A sad, posle svega što je rečeno, ostaje ovo troje, sveza koja sve povezuje i drži: vera, nada, ljubav. A najveća je ljubav (1.Kor.13,1Z), jer se njome imenuje Bog (up. 1.Jn.4,16). Po mome mišljenju, vera je zrak, nada svetlost, a ljubav krug sunčev. A sve čine jedan blesak i jedan sjaj.
Vera sve može da učini, sve da tvori. Nadu milost Božija ograđuje i čini je nepostidnom. A ljubav nikad ne pada, ne zaostaje i ne da mira onome koji je zanet njenim blaženim oduševljenjem.
Ko hoće da govori o ljubavi Božijoj, odvažuje se da govori o Bogu. A raspravljati o Bogu klizavo je i opasno za ljude koji ne paze mnogo. Istina ljubavi poznata je anđelima, pa i njima – po dejstvu ozarenja. Bog je ljubav (1.Jn.4,16). A ko hoće rečima da objasni šta je Bog, čini što i slepac koji bi seo na obalu okeana i hteo da izmeri koliko je peska na njegovom dnu.
Po svojoj kakvoći, ljubav je upodobljenje Bogu, u meri koja je dostupna smrtnicima. Po svome dejstvu, ona je izvor vere, bezdan dugotrpeljivosti, more smirenja.
Ljubav je, u pravom smislu reči, napuštanje bilo kakve neprijatne misli u odnosu na drugog čoveka. Jer, ljubav ne misli o zlu (1.Kor.13,5).
Ljubav, bestrašće i bogousinovljenje razlikuju se između sebe samo i jedino po nazivu. Svetlost, oganj i plamen se stiču u jednom dejstvu. Tako treba zamišljati i te tri vrline.
U srazmeri sa iščezavanjem ljubavi, u nama se javlja strah. Jer, čovek u kome nema straha – ili je pun ljubavi, ili je duševno već mrtav.
Nije ni najmanje neprilično porediti čežnju i strah, revnost i predanost, služenje i ljubav prema Bogu s onim što se kod ljudi obično da videti. Blažen je, dakle, čovek koji voli Boga kao što zanesen ljubavnik voli svoju draganu. Blažen je čovek koji se boji Boga, kao što se osuđenici plaše sudije. Blažen je čovek koji je postao usrdan u istinskoj predanosti Bogu, kao što su blagorazumne sluge usrdne prema svom gospodaru. Blažen je čovek koji je u vršenju vrlina postao revnostan onako kako su revnosni muževi koji, radi svojih supruga, sebe lišavaju i sna. Blažen je čovek koji u molitvi stoji pred Gospodom onako kako služitelji stoje pred carem. Blažen je ko se podvizava da neprestano ugađa Gospodu, kao što se neki trude da ugađaju ljudima.
Mati tako nije privržena svom odojčetu, kako je sin ljubavi svagda privržen Gospodu.
Onaj ko zaista voli, stalno zamišlja lik voljenoga, i sa uživanjem ga grli u duši svojoj. On od čežnje ni u snu nema odmora. I tada njegovo srce razgovara sa žuđenim. Tako je obično u telesnoj, ali i u bestelesnoj ljubavi. Ranjen tom ljubavlju, neko reče o samome sebi (a za mene je to oduvek bilo jedno čudo): Ja spavam, po prirodnoj nužnosti, a srce moje bdi, po velikoj ljubavi mojoj (Pesma nad pesmama 5,2).
Zapazi, o, dušo puna vere: kada kao jelen istrebi zveri [tj. strasti], duša [počinje da] žudi i gine za Gospodom, zahvaćena ognjem ljubavi kao otrovom.
Dejstvo gladi je nekako nejasno i neodređeno. Dejstvo žeđi je, naprotiv, određeno i jasno, jer je svako može osetiti po unutrašnjem žaru. Zato i veli bogočežnjivi pesnik: Žedna je duša moja Boga, Boga krepkoga, živoga (Ps.41,3)!
Prisustvo voljenog čoveka nas primetno menja i čini vedrim, radosnim i veselim. Kakvu li tek promenu neće izazvati prisustvo Gospoda Hrista, kada nevidljivo dođe u posetu čistoj duši?!
Kada se oseti u dubini duše, strah Božiji obično isteruje i proždire prljavštinu. Prikuj, kaže, telo moje za strah Tvoj (Ps. 118,120)! I sveta ljubav proždire neke duše, po onome koji reče: Progutao si mi srce, progutao si ga (Pesma nad pesmama 4,9), dok druge čini ozarenim i radosnim, po rečenome: Uzda se srce moje u Njega, i pomože mi, i procveta telo moje (Ps.27,7).
Kada je srce čovekovo veselo, i lice mu sija. Kada je sav čovek prožet ljubavlju Božijom, i spolja se, na telu njegovom, kao na nekom ogledalu, primećuje sjaj njegove duše. Tako se proslavio Mojsije, bogovidac (up. Izl. 34,28-35). Oni koji su dostigli takav ravnoanđelski stupanj, često zaboravljaju na telesnu hranu. Ja mislim da oni najčešće ne osećaju ni potrebu za njom. Nije ni čudo: čak i ljudi koje telesna žudnja muči često odbijaju da jedu. Smatram da ni telo Ovih besmrtnika više nije podložno bolestima (protivno svim prirodnim zakonima). Jer, njihovo telo je očišćeno, i na izvestan način (dejstvom plamena čistote koji je u njima presekao plamen strasti), načinjeno netruležnim. Mislim, čak, da i ono što jedu, jedu bez ikakve naslade. Jer, kao što podzemna voda napaja koren biljke, tako i nebeski oganj hrani dušu ovih svetih ljudi.
