– Rusija je bila jedina velika sila koja je vekovima pomagala, podržavala srpsku borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Druge velike sile nije bilo, – upozorava u razgovoru za Bratstvo ugledni srpski akademik Slavenko Terzić i u opširnom razgovoru sa našom ekipom – i van kamere i pred kamerom – u svom kabinetu u SANU, detaljno argumentuje zašto se samo na Rusiju možemo, ali i moramo osloniti.
Istoričar koji je o srpsko-ruskim odnosima mnogo naučio, ali i na mnogo šta uticao tokom svog ambasadorskog mandata u Moskvi, govori iz oba ugla – istraživača prošlosti i savremenog diplomate i za početak dugo objašnjava kako on vidi srpsko-rusko bratstvo:
Istraživao sam naše odnose od tokom prethodnih nekoliko vekova. Reč je o viševekovnoj duhovnoj, kulturnoj, ekonomskoj, vojnoj i političkoj saradnji pre svega dva naroda, a onda i dve države. Imali smo epohe sa različitim odnosima. U Srednjem veku su srpski vladari pomagali Ruse i Rusku crkvu, jer su oni bili pod mongolsko-tatarskim ropstvom. Kad smo mi pali pod tursko ropstvo, u 15, 16, 17. i 18. veku ruska država i crkva pomažu Srbe u svim srpskim zemljama. U skoro svakoj našoj crkvi ili manastiru ćete naći stare ruske ikone, odežde, sasude i razne druge crkvene predmete koje nam je carska Rusija slala.
U 19. veku odnosi dobijaju širu političku dimenziju. To su odnosi dve države – Kneževine Srbije i Crne Gore, a Crna Gora je srpska država, za jednog istoričara to ne može drugačije biti. Rusija pomaže osamostaljenje Srba i stvaranje srpske autonomije. Srbi često zaboravljaju… Kod nas je trenutno u delu javnosti prisutna antiruska histerija. Primećujem na nekim medijima. Čak je jedan kolega sa Filozofskog fakulteta koji nije istoričar, napisao tekst u Politici u kome kaže da je Rusija navodno trgovala srpskom krvlju iz Prvog i Drugog svetskog rata. On je izneo političke konstrukcije koje nemaju veze sa realnošću. Dakle – ne bi bilo autonomije Kneževine Srbije da nije bilo osme tačke Bukureškog mira, 1812. godine. Srbija i Rusija ratuju zajedno protiv Turske. U trenutku kad cela Evropa predvođena Napoleonom ide na Rusiju, Rusija mora da zaključi mirovni ugovor sa Turskom, jer mora da brani Rusiju. Osma tačka ugovora predviđa visok stepen autonomije Srbije. Kada je propao Prvi srpski ustanak, i došlo do Bečkog kongresa, a Napoleon poražen, ruska diplomatija je (ambasador Stroganov na Porti i drugi) od 1815. do 1830. pitanje dobijanja hatišerifa o autonimiji neprekidno pokretala na sultanovom dvoru. Tako da su hatišerifi 1830. i 1833. pre svega rezultat snage i uticaja ruske diplomatije. Mi to često potcenjujemo i ističemo kako je knez Miloš – koji je bio bistar i darovit čovek – svojim ovnovima i potkupljivanjem to dobio. Vodi se bitka između divova – velikih sila i u toj bici je Srbija mala tačka na političkoj karti Evrope toga vremena.
Tako je bilo tokom celog 19. veka. Kad je došlo do srpsko-turskog rata 1876, oko 5.000 Rusa dobrovoljaca je stiglo u Srbiju i Crnu Goru. U Srbiju je došlo oko 3.000 vojnika i 600 oficira predvođenih generalom Černjajevim, koji je čak postao i komandant srpske vojske. Čuveni slikar Polenov je bio dobrovoljac u Srbiji. I čuveni ruski lekar Botkin, čije ime nosi i jedna bolnica u Moskvi, bio je dobrovoljac u Srbiji. Postoji jako mnogo dubokih veza između dva naroda… Mitropolit Mihailo koji je bio na čelu crkve u Srbiji skoro pola veka, veoma je doprineo jačanju duhovnih i crkvenih veza između dva naroda.
