Sveto Pismo ne osuđuje alkohol kao takav, čak navodi i neke njegove dobre strane
Vino se u periodu Starog Zaveta koristilo i kao prinos u bogosluženju (Ponz. 14, 22). Vino je čuvano u hramu i posluživano za većinu verskih i svetovnih trpeza. Bilo je sastavni deo jevrejskog gostoprimstva, gozbe na Pashu i sahranâ.
Alkoholno piće, dakle, nije zabranjeno, budući da se može koristiti na radost i zdravlje, te psalmista ističe da će vino razveseliti srce čovekovo (Ps. 104, 14-15 i slično Propovednik 9, 7).
Vino je spominjano kao dar
Carevima je bilo zabranjeno opijanje, budući da su imali veliku odgovornost i potrebu za trezvenošću, dok je sveštenicima iz sličnih razloga nije bilo dozvoljeno da piju za vreme službe u hramu (Priče 31, 4-7).
Vino je spominjano u blagoslovima kao dar koji daje Bog (Post. 27, 28) i često ima metaforičko značenje, predstavljajući uopšteno Božije darove (Amos 9, 14). Osim vina, u Svetom Pismu se pominju i druga alkoholna pića (siker, itd.).
„Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite.“, veli apostol Pavle (1. Kor. 10, 31). Hristos je pretvorio vodu u vino na svadbi. Čini se da je i Sâm pio vino (Mt. 26, 29; Lk. 7, 34).
Ustanovljenje Sv. tajne Pričešća
Na Tajnoj večeri nam je predao zapovest da pijemo Vino i Hleb koji su Njegovo Telo i Krv.
Vino je imalo medicinsku upotrebu, što je pomenuto i u priči o milotivom Samarjaninu, te je i Hristu na Krstu ponuđeno ukislo vino koje je služilo kao anestetik.
Hristos često koristi vino i vinograd kao metafore, i to u pozitivnom kontekstu (o novom vinu u starim mehovima, o vinogradu i vinogradarima, nastavlja se na Isaijinu sliku Carstva nebeskog kao dobre gozbe od čistog i ceđenog vina – Isa. 25, 6 itd.) Mnogi su nakon silaska Svetog Duha na apostole njihov zanos i neobično ponašanje protumačili kao pijanstvo (Dap. 2, 13).
Biblija osuđuje alkoholizam i pijanstvo
Biblija kategorički osuđuje zavisnost od alkohola i pijanstvo, skoro 70 puta (što bukvalno, što metaforično, govoreći o opijenosti).
„Pijanica i proždrljivac osiromaše i spavalica se u krpe oblači.” (Priče 23, 20 i slično Isa. 5,11). Po Bibliji, Noje, tada najbolji od ljudi, prvi je koji je našao način pravljenja vina, no je bio zavaran njegovom jačinom i uticajem, te se opio i legao nag (Post. 9, 21). Ovo prikazuje opasnost koju alkohol može da ima, ni najbolji nisu imuni na njegov uticaj. Često je napijanje likova prikazano kao način da se oni onesposobe (Knjiga o sudijama).
Apostol Pavle upozorava: „I ne opijajte se vinom, u čemu je razvrat, nego se ispunjavajte Duhom“ (Ef. 5, 18) Pijanice ubraja u one koje neće naslediti Carstvo Božije ( Gal. 5, 19-21). Kao hrišćani ne smemo da dozvolimo da išta ovlada nama (1.Kor. 6, 12). Sveto Predanje će neumerenost u piću prepoznati kao jedan od smrtnih grehova.
Alkoholizam se smatra bolešću, i u našoj zemlji je to treća bolest po broju obolelih, odmah iza kardiovaskularnih bolesti i tumora.
Osoba postepeno postaje alkoholičar, popije sa društvom čašicu, dve, tri, svidi joj se osećaj omamljenosti, nekada i samopouzdanja koje pri tom dobija. Ali što obilnije i češće pije, sve više raste tolerancija organizma na alkohol, te je potrebno sve više pića da bi se čovek napio.
Nastanak drugih bolesti
Vremenom počinje da truje ceo organizam, zbog čega se javljaju druge bolesti (visok krvni pritisak, oslabljen srčani mišić, impotencija, itd.). Zbog uticaja na mozak dolazi i do psihičkih obolenja, što dovodi do nezdravog odnosa prema porodici, društvu i sebi samom. Negativan efekat alkohola na mozak neretko dovodi i do epilepsije.
Kao i većina bolesti zavisnosti, alkoholizam je pokušaj da se nadomesti nedostatak smisla u životu. Čovek se pod uticajem alkohola oseća omamljeno, trenutno bolje, u tim momentima lakše prihvata stvarnost.