Sa porastom straha Božijeg, u čoveku se javlja i ljubav. Vrhunac čistote je osnovni uslov znanja o Bogu. Sam Bog na tajanstveni način uvodi u svoje istine onoga ko je osećanja svoja savršeno sjedinio s Njim. Jer, dok ne dođe do sjedinjenja svih naših osećanja sa Bogom, teško se o Njemu može govoriti. Sjedinivši se s čovekom, Jednosuštno Slovo usavršava čistotu, svojim dolaskom umrtvivši smrt. A kada smrt bude umrtvljena, učenik istinske teologije biva ozaren Bogom. Reč Gospodnja, reč koja od Gospoda dolazi, čista reč Njegova, prebiva u vekove vekova. Ko nije poznao Boga, govori o Njemu sa nagađanjem. Čistota, pak, svog učenika čini teologom, koji sam sobom objavljuje dogmate o Presvetoj Trojici.
Ko voli Gospoda, najpre je brata svog zavoleo. Drugo je dokaz prvoga. Ko voli bližnjega, nikada ne podnosi ljude koji se bave ogovaranjem. Štaviše, beži od njih kao od vatre. Ko kaže da voli Gospoda, a na brata se svog ljuti, liči na čoveka koji sanja da trči.
Moć ljubavi je u nadi. Nadom očekujemo nagradu za ljubav. Nada je obogaćenje nevidljivim blagom; nada je sigurna riznica pre riznice. Ona je odmor od muka, ona – kapija ljubavi, ona ubija očajanje, ona je slika budućih dobara. Nedostatak nade predstavlja iščezavanje ljubavi. Sa njom su vezane naše muke, na njoj se grade naši podvizi, nju milost Božija okružava. Monah koji je njome ispunjen, upotrebljava je kao nož kojim kolje uninije. Nadu rađa iskustvo darova Gospodnjih. Jer, ko darove Božije nije osetio, ne može a da ne sumnja. Nada pobeđuje gnev: ona ne postiđuje (Rim.5,5). A srdit čovek nije pristojan.
Ljubav je darodavac proroštva. Ljubav je izvor čudesa. Ljubav je bezdan ozarenja. Ljubav je izvor blagodatnog ognja: ukoliko više plamti, on utoliko više raspaljuje žeđ žednoga. Ljubav je život anđela. Ljubav je večito napredovanje.
Objavi nam, o, najlepša vrlino, gde napasaš ovce svoje, gde počivaš u podne (Pesma nad pesmama 1,6). Osvetli nas, napoji nas, vodi nas, rukovodi nas, jer, eto, želimo da dostignemo visine tvoje. Ti vladaš nad svima. Ranila si mi dušu, pa sad ne mogu više da izdržim silinu tvog plamtenja. Odakle da počnem s pesmom u tvoju čast? Ti vladaš silom morskom, talasanje valova morskih u buri Ti ukroćuješ i umrtvljuješ. Ti kao ranjena vojnika obaraš na tle gordu pomisao. Mišicom sile svoje razbila si neprijatelje tvoje i ljubitelje tvoje činiš nepobedivim (Ps. 88,10-11).
Gorim od želje da doznam kako te je Jakov video učvršćenu na vrhu lestvice (up. Post.28,12)! Kako je, dakle, izgledao taj put u visine, reci mi, molim te? Kakav je način i smisao ređanja stupnjeva, onih stuba koje postavi u srcu svome ljubitelj tvoj (up. Ps.83,6)? Koliko ih je, želim da znam? I koliko je vremena potrebno da se svi oni pređu? Onaj što te je video i borio se s tobom, izvestio nas je samo o anđelima koji vode uz lestve. Ništa drugo nije hteo, ili tačnije – nije ni mogao da otkrije, ako baš treba sasvim tačno da kažem.
A ljubav, ta carica, javi mi se kao sa neba, i reče kao da govori na uho duše moje: „Dokle god se, ljubitelju moj, ne oslobodiš od debljine tela svog, nećeš biti u stanju da vidiš lepotu moju, onakvu kakva jeste. A lestve Jakovljeve neka te nauče da sastavljaš duhovnu lestvicu vrlina, na čijem sam vrhu ja učvršćena, kao što i veliki posvećenik moje tajne reče: Sad ostaje ovo troje: Vera, nada, ljubav… Ali od njih najveća je ljubav (1.Kor. 13,13)“.
Penjite se, penjite, braćo! Hrabro postavljajte lestve u srce svoje, slušajući onoga koji je govorio: Hodite, popnimo se na goru Gospodnju i u dom Boga našega (Is.2,3), koji usavršava noge naše da budu kao u jelena, i koji stoji na visinama (Ps.17,34), da bismo postali pobednici na stazi Njegovoj! Trčite, molim vas sa onim koji je govorio: Potrudimo se, dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), koji je, krstivši se u tridesetoj godini vidljivog uzrasta, dostigao trideseti stupanj mislene lestvice. Jer, Bog je ljubav.
