Sveti Nikola je rođen u gradu Patara u oblasti Likija u Maloj Aziji, na pribriježiju Sredozemnog mora, od roditelja Teofana i None, u vreme rimskog cara Valerijana. Još kao dete Nikola je pokazivao neobične duševne darove. Kada je odrastao i izučio škole, želio je da stupi u sveštenički čin, te ga njegov stric, arhiepiskop, proizvede za sveštenika grada Mira.
Kada Nikoli pomreše roditelji, koji su bili vrlo bogati, on poče od svog nasledstva pomagati sirotinju, deleći milostinju i udavajući sirote devojke. Po smrti njegovog strica, episkopi i sveštenici iz Likijske oblasti, iskupe se da izaberu novog arhiepiskopa i dogovore se da izaberu najvrednijeg i najtačnijeg u izvršavanju dužnosti. Pošto su se uverili da je upravo Nikola takav, izaberu ga za arhiepiskopa mirlikijskog.
Kao arhiepiskop Nikola je poučavao narod u veri, ne samo u crkvi, već i po domovima, na ulici i na svakom mestu. Mladić je savetovao, obilazio bolesne, sužnje otkupljivao i puštao na slobodu, žalosne je tešio, a grešnicima je pokazivao put i načine da se poprave.
Ali, kada nasta ljuto gonjenje hrišćana pod carem Dioklecijanom, Nikola je dopao tamnice i u njoj proveo mnogo godina, sve dok car Konstantin ne dade svima slobodu, te se Nikola opet vrati na svoju arhiepiskopsku stolicu.
Kada je posle toga car Konstantin sazvao prvi Vaseljenski sabor u Nikeji, Nikola je bio član tog sabora, koji je osudio Arija i njegovu nauku. Iz revnosti prema čistoj veri, udario je Ariju šamar.
Pošto je carica Jelena u to doba pronašla Hristov krst u Jerusalimu, mnogi počeše da obilaze sveta mesta. I Nikola je obišao sva sveta mesta. Na ovom putu desili su se mnogi čudnovati slučajevi. Priča se da kada se Svetitelj navezao na more, on predskaza oluju. Mornari, poznavajući sve morske znake, ismijavali su Nikolu što govori o stvarima koje nerazume, govoreći da oluje neće biti. Ali se uskoro navukoše gusti crni oblaci, zaduvaše jaki vetrovi i užasna bura počne da besni. Svi se na lađi uplašiše, očekivajući da svakoga časa postanu žrtve zapenušanih talasa. Nikola pade Bogu na molitvu i oblaci se raziđoše, vetar presta i bura se utiša.
Kada se iz Palestine vraćao kući pogodi se Nikola sa nekim lađarem da ga odveze u Likiju. Ali, kada isploviše, lađar ne htede da vozi kuda je Nikola hteo, već krenuše na drugu stranu. Nikola ih podsjeti na pogodbu i da mu čine nepravdu, ali oni mu zapretiše da ćuti. Odjednom se podiže jak vetar i okrenu lađu u drugom pravcu i bez obzira na nastojanje lađara da zadrže svoj kurs, vetar nanese lađu na jedno likijsko pristanište, gde se Nikola iskrca.
Ima mnogo priča kako je Nikola pomagao ljudima u bedi i nevolji. Jednom je zavladala velika glad u Likiji, a u Italiji je bio jedan trgovac koji je imao mnogo žita. Njemu se Nikola obratio u snu ponudivši mu tri zlatnika da odveze brod pun žita u Likiju. Trgovac tako i učini. Svo svoje žito je prodao, a grad Mir spasio od gladi.
Nikola je bio i vešt diplomata. Jednom je izbila pobuna u Frigiji. Car Konstantin posla trojicu vojvoda sa vojskom da uguše pobunu, međutim vojnici su se iskrcali u Likiju, gde su odmah počeli da zlostavljaju stanovništvo i otimaju od naroda. Nikola je pozvao vojvode u svoju kuću i zamolio ih da obuzdaju svoje vojnike. Ovi to i učiniše. Upravo u to vreme jedan nevini građanin je bio osuđen na smrt. Osudio ga je jedan upravnik, koji je hteo na taj način da dođe do bogatstva tog građanina. Nikola je siromaha spasio od sigurne smrti na gubilištu i osudio upravnika zbog gramzivosti i srebroljublja. Vojvode su zatim nastavile put u Figiju gdje su ugušile bunu. Vrativši se caru Kontantinu, vojvode su očekivale nagradu i pohvalu, ali jedan carev službenik ih je osudio kao izdajnike i bacio u tamnicu. Iz tamnice su se vojvode molile i prizivali Nikolu da ih spasi od pogubljenja. Nikola se sledećeg dana pojavio kod cara Konstantina i iznudio oprost vojvodama. Kada su se vojvode zahvalile caru što im je poštedio život, on im je saopštio da to nije on uradio, nego da je za to zaslužan sveti čovek, Nikola.
