Da su Olimpijske igre isključivo sportska manifestacija, jedino pravilo koje bi trebalo da važi jeste da sportisti ispune olimpijske norme. Sve ostalo treba i mora da bude u drugom planu – pripadnost rasi, naciji, državi, uostalom i ideologiji, jer je to takmičenje u veštini, a pobednik je sportista koji postigne najbolji rezultat u propisanoj kategoriji.
Kao što tokom drevne Olimpijade nije bilo mesta za rat, tako i na modernim igrama ne bi trebalo da ima mesta za politiku.
Međutim, otkad je ova manifestacija postala masovno takmičenje, povećavao se i uticaj politike na sport. Prvi, nažalost ne i poslednji primer, bile su Olimpijske igre održane u Berlinu 1936. godine.
Adolf Hitler, uz sugestije Jozefa Gebelsa, majstora nacističke propagande, video je, do tada, najbolju priliku da svetu pokaže arijevsku superiornost i ispravnost svoje ideologije, a usput i da je proširi na potencijalne saveznike.
Za te potrebe, još 1933. godine, kada je došao na vlast, angažovao je najkreativnije umove tadašnje Nemačke. Izgrađen je veliki broj stadiona, bazena, pozorišta i drugih propratnih objekata, ulice su obnovljene, parkovi prošireni, zgrade ofarbane, dok je za propagandne filmove angažovao supertalentovanu rediteljku Leni Rifenštal.
Ipak, zbog rasnih zakona, koje je Hitler uveo još na početku svoje vladavine, bilo je blagih inicijativa da se Nemačkoj oduzme organizacija Olimpijskih igara.
Amerikanci su čak razmišljali o bojkotu.
Da bi se uverili da Jevrejima neće biti zabranjeno učešće, Američki olimpijski komitet poslao je svog izaslanika u Berlin, koji je nekoliko dana razgovarao sa građanima jevrejskog porekla, doduše, u društvu prevodioca, člana Nacističke partije.
Njegov zaključak bio je da u Berlinu nema nikakvih problema, a kada Amerikanci nešto zaključe, to je valjda istina? Sličnog mišljenja bio je i Pjer de Kuberten, otac modernih igara, koji je nemačkog firera nazvao jednim od najboljih kreativnih duhova svoje ere.
Prvog avgusta 1936. godine, Adolf Hitler otvorio je Olimpijske igre tokom do tada neviđene spektakularne ceremonije. Prvi put, na stadion, doneta je i Olimpijska vatra, što je tradicija koja se održala i do danas, ali najveću pažnju izazvao je prvi televizijski prenos nadmetanja. Napravljene su i posebne prostorije širom nemačkih gradova u kojima su građani mogli da prate takmičenje.
Bile su to, bez ikakve sumnje, najbolje organizovane Olimpijske igre do tada.
Ali, olimpijski duh, iznad je birokratskih pravila i spoljašnjosti.
Tokom prikazivanja propagandnog filma u Olimpijskom selu, jugoslovenski atletičari Jovan Mikić i Vane Ivanović, kao da su najavili 27. mart 1941. godine. Njihov glasan protest podržali su i drugi sportisti, pa je prekinuta projekcija.
U budućnosti, život ova dva hrabra čoveka, na neki način, odražavaće i sliku srpskog naroda u borbi protiv Hitlera – Mikić je postao partizan, a Vane Ivanović podržavaće vladu u Londonu i pokret Draže Mihailovića.
Najveća zvezda igara bio je atletičar Džesi Ovens. Osvojio je čak četiri zlatne medalje (100m, 200m, skok u dalj i štafeta 4×100) i tako porazio i Hitlerov mit o arijevskoj nadmoći i superiornosti.
Po priči tadašnjih američkih medija, Hitler je besno napustio stadion, jer nije želeo da se pozdravi sa crnim sportistom, pripadnikom niže rase i unukom roba iz Alabame. Da je to izmišljotina, poput one o nadmoći arijevaca, potvrdio je Džesi Ovens:
“Kad sam prošao pored kancelara on je ustao, mahnuo mi je rukom, a ja sam mu odmahnuo.”