Kratko rečeno: Rusija je bila jedina velika sila koja je vekovima pomagala, podržavala srpsku borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Druge velike sile nije bilo. Zapadne sile – Velika Britanija i Francuska podržavale su Osmansko Carstvo. A Rusija je, recimo, obnavaljala srpske crkve – u Prizrenu je ruska carica Marija Aleksandrovna dala novac za obnovu Crkve Svetog Đorđa. Ima bezbroj takvih primera, npr. za crkvu u Gusinju. Ali nema primera da je neka druga velika sila podržavala naš kulturni, verski, nacionalni preporod. Treba se setiti i da je čuveni ruski kompozitor Rimski-Korsakov napisao kompoziciju „Srpska fantazija“, i da je Čajkovski napisao „Srpsko-ruski marš“ upravo povodom srpsko-turskog rata. Kompozicija je posle proglašena za Slovenski marš. Dakle, kad govorimo o rusko-srpskoj saradnji, ne smemo da zaboravimo da su Rusija i ruski narod bili oslonac i saveznici našem narodu tokom svih vekova koji stoje za nama.
Naravno, Rusija kao velika sila ima svoje nacionalne interese. Oni nisu uvek bili u skladu sa našim interesima. Dva su primera koji o tome svedoče. Godine 1876. i 1877. Rusija je, da bi imala slobodne ruke u istočnom delu Balkana, pristala na austrougarsku okupaciju BiH, koja je u evropskoj literaturi vekovima smatrana srpskom zemljom. Ili, 1878. kada je Rusija posle velikog rata sa Turcima sklopila Sanstefanski mirovni ugovor koji je bio na štetu srpskih interesa. On je radikalno favorizovao bugarski nacionalni interes na štetu srpskog. Ali, to nije bio rezultat glavne uloge kancelara Gorčakova ili ruskog cara, koliko je to bilo delo ruskog ambasadora u Carigradu Ignjatijeva. On je bio izuzetno talentovan, ali veliki avanturista, koji je smatrao da će stvaranjem velike slovenske države, Velike Bugarske, Rusija imati punu kontrolu nad istočnim delom Balkana, i da će imati kontrolu nad Carigradom, Bosforom i Dardanelima.
Ako zanemarimo takve primere, kojih je malo, moramo pošteno reći da je Rusija vekovima podržala Srbe i srpski narod uključujući i Prvi svetski rat. Poznate su reči Nikolaja Drugog regentu Aleksandru da će Rusija brinuti o dostojanstvu Srbije. Malo je poznato da su ruske artiljerijske baterije 1914. došle na Kalemegdan i odatle gađale austrougarske položaje. Ogromna količina naoružanja i vojne opreme je došla Dunavom do Kladova, a onda dalje železnicom u druge delove Srbije. Ruske humanitarne misije su bile ne samo 1876/7, nego i u vreme Balkanskih ratova 1912. i 1914. Ruske humanitarne misije, i ruske bolnice, takođe, deluju na prostoru Srbije. Žena ruskog poslanika u Srbiji kneza Trubeckoja, čiji je sin bio maloletni dečak, vodila je rusku bolnicu u Nišu u vreme najgoreg tifusa i među srpskom vojskom i među austrougarskim zarobljenicima koje je srpska vojska zarobila.
Takvi primeri viševekovne saradnje su dostojni naše iskrene zahvalnosti i poštovanja.
Sovjetsko-jugoslovenski odnosi su nešto drugo. Mi tu ne vidimo jasno srpsko-ruske odnose. Jer, sukob Tito-Staljin nema veze sa srpsko-ruskim odnosima. Mi još ne znamo za koga je sve radio Tito. Da li je radio samo za Ruse, ili možda za Engleze, za Nemce itd. Tek će novija, arhivska istraživanja otkriti pravu ličnost Josipa Broza Tita.
Kraljevina Jugoslavija nema odnose sa SSSR do 1940. godine. Razlog je taj što su regent Aleksandar i Kraljevina primila više desetina ruskih imigranata koji su došli u Srbiju. General Vrangel i mnogi drugi! U Beogradu je pre Ruskog doma postojao Ruski institut kao njegova preteča. Kralj Aleksandar Karađorđević je otvorio Ruski dom 1933. Tu je bila bista cara Nikolaja i kralja Aleksandra.
Posle raspada Jugoslavije i SSSR, Srbija i Rusija uspostavljaju diplomatske odnose i već 35 godina razvijamo odnose gde smo stali 1918. godine, i političke, i kulturne i duhovne, ekonomske itd.
