Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži Tebe, Bože! (Psalam 42:1)
Smisao čovekovog života i njegova prava vrednost određeni su ciljem koji postavimo ispred sebe. Ako verujemo da će sve na ovoj zemlji nestati i da je sve prolazno, onda naš život gubi na težini – postaje samo isprazna jurnjava i „mučenje duha“. Da bismo zaista živeli, potrebno je da podignemo pogled sa zemlje ka Nebu. Svoje zemaljske puteve treba da usmerimo ka hramu, mestu gde ne postoje juče, danas ili sutra, već samo Večni Bog koji nas voli.
Prevazilaženje zemaljske teže
Božiji dodir su oni trenuci koji čoveku otkrivaju istinsku svrhu postojanja. Rađamo se i umiremo u mukama, celog života nešto gubimo i patimo. Ovaj svet nas snažno vuče ka sebi, i bez Božije pomoći nemoguće je otrgnuti se toj sili teže. Zemaljska privlačnost se pobeđuje samo Krstom, jer se i sam Gospod na Krstu izdigao iznad zemlje.
Večnost nije neko daleko lutanje po galaksijama; ona je satkana od onog malog i svakodnevnog što živimo. Ako govorimo o večnosti, moramo govoriti o svakom danu, satu i minutu svog života. Minuti postaju godine, godine život, a život se uliva u večnost.
Put ljubavi i truda
Ako taj mali deo večnosti koji nam je dat usmerimo ka Bogu i naučimo da cenimo svaki trenutak, mi zapravo već ulazimo u večni život. To postižemo tako što:
-Ne zatvaramo dušu pred tuđom patnjom.
-Ne sažaljevamo sebe, već pokušavamo da razumemo i podržimo čoveka pored nas.
-Borimo se protiv očaja i nezadovoljstva koji dolaze iz gordosti.
-Zahvaljujemo Bogu za svaki proživljeni dan.
Ovaj put nije lagana šetnja, već neprestani trud i primoravanje sebe na dela ljubavi. Treba živeti tako da svaka naša misao i pokret budu potpuno otvoreni pred Bogom. Život pred licem Božijim – to je već sada večni život.
Pobeda nad smrću kroz pokajanje
Prava smrt nije fizički kraj, već neverica u besmrtnost i pobedu ljubavi. Iako je u nama mnogo greha i prolaznosti, u nama živi i Hristova ljubav. Carstvo nebesko je Carstvo večne ljubavi, a jedina vrata kroz koja se u njega ulazi su svest o sopstvenoj nesavršenosti. To nije razlog za očaj, već za veru da Božija ljubav može sve da nam oprosti, da nas promeni i učini sposobnim da volimo.
U večnosti će biti mesta samo za hrabre duše – za one koji su poverovali u svoju besmrtnost i u mogućnost da liče na Boga. Na Svetoj Liturgiji, kada se čovek sjedinjuje sa Tvorcem, večna ljubav sagoreva sve naše privremene grehove u Svetoj Čaši.
Crkva kao zajednica ljubavi
Kada smo sa Hristom, mi ne možemo a da ne volimo, jer Bog je Ljubav koja pobeđuje svaku podelu. Mir i svet opstaju samo dok na zemlji postoji ljubav prema bližnjima. Ako se ta ljubav ugasi u srcima ljudi, svet će propasti.
Kada čoveka dotakne Božija blagodat, njegov pogled se menja. On više ne gleda kao neko ko je osuđen na smrt, već kao neko ko je pronašao izvor života. U ovom svetu stradanja su neizbežna, ali prava radost je moguća samo u Bogu. Ta radost je toliko jaka da joj ništa zemaljsko ne može nauditi.
Srce ispunjeno zahvalnošću vidi život kao neprocenjiv dar. Tada čovek više ništa ne traži, jer već ima sve. Nakon susreta sa Bogom, duša više ne može da želi ništa veće.
Protojerej Andrej Lemešonok
