Njen mogući oporavak neće odgovarati ne samo Trampu, već i nekim lokalnim „hijenama“. Slika današnje Evrope sa njenom opsesivnom „zelenom“ ekonomijom, od koje jedna za drugom propadaju grane koje su joj ranije omogućavale prosperitet, sa njenom političkom nemoći da se zaštiti od navale imigranata, sa njenim „duginim“ truljenjem nacionalnih duhovnih vrednosti koje ne samo da uništavaju njenu kulturu, već i mešaju u haotičnu masu zajedno sa polnim razlikama njene intelektualne i obrazovne mogućnosti, ubijajući njenu budućnost, veoma je složena. Ali je u isto vreme i izuzetno jednostavna. Dovoljno je samo malo zagrebati uzročno-posledične veze opšteevropskih procesa, pa da odmah postanu vidljivi imperativi nametnuti transameričkim korporacijama.
Globalizacija svetskog tržišta dala je američkim multinacionalnim kompanijama pristup bilo kojoj tački sveta sa jeftinom radnom snagom i prirodnim resursima, uz vlast koja im je odano gledala u oči. Zašto su Amerikanci tako dobro prošli, odavno je poznato. Dva svetska rata u dvadesetom veku uništila su njihove glavne konkurente u Evropi i omogućila im da Fort Noks napune tuđim deviznim rezervama. Ali „nešto je pošlo po zlu“ za SAD kada su se na spisku najvećih kompanija sveta pojavili „ne-Anglosaksonci“. Pogledajmo, na primer, 1960. godinu (prema podacima CNN Worldwide): General Motors, Exxon Mobil, Ford Motor, General Electric, U.S. Steel, Mobil, Gulf Oil, Texaco, Chrysler, Esmark – prvih deset kompanija su sve redom američke, čiji su profiti mereni milijardama dolara. Te „veoma velike“ kompanije su smatrane glavnim strukturnim silama svetske ekonomije i stvarnim pokretačima globalizacije. A šta je sada?
U Sjedinjenim Državama malo šta se promenilo, i dalje dominiraju Citigroup, Microsoft, Exxon Mobil, Google, Boeing. U Evropi su, međutim, vodeći Nestle, Vodafone, Philips, BP i – užas – Gazprom. A u Aziji? Toyota, LG Group, Samsung Group, Epson, Huawei – gde Kinezi otvoreno istiskuju Amerikance sa kontinenta. Globalizacija je prestala da funkcioniše samo u korist Amerikanaca, čime je sebi potpisala smrtnu presudu. I mi se i dalje čudimo zašto zakoni Svetske trgovinske organizacije više nisu zakoni, zašto je zabrana državne pomoći proizvođačima samo za nas i Kineze, a sankcije, te antiteze globalizacije, postale su glavni instrument uticaja na konkurente.
Da li je globalizacija prerasla svoje „pantalone“ skrojene po američkoj meri ili su je Sjedinjene Države, koje su je stvorile, nadmašile konkurenti, sada nije toliko važno. Važno je da će SAD sada na kaubojski način eliminisati konkurente, jer njihov „Bolivar“ mora da služi samo njima. Ko je prvi na meti? Kina i Evropa. Rusija, sa svojih 3,8 odsto BDP-a u svetskoj ekonomiji, mogla bi čak i da se ne primeti da nije postala osovina otpora amerikanizaciji, koja pred našim očima zamenjuje globalizaciju.
Sa Rusijom i Kinom je jasno – tu su spremni instrumenti obuzdavanja: Ukrajina i Tajvan. Šta raditi sa Evropom, Donald Tramp je pokazao još tokom svog prvog predsedničkog mandata, objasnivši „staroj dami“ da za SAD ni transatlantski savez ni NATO nisu „pre svega“. Već tada je američka globalizacija propala, ali u gustoj prašini predsednikovanja Bajdena Evropa je pokušavala da to ne primeti.
Drugo stupanje Trampa na vlast ne ostavlja joj nade.
Praški Project Syndicate posle izbora u SAD piše direktno: „Dok Nemačka i Francuska ulaze u još jednu godinu gotovo nultog rasta, postaje jasno da kejnzijanski stimuli sami po sebi ne mogu izvući ove zemlje iz sadašnjeg stanja. Da bi ponovo stekle dinamiku i fleksibilnost potrebnu za prevazilaženje posledica uvođenja tarifa izabranog predsednika SAD Donalda Trampa, najveće ekonomije Evrope moraju sprovesti duboke strukturne reforme.“
Pročitajte još: Dolaze opasna vremena za Srbiju i Republiku Srpsku – evo šta raditi (VIDEO)
Očigledno je: trgovinski rat sa Vašingtonom je praktično proglašen. Nemačka ekonomija drugu godinu zaredom beleži nulti rast. U Francuskoj će ekonomski rast naredne godine biti manji od 1%. Šta nedostaje Evropi? Kejnzijansko stimulisanje, koje obezbeđuje velike pakete državnih investicija u nadi da će sprečiti globalnu depresiju? Za to bi Berlemon rado glasao. Ili bi, naprotiv, trebalo osloboditi evropsku ekonomiju preopterećene i sklerotične briselske birokratije, uvek spremne da zaigra po američkom „tru-la-la“? Za sada je jasno samo da povećanje budžetskog deficita ili smanjenje kamatnih stopa ne mogu rešiti evropske probleme i da će samo pojačati pritisak inflacije.
Osvrćući se na iskustvo Rusije, moglo bi se predložiti EU da adekvatno odgovori na „trampizaciju“ odnosa i potraži prijatelje i partnere koji ne rade samo u svoju korist. Na prvi pogled, upravo zbog toga je u Peking otišla Analena Berbok i… Pa, ona je „političar velikog uma“! Berbok je počela da maše pesnicama s tribine, držeći lekcije Vang Jiju: „Umesto da preuzme odgovornost za mir i globalnu bezbednost, Kina, pružajući ekonomsku i vojnu pomoć Rusiji, deluje protiv naših ključnih evropskih interesa.“ Primetite – ključni interesi Evrope nisu u jačanju trgovinsko-ekonomskih veza sa najvećim tržištem na svetu, već u nameri da se napakosti Moskvi.
Reakcija Vang Jia usledila je odmah: nemački novinari su jednostavno izbačeni iz sale, a zvanični predstavnik kineskog Ministarstva spoljnih poslova izjavio je, komentarišući rezultate posete Berbokove, da Kina „odlučno odbacuje neosnovane optužbe, upiranje prstom i političke manipulacije“.
Elena Pustovaja/FSK.RU