Hitler je, nakon njegove četvrte medalje, rekao saradnicima da crncima treba zabraniti takmičenje.
Međutim, kao što je ovaj veliki atletičar pomračio slavu Trećem Rajhu, i pored toga što je Nemačka osvojila najveći broj medalja, Ovensov uspeh, iako predstavljen kao simbol prkosa zlu i nacizmu, bio je, takođe, samo za potrebe propagande.
Kada je Atletski savez SAD organizovao prijem u njegovu čast u Americi, Ovens je morao da uđe na sporedni ulaz, a do sale išao je teretnim liftom, jer je glavni lift namenjen isključivo belcima. Takođe, u svojim memoarima, on kaže da ga Hitler nije ponizio, nego Ruzvelt, koji mu nije čestitao, nije napravio prijem u Beloj kući, što je inače običaj za osvajače medalja, a da se u Berlinu osećao dobro: stadion mu je aplaudirao, konačno je mogao da spava u istim hotelima gde odsedaju i beli sportisti, što mu je, inače, bilo zabranjeno u zemlji kojoj je doneo četiri olimpijska zlata.
Najveći skandal berlinskih OI dogodio se u fudbalu. Peru je pobedio Austriju, ali je utakmica poništena, nakon ogromnog pritiska organizatora. Odluka da se igra ponovo nije bila po volji Peruanaca, koji su demonstrativno napustili Nemačku.
Nakon Drugog svetskog rata, učešće sportista postalo je zavisno od političke situacije. Usled nerešenih sporova i ratnih sukoba, pojedine zemlje bojkotovale su Olimpijske igre, Južna Afrika izbačena je 1964. godine zbog aparthejda, a mađarski sportisti su išli toliko daleko da su bojkotovali zastavu sopstvene zemlje i nastupili pod obeležjima iz 1918.
Najveća kriza ovog takmičenja dogodila se pred početak igara u Moskvi 1980. godine. Američki olimpijski komitet počeo da razmatra predlog o bojkotu zbog rata u Avganistanu.
Andrej Saharov, sovjetski nuklearni naučnik i disident, čovek zanimljive biografije, jer je, verovali ili ne, i tvorac hidrogenske bombe a i dobitnik Nobelove nagrade za mir, uputio je apel za bojkot, pa su Amerikanci započeli ozbiljniju kampanju.
Uslov da se pojave na igrama bio je da se Sovjeti povuku iz Avganistana. Kako bi izvršili veći pritisak na Sovjetski Savez, angažovali su ugledne sportiste poput Muhameda Alija, koji je otputovao u Afriku, kako bi ubedio tamošnje države da se pridruže bojkotu. Bivši bokser nije imao uspeha, kao ni Džesi Ovens, koji je, u martu, nekoliko dana pre smrti, iz bolničke postelje pozivao američke sportiste da se ne bave politikom, nego da budu deo najvećeg sportskog događaja.
Ipak, Olimpijske igre održane su u Moskvi, a priliku da se popnu na pobedničko postolje nisu dobili sportisti iz čak 67 zemalja sveta, s izuzetkom nekih država koje su svojim sportistima dozvolile da se takmiče, pod uslovom da ne koriste državna obeležja.
Bio je to prvi put da je politika dominirala u odnosu na sport.
Četiri godine kasnije, istorija se ponovila. Los Anđeles bio je domaćin Letnjih olimpijskih igara, a bojkot je nastavljen, samo što ovog puta u SAD nisu otputovali Sovjeti, predstavnici još 14 komunističkih zemalja, zatim Iran, a da paradoks bude veći, igre je ignorisao i Avganistan, zbog kojih je prethodni bojkot i počeo.