Oslanjajući se na dobru tradiciju do 1918, kako razvijati srpsko-ruske odnose? Šta bi bili osnovni koraci? Otvorena su nam vrata BRIKS, i to su jedna od mogućih vrata za saradnju sa Rusijom? Za početak, da li bi Srbija na tom samitu trebalo da bude predstavljena onako kako je i pozvana?
Ruska Federacija je za vreme predsednika Putina pokazala da je dobronamerni saveznik Srbije i srpskog naroda. O tome postoji bezbroj dokaza. Bio sam svedok, tokom mandata u Moskvi, koliko je Rusija pomagala u očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije, pre svega po pitanju Kosova i Metohije i koliko je ruska diplomatija pomogla našoj diplomatiji i Srbiji u sprečavanju satelitske agresorske tvorevine na KiM da uđe u UN, da uđe u UNESCO, Interpol, Svetsku trgovinsku organizaciju itd. Takođe, ruska diplomatija je pomagala u odzivu priznanja te tvorevine od strane jednog broja država.
O svemu tome se vrlo malo govori. A ja sam svedok tome koliko su ruska diplomatija, ministar Lavrov, cela ruska diplomatska mreža i predsednik Putin, pomagali Srbiji u očuvanju svojih pozicija i integriteta na KiM.
Ti odnosi, po mom mišljenju, mogli bi da budu bolji i svestraniji. Imamo sporazum o strateškom partnerstvu, politički odnosi su bili na visokom nivou, ali bi ekonomski odnosi mogli da budu mnogo bolji. Imamo ugovor o slobodnoj trgovini potpisan još za vreme Miloševića ali mi taj ugovor nismo ni iz daleka iskoristili koliko bismo mogli.
Nemamo ni visok nivo kulturne saradnje, nismo otvorili ni Kulturni centar u Moskvi. Broj naših studenata na Duhovnoj akademiji je stalno opadao. Broj studenata na Univerzitetima nije opadao, ali bi mogao biti mnogo veći. I broj ruskih studenata koji uče ovde bi mogao biti mnogo veći. Vrlo je bitna saradnja mladih ljudi. Učenje srpskog, odnosno ruskog jezika. Mi smo se u Ambasadi starali da to unapredimo.
Ali unaprediti ekonomsku saradnju…
Da, kako unaprediti ekonomsku saradnju? Putin je nedavno govorio sa Vulinom upravo o tome da ona ne samo da ne raste nego opada!
Kad sam bio u Moskvi tražili smo da naši radnici dobiju status radnika bivših sovjetskih republika, ali nismo uspeli. Nije mi jasno zašto posle 2014, kad je Zapad uveo sankcije Rusiji, nismo iskoristili priliku da povećamo izvoz. Da li zato što nismo imali dovoljno proizvoda, jer je to ogromno tržište. Ili je zbog toga što su zapadne diplomate izjavljivale da je nemoralno da Srbija iskoristi sankcije da poveća izvoz.
Da, iz Brisela su kazali da se od Srbije očekuje da Srbija ne iskoristi otvoreni prostor.
Oni nas vide kao svoju koloniju!
To je bila prilika da ojačamo ekonomsku saradnju. U vreme kad sam ja bio tamo, bilo je najviše naših građevinskih firmi, bio je Zlatiborac, mlekara Šabac itd. Konkurencija je velika. To više nije sovjetsko tržište kad smo mogli lagodno da izvozimo i sve prodajemo… Dalje, naučna saradnja bi mogla biti bolja, razmena naučnika, veći broj konferencija po raznim pitanjima, saradnja naših akademija nauka. Ruskih investicija bi ovde moglo biti više, osim NIS i Petrohemije, moglo bi ih biti još – u turizmu ili poljoprivredi. Imali smo ovde dve ruske banke, obe su zatvorene.
To i jeste glavno pitanje – kako da unapređujemo odnose sa Rusijom, a da ostajemo pri tom na evropskom putu na kome Brisel vrlo otvoreno koči ili nam preporučuje da sami zakočimo projekte koji bi doprineli razvoju ili jačanju odnosa sa Rusijom.
