Za njega kažu da je jedini srpski kralj koji sa Kosova i Metohije nikada nije otišao. Sveti Stefan Dečanski – veliki pravednik i stradalnik, sin je kralja Milutina i otac cara Dušana. Od ranih godina preživeo je mnoge teške trenutke, oslepljen je po zapovesti oca u mladosti, a po naređenju sina udavljen je u starosti.
Prema zapisima srednjovekovnih životopisaca, po naređenju njegovog oca izvađene su mu oči na Ovčem polju u Skopskoj oblasti, gde je bio hram Svetog Nikolaja Čudotvorca, zbog “raznih spletki i ljudskih planova”, a zapravo je “đavo izazivao nemire među najbližima”.
Oslepljenom Stefanu javio se Sveti Nikola, govoreći: „Stefane, ne boj se, evo tvojih očiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću ti ih vratiti”.
Pet godina proveo je Sveti Stefan sa porodicom u Carigradu kao zatočenik, u manastiru posvećenom Svedržitelju (Pantokratoru), a svojom mudrošću, učenošću, podvigom, krotošću, blagočešćem i trpeljivošću, zadivio je ne samo monahe u manastiru, već i čitav Carigrad. A onda mu se ponovo javio Mirlikijski Čudotvorac, sa rečima: „Došao sam da ispunim svoje obećanje”, i vratio mu vid. Dvodelna freska iz Pećke patrijaršije oslikava taj susret.
Kada se upokojio kralj Milutin, Stefan je nasledio presto srpskog kraljevstva. Bog ga je obdario velikom mudrošću, hrabrošću i umećem da upravlja svojim otačastvom i odbrani ga od neprijatelja, nikada ne ostavljajući molitvu i post. Živeo je u isposništvu i podvižništvu, ostavljajući iza sebe jednu od najlepših građevina nemanjićkih vladara i zadužbinara, vrhunac vizantijske umetnosti i srednjovekovne arhitekture na tlu srpske države – Visoke Dečane.
Stradao je mučenički – udavljen je po zapovesti svoga sina, u zamku u Zvečanu, 11. novembra 1336. godine, kako su zapisali životopisci, zbog spletki, jer je “đavo mislio da pobedi Nepobedivoga, a Sveti kralj je postao nepobediv zato što je Hrista Gospoda nastanio u srcu svome”.
On je jedini srpski kralj koji je ostao na prostoru Kosova i Metohije i koji nikada nije dozvolio da ga iko odatle pomeri. Sveto telo Svetoga kralja i danas potpuno celo počiva u kivotu pred ikonostasom u čudesnom hramu manastira Dečana, i čini nebrojena čudesa, isceljujući ne samo pravoslavne nego i inoverce.
Čuvar Visokih Dečana i Kosova i Metohije
Posle mnogih i burnuh stradanja, napadnut sa svih strana – Stefan je uspeo da podigne najlepšu zadužbinu srpskoga roda, Visoke Dečane.
Još jedan događaj ćemo spomenuti iz njegovog žitija. Kada je turska vlast osvojila KiM i odlučila da pretvori manastir u džamiju, doveli su svog verskog vođu koji je počeo da klanja na ulazu u Dečane. U tom momentu je zagrimio grom, koji je pogodio ornament lava koji je pao i usmrtio muslimanskog verskog vođu; odjednom ogromna kiša pade i Bistrica sve Turke protera iz porte manastira.
Mnogo je svedočanstava o zaštitničkom odnosu Svetog kralja Stefana Dečanskoga od Turaka, Austrougara, Bugara, Arnauta, NATO pakta i svih savremenih zločinaca.
U njegovom žitiju ima zapisan događaj kada su Bugari tokom Prvog svetskog rata napali Srbiju i odlučili da se osvete Svetome kralju zbog bitke na Velbuždu 1330. g. kada je Svetac porazio bugarskog cara Šišmana i povratio ugled i čast svoje sestre Nede (koju je muž oterao sa sinom Stefanom).
Godine 1915. Bugari proteraše kaluđere u peštere, a mošti Svetoga kralja uzmu i pođu kolskim konjima ka Dečanima (na 2km od manastira). Međutim, kola sa moštima Svetoga kralja se nisu dala pomeriti s mesta; u tom dojuri konjica austrougarska i naredi da se mošti vrate u manastir.
