Leto je prošlo, a škola je počela. Školarci posle letnjeg raspusta dobijaju nove obaveze u školi, međutim, postavlja se pitanje koliko su taj raspust iskoristili u konstruktivne svrhe, naučivši neku veštinu napolju koja će im značiti za život, a ne samo sedeći ispred ekrana telefona, tableta i računara.
Roditelji i staratelji, koji se teško snalaze u novim letnjim rutinama — ili njihovom odsustvu — već dugo pokušavaju da pronađu ravnotežu između vremena koje deca provode ispred ekrana i vremena provedenog napolju. Mnoge brine sve veći broj dokaza koji povezuju upotrebu ekrana kod tinejdžera sa naglim porastom problema mentalnog zdravlja.
Zavisnost od ekrana izaziva ozbiljne probleme
Ali, pronalaženje te ravnoteže možda nije ključno za sprečavanje anksioznosti, depresije, agresije i suicidalnih misli kod mladih, izveštavaju istraživači u junskom izdanju Journal of the American Medical Association. Razlog je taj što zavisnost od ekrana — a ne samo količina vremena provedenog ispred njih — izgleda predviđa pojavu ovih problema.
Profesor dr Nenad Glumbić koji je bio gost u našoj emisiji, takođe se osvrnuo na ovaj problem rekavši:
„Pre neki dan sam video na ulici ženu koja gura dete u kolicima i da ne bi dete bilo uznemireno, zato što, Bože moj, čeka da se uključi zeleno svetlo, ona ima instaliran mini tablet na kolicima i beba gleda u taj mini tablet. To je jezivo ponašanje. Izuzetno su loši uticaji bilo kojih ekrana, nisu samo mobilni telefoni nego svi ekrani. Možemo nabrojati na desetine loših efekata od: gojaznosti, problema sa vidom, ADHD-a, poremećaja pažnje, poremećaja govora, simptoma nalik autizmu.“
Koji su to znaci zavisnosti od ekrana?
Znaci zavisnosti od ekrana uključuju kompulzivno korišćenje, teškoće pri prekidanju i osećaj uznemirenosti kada ekrani nisu dostupni. Od preko 4.000 dece koja su učestvovala u istraživanju, oko 30 odsto je već u 11. godini pokazivalo znake zavisnosti od društvenih mreža, a 40 odsto od video-igara, izveštava 18. juna u JAMA podacističar i stručnjak za mentalno zdravlje Junju Sjao (Yunyu Xiao) sa svojim timom.
„Ako roditelji ili nastavnici samo dođu i kažu: ‘Ne možete da koristite [ekrane],’ to možda uopšte neće rešiti problem“, kaže Sjao, iz Medicinskog koledža Vajl Kornel u Njujorku.
Rešavanje ovog vida zavisnosti izazovno je zbog sveprisutnosti ekrana. Tinejdžeri, kao i svako drugi, ne mogu jednostavno da „odustanu“ od ekrana kao što mogu od alkohola ili kockanja.
Koliko je poraslo prosečno vreme provedeno na ekranima kod dece?
Do sada je većina studija merila samo vreme provedeno ispred ekrana kao pokazatelj problema, kažu stručnjaci. A to vreme je već pre pandemije bilo u porastu, da bi nakon nje naglo skočilo, pokazuje izveštaj organizacije Common Sense Media iz 2021. godine.
Prosečno vreme provedeno na ekranima kod dece od 13 do 18 godina poraslo je sa oko 7,2 sata dnevno u 2019. na oko 8,4 sata dnevno u 2021.
Ali većina istraživanja tretira sve digitalne aktivnosti kao jednu celinu — bez razlike da li se radi o društvenim mrežama, čitanju onlajn sadržaja, igranju igrica ili pretraživanju interneta.
Istraživači već dugo sumnjaju da način na koji se ekrani koriste ima veći uticaj od samog vremena. Ipak, nedostajali su im dugoročni podaci. Upravo to pokušava da popuni američka studija o kognitivnom razvoju adolescenata (ABCD), koja je 2015. upisala skoro 12.000 dece uzrasta 9 i 10 godina.