Moram iskreno da vam kažem da lično ne verujem da ćemo ikada ući u EU. Oni gaje prema nama veliko nepoverenje i još traže da priznamo nasilno odvajanje temelja istorijske Srbije. Drugo, mi ne treba ništa da očekujemo od EU. Šta od njih možete očekivati kad su najveće zemlje EU izvršile agresiju na Srbiju i Jugoslaviju 1999, bombardovale Republiku Srpsku Krajinu 1995, bombardovale Republiku Srpsku, bombardovale Srbiju i nasilno nam otele Kosovo i Metohiju. Šta možete očekivati od tih zemalja?
Rusija, uz sve ove primere koje sam naveo, nikad nije izvršila agresiju na Srbiju, nikad nas nije vojnički napala, uvek je u skladu sa svojim mogućnostima podržavala spoljnu politiku Kneževine–Kraljevine Srbije do 1918.
Dakle, treba da sarađujemo sa evropskim zemljama, kao što smo uvek i sarađivali, u skladu sa našim interesima, ali ne treba da odbacujemo saradnju sa Ruskom Federacijom, koja je jedno ogromno tržište. Imamo potpisan sporazum sa Evroazijskom ekonomskom zajednicom (sad nisam u diplomatiji, pa ne znam kako se kreće ta saradnja). Verujem da je jedan od vidova širenja saradnje i učešće Srbije u BRIKS-u, iako je to za mene nedovoljno čvrsta organizacija. Sad je Turska podnela zahtev za članstvo, a Turska ovde podržava radikalne muslimane u Bosni i naoružava naše Albance na KiM. Verujem da BRIKS ima perspektivu. Ona proizilazi iz užasnog iskustva sa monopolom koje su imale SAD nekoliko decenija. To je bio potpuni diktat u međunarodnim odnosima. A mora da postoji ravnoteža. Mora da postoji multipolarnost. Verujem da je naša perspektiva u tome da sarađujemo sa Rusijom, Kinom, drugim zemljama Azije, Bliskog Istoka i Afrike. Ne verujem da možemo imati bilo kakvu korist od toga da budemo zatočenik evropskih integracija.
Ako možemo da zaključimo time da bi se za srpsko-ruske odnose za početak moralo redefinisati ono što Srbija radi sa EU… Preciznije, da li bi naša spoljna politika trebalo da se preorijentiše više na Rusiju, a ne da bude orijentisana na Zapad?
Rusi su nam više puta rekli da ako bismo postali član EU, onda bi svi naši ugovori sa Rusijom prestali da važe.
Danas smo svedoci neskrivene diktature koja dolazi iz Brisela. Balkan nikad nije bio u takvom kolonijalnom položaju, a bavim se istorijom Balkana poslednjih nekoliko vekova. Znate za veliku ideju kneza Mihaila i Garašanina „Balkan balkanskim narodima“, iza koje je često stajala Rusija. Danas Balkan drže pod protektoratom NATO i EU. Države ne vode samostalnu politiku. Ta politika se diktira iz Brisela i Vašingtona. Srbija kao neutralna zemlja je u teškoj poziciji, ta pozicija nije laka. Ali mislim da Srbija treba da se orijentiše pre svega u skladu sa svojim nacionalnim interesima i da ide u tom pravcu koji garantuje na najbolji način njene nacionalne interese.
Da li bi bilo u nacionalnom interesu Srbije da ukine sankcije Belorusiji?
Svakako. Ja sam bio vrlo iznenađen kad sam čuo da je Srbija uvela sankcije Belorusiji i setio sam se scene iz 1999, aviona predsednika Lukašenka koji uzleće sa beogradskog aerodroma. Ali nije stigao ni do Mađarske – oni su počeli da nas bombarduju. Dakle, u najstrašnije vreme po nas, predsednik Lukašenko je došao i pokazao solidarnost sa nama. Za mene je akt uvođenja sankcija bio ne samo suprotan našim nacionalnim interesima, nego u izvesnom smislu je bio problematičan sa moralne strane.
Nadamo se moralnijoj politici i da u sledećem razgovoru sankcije budu skinute „sa tapeta“.
Sankcije su potpuno besmislene, one nikada nisu pokazale nikakvu efikasnost u međunarodnim odnosima. Kritičari spominju da se Rusija priključila sankcijama protiv Jugoslavije, što je istina, ali koja je to bila Rusija? To je bila Jeljcinova Rusija koja nije vodila računa o elementarnim interesima svoje države i čiji je glavni spoljnopolitički tim bio dobrim delom sastavljen od raznih agenata stranih službi. To je činjenica koja je već davno poznata.