Nikola se pojavljivao i na mestima na kojima predhodno nije mogao da bude fizički prisutan. Jednom, kada se trgovački brod vraćao iz Egipta u Likiju, uhvati ih strašna oluja. Mornari počeše da se mole Bogu i prizivaju Nikolu. Nikola se pojavio, dohvatio krmu i izbavio brod i mornare od oluje. Kada se oluja stišala, Nikola je nestao. Dočekao ih je u luci gde je bod pristao, a mornari stadoše da mu se zahvaljuju. Nikola im na to odgovori: “Ne zahvaljujte se meni, nego Bogu. Ja sam grešnik i smrtnik kao i vi”.
Malo je poznato da je Nikola pomagajući ljudima u nevolji želio da ostane anoniman, te je novac stavljao u odevne predmete ljudi, tako kada bi oni pronašavši novac bivali iznenađeni. Jedna od legendi govori o tome. Naime u gradu Miru živeo je jedan siroti čovek koji je imao tri prelepe ćerke, ali ih nije mogao udati, pošto za miraz nije novca imao. O njemu je nekako saznao Nikole, pa je jednu noć posetio čoveka i pored ćerkinog mu uzglavlja ostavio čarapu punu zlatnika. Kada su se probudili, porodica je bila iznenađena, a grešni otac je odmah krenuo da udaje svoju prvu ćerku. Nikola je ovo ponovio i za preostale dve, a kada je otac ćeri saznao ko je bio taj dobrotvor, otišao je do Nikole da mu se duboko zahvali. Nikola je kao i uvek do tada bio skroman te blagosilja domaćina. Iz ove legende je kasnije proizašla legenda o Svetom Klausu (Deda Mrazu), koji bi uoči Božića ostavljao u čarapi na ognjištu poklone djeci.
Tako je Nikola do duboke starosti upravljao crkvom i narodom, i činio dobra dela. Umro je 19. decembra 345. godine. Njegovo telo je sahranjeno u sabornoj crkvi mir-likijske mitropolije.
Mnogo godina je njegovo telo tamo počivalo. Skiti, Sloveni sa Dona su posećivali Nikolin grob i tamo tražili izbavljenje i dovodili bolesne radi izlečenja. Otuda se može objasniti zašto je Sv. Nikola toliko omiljen kod Srba.
U jedanestom veku Turci su osvojili celu Malu Aziju, pa i grad Mir. Mnogi stanovnici su se iselili i bježali od stravičnih zlostavljanja.
Godine 1096. Sv. Nikola se obrati u snu jednom svešteniku iz Barija (Italija) i saopšti mu da ne želi da mu mošti počivaju u “bezbožničkom gradu” i reče mu da ode u grad Mir i da mu mošti prenese u Bari, na sigurno tle. Ovaj tako i učini i prerušen u trgovca sa tri broda puna žita poseti grad Mir i prenese mošti svetitelja u Bari. Ovo se dogodilo 8. maja. Mošti su odnijeli u manastir Svetog Jovana Preteče. Narod je odmah počeo da se skuplja i da traži izlečenje, jer je Nikola i po tome bio poznat. Posle tri godine podignut je hram Sv. Nikoli u čast, u kome je Stefan Dečanski, srpski kralj (kao što je i navedeno u njegovom živopisu), povratio vid i kao znak zahvalnosti taj hram optočio srebrom.
Spomen na dan smrti Svetog Nikole slavi se 19. decembra, po novom, ili 6. decembra, po starom kalendaru. U godini se Sveti Nikola proslavlja i 22. maja (09.maja), u znak sećanja prenosa njegovih moštiju u Bari.
Kao što su od paganskih bogova ulogu gospodara gromova Srbi predali Sv.Iliji, tako su ulogu gospodara mora predali Sv. Nikoli, jer on je mnoge brodare od nevremena spasavao. Na Svetoga Nikolu, svi moreplovci su u 4 sata popodne bacali sidro u znak sjećanja na tog svetitelja i otpočinjali slavlje. Plovidba se nastavljala tek sledećeg dana. I Srpsko parobrodsko društvo je slavilo Svetog Nikolu.