Šta pokazuju najnovija istraživanja?
Sjao i kolege analizirali su podatke o oko 4.300 dece koja su praćena između 2015. i 2023. godine. Pokazalo se da obrasci zavisnosti variraju u zavisnosti od aktivnosti. Video-igre su pokazale najjasnije obrasce zavisnosti: oko 40 odsto dece bilo je „zakačeno“ već u 11. godini i ostalo tako narednih nekoliko godina.
Kod pametnih telefona i društvenih mreža podaci su složeniji jer deca tek postepeno dobijaju pristup ovim platformama, ali i tu je čak do polovine ispitanika pokazivalo znake zavisnosti.
Znaci zavisnosti od ekrana
Istraživanje je uključivalo pitanja poput:
„Provodim mnogo vremena razmišljajući o društvenim mrežama ili planirajući njihovo korišćenje.“
„Osećam potrebu da ih koristim sve više.“
„Svađao/la sam se s drugima zbog upotrebe telefona.“
„Nisam uspeo/la da smanjim upotrebu telefona.“
„Izgubim pojam koliko ga koristim.“
„Igram video-igre da bih zaboravio/la na probleme.“
„Postanem uznemiren/a ako mi nije dozvoljeno da igram.“
Deca koja su ispoljavala ove znake imala su veću verovatnoću za suicidalne misli, depresiju, anksioznost, agresiju i kršenje pravila. Devojčice su češće bile zavisne od društvenih mreža, a dečaci od video-igara. Pripadnost crnačkoj ili hispano zajednici i niži prihod takođe su povećavali rizik.
Zašto su tinejdžeri posebno ranjivi?
Tokom adolescencije mozak se još razvija, a posebno prefrontalni korteks — oblast koja „koči“ dopaminski sistem nagrade. Pošto nije u potpunosti formiran do oko 25. godine, tinejdžeri su osetljiviji na rizike i traženje društvenog priznanja.
Društvene mreže nude neprekidne male nagrade — lajkove, komentare, obaveštenja — koje podstiču lučenje dopamina. To vremenom dovodi do smanjenog osećaja zadovoljstva i pojačava zavisnost.
Stručnjaci upoređuju društvene mreže sa automatima za kockanje: nikad ne znate šta ćete dobiti, pa nastavljate da „povlačite ručicu“.
Šta mogu da urade roditelji i staratelji?
Za razliku od alkohola ili droge, ekrane nije moguće u potpunosti izbaciti iz života. Umesto toga, potrebno je uvesti jasna pravila. Psihijatar Ana Lembke savetuje da se o ekranu razmišlja kao o „poslasticama“: dozvoljen je, ali uz ograničenja i samo u određenim situacijama.
Američka akademija za pedijatriju preporučuje da porodice prave „zone bez ekrana“ — naročito za vreme obroka i u spavaćim sobama — i da roditelji budu uzor u načinu korišćenja tehnologije.
Neki stručnjaci čak savetuju potpuno oduzimanje telefona na nekoliko nedelja, što u početku izaziva „ekstinkcioni nalet“ (pojava jačih negativnih reakcija), ali vremenom dovodi do povratka normalnim aktivnostima.
Šta je potrebno na društvenom nivou?
Mnoge karakteristike platformi osmišljene su da izazovu zavisnost i zato odgovornost leži i na kompanijama. Pojedine države u SAD već donose zakone da ograniče pristup dece adiktivnom sadržaju i notifikacijama u vreme nastave ili sna.
Istraživači ističu da i škole moraju preispitati način na koji se digitalni uređaji koriste u nastavi, jer deca mogu postati zavisna i tokom školskog dana.
Ipak, ima nade. Sve više škola eksperimentiše sa danima bez telefona. Ono što je pre 15 godina zvučalo kao „luda ideja“, danas je ozbiljna tema javne rasprave.