Da je politika, u svojoj dominaciji nad sportom, skinula rukavice, pokazalo se u Barseloni 1992. godine. Sportistima iz SR Jugoslavije bilo je zabranjeno učešće na OI, zbog sankcija, usled građanskog rata, koji se nije vodio na njenoj teritoriji, dok su Hrvatska, BIH i Slovenija imale svoje takmičare.
Argumenti da sport ne treba da ima veze s politikom prestali su da budu argumenti.
Niko se nije bunio, niti bojkotovao Olimpijadu, što je centrima moći oduvek bio signal da još više zategnu kaiš.
Epilog gledamo danas – učešće sportista zavisi isključivo od političke podobnosti, ma koliko nam pričali da u sportu nema mesta za politiku.
Jedan od primera jeste da je predstavnicima Rusije zabranjeno takmičenje na Olimpijskim igrama u Parizu, zbog, kako oni kažu, agresije na Ukrajinu. Čak i kada bismo razloge ove zabrane usvojili kao standard, onda bi, valjda, ta zabrana trebalo da važi i za olimpijce Izraela?
Pritom, da apsurd bude veći, zabrana važi i za beloruske sportiste, iako Belorusija nije u ratu.
Međunarodni olimpijski komitet dozvolio je, doduše, pojedinim sportistima iz Rusije i Belorusije da se takmiče pod neutralnom zastavom, ali pored olimpijske norme moraju da ispune još neke uslove – da javno ne podržavaju rat, da nemaju ugovor sa ruskom ili beloruskom vojskom (Legija stranaca izgleda nije problem), a takođe postoji i posebno odeljenje MOK-a, koje prati čak “lajkove” potencijalnih olimpijaca na društvenim mrežama.
Takođe, naglašeno je da im se ne može dozvoliti da učestvuju na ceremoniji otvaranja, ali će im biti omogućeno da dožive događaj.
Humano, nema šta.
Kroz istoriju, kvalitet ceremonije otvaranja OI neretko je govorio i o kvalitetu organizacije. Ovogodišnje igre podsećaju na one u Berlinu, jer su započele propagandom, ali lošom. Videli smo jeftin, nimalo kreativan, neumetnički, amaterski i za mnoge uvredljiv nastup. Berlin je bar imao talentovanu Leni Rifenštal, ali i Džesi Ovensa, koji je svojim rezultatima skrenuo pažnju sa dobro upakovane propagande na takmičenja.
Nažalost, skandalozno otvaranje prati jednako skandalozno takmičenje, u kome je najviše pažnje privukao bokserski meč između Italijanke Anđele Karini i Iman Helif, predstavnika(ce) Alžira, do sada neutvrđenog pola.
Na momenat, barem na mrežama, Anđela je postala heroj – napustila je meč jer nije želela da se bori protiv muškarca. Mišljenja sam da ovaj postupak nema nikakve veze s herojstvom, jer da ima, Karinijeva uopšte ne bi ulazila u ring – pokazala bi da u sportistima još uvek tinja olimpijski duh, poput peruanskih fudbalera 1936. godine.
Međutim, Međunarodna bokserska federacija, koja nije u ljubavi sa MOK-om, odlučila je da dodeli italijanskoj bokserki novčanu nagradu u vrednosti zlatne medalje na Olimpijskim igrama. To je izjavio predsednik federacije Umar Kremljev, koji je po nacionalnosti Rus.
Kao i 1984. godine, Rusija uzvraća udarac, ali ovog puta pokušava i da pokrene Svetske igre prijateljstva, Igre budućnosti i Igre BRIKS-a.
Ma koliko ovaj svet sve više ličio na Orvelovu 1984, siguran sam da veliki engleski pisac nije bio prorok, ali priča iz njegovog romana deluje upotrebljivo za stvaranje nekog novog sveta.
Zato ne treba da se čudimo, pod uslovom da se ovaj trend nastavi, da u budućnosti imamo dve, možda čak i tri Olimpijade.