Iz naše perspektive, mogli bismo reći da nisu nužno nesrećni ljudi alkoholičari, jer nama se čini da su imali i lepo detinjstvo i „sređen život“, no se čovek oda poroku. Ali koliko li je samo ljudi koji su, čini se, imali divan život, pa se opet osećaju isprazno? A nije li neispunjenost oblik nesreće?
Umesto čaše spasenja, čaša propasti
To je, opet, zato što nisu spoznali onu radost na koju Hristos poziva, i duša oseća žeđ za „vodom živom“, no se napaja sa pogrešnih izvora. Umesto sa Čaše Spasenja, prilazi čašama propasti. Pod uticajem alkohola, čovek može postati oruđe u rukama demona.
Nade uvek ima. Protiv greha, a pre toga – za Carstvo Božije, ne bori se jednu sedmicu, mesec, pa ni godinu, za to se bori decenijama, čitav život. Oni ogrezli u alkoholizam osećaju strast prema ukusu pića ali i prema osećaju opijenosti, vremenom osećaju kao da im je trezvenost teret, a opijenost da im pruža osećaj slobode – iako je, u stvari, obrnuto.
Oni zavisni od čašice, prosto, moraju sasvim da prestanu da piju. U ovoj borbi pomaže post, molitva – lična i zajednička, Sveta Liturgija i Pričešće.
Sveto Pričešće je lek
Ne postoji potreba, kako su neki protestantski krugovi učinili, da se Pričešće sprema od nekog soka ne bismo li time pomogli onima koji se bore protiv zavisnosti od alkohola. Pri Svetom Pričešću količina vina koja se kuša je neznatna, kašičica, da bismo zarad toga menjali i vekovni poredak i odnos prema Pričešću. Pričešće je lek, ako bismo drugačije prinosili Darove, onda bismo ostavili slobodu da se tumači kako može biti otrov (Bože sačuvaj).
Osećanja praznine, očaja, nesigurnosti, usamljenosti, straha ne mogu se isceliti pijanstvom, oni se kroz alkohol privremeno otupe, a u stvari samo produbljuju, a neretko se preoblikuju u agresiju i depresiju. Rečju, oblikuju se u pretnju da se uništi i alkoholičar i oni oko njega.
Neispunjenost isceljuje ljubav sa bližnjima
Ta neispunjenost, ta panika zbog svog ili tuđeg života, tuga i beznađe, sve to isceljuje Božija blagodat kroz usrdne molitve i Svete Tajne, kroz ljubav bližnjih, kroz uporan lični trud, a on zahteva da osoba bude vredna i dosledna. Ona mora da prihvati problem, da bi mogla da ga reši. Na sastancima alkoholičara pri upoznavanju osoba kaže svoje ime i prizna „ja sam alkoholičar“.
To je sasvim u saglasju sa pravoslavnim viđenjem: od priznanja greha počinje pokajanje i promena (preumljenje). No nije dovoljno samo priznati sebi da imaš problem, potrebno je uključiti drage ljude, priznati njima svoje greške i zatražiti oproštaj. Neophodno je izgraditi odgovornosti jer alkoholičar, često pod uticajem pića, beži od svake vrste obaveze ili je ispunjava krajnje neodgovorno.
Za izgrađivanje odgovornosti neophodno je imati posao, možda i hobi, svakako fizičku aktivnost. Mi pravoslavni imamo i odgovornost odlaska na bogosluženje, lično molitveno pravilo, hodočašća takođe pomažu, da ne spominjemo dela milostinje, itd.
U sve ovo svakako treba uključiti i stručnu medicinsku pomoć, budući da delirijum tremens i uopšte psiho-fizičko odvikavanje od alkohola može biti šok za telo i psihu. Ukoliko neko naš ima problem, najviše pomaže, na početku, razgovor bez osuđivanja i iskrena pažnja, bez osuđivanja, da bi ta osoba prihvatila problem i potražila pomoć i na drugim mestima. Ovde je, razume se, potrebna i doza opreza, iz navedenog razloga što je alkoholizam često povezan sa agresijom.
Živimo u društvu gde je alkohol lako dostupan i poželjan u skoro svim prilikama. Pijanstvo se posmatra kao odraz muškosti ili način da se neko uklopi u društvo – što je pogrešno.
I dok, videli smo, alkoholna pića nisu sama po sebi „grešna“ ili štetna, pa čak u umerenim količinama mogu poslužiti i kao lek, neumerenost i zavisnost od njih može naneti mnogo štete čoveku i onima oko njega. Potreban je oprez, budnost, i naša reakcija ako vidimo da mi ili naši najbliži klize u alkoholizam.
Piše: Marko Radaković-Avdenago
