SSSR su posle Drugog svetskog rata izdali i saveznici iz antihitlerovske koalicije i Nemci – koliko god to čudno zvučalo.
Nadali smo se da ćemo iskazivanjem maksimalne otvorenosti prema Velikoj Britaniji i SAD, kao i bezgraničnom humanošću povodom pitanja da li da se geografski naziv „Nemačka“ briše sa lica zemlje, naići ako ne na dobre komšije, onda bar na veoma, i zauvek, uplašene nekadašnje prijatelje-neprijatelje – pokajane, posute pepelom po glavi. I da će cvrkutati.
Ali ne.
Naravno da ne.
Sve što su Amerikanci mogli da urade da sačuvaju i obnove fašizam, odradili su. Bog će im suditi.
A Evropa… Baš ona koja sad svadljivo kevće, kako stigne i … O tome bih posebno. S obzirom na hitnost trenutnog trenutka.
Prvo, odakle je sve krenulo.
Nije uzalud „briljantni Francuz“ i tvorac rasne teorije, Žozef Artir de Gobino, u tišini svoje kancelarije govorio: „Ideja jednakosti je generalno ponižavajuća za razvijenu osobu! Svi oblici jednakosti su podjednako odvratni, a rasna jednakost je dvostruko odvratna…”
Njegovo o Slovenima neću ovde ni da citiram.
Gobino je umro 1882. godine, ali njegovo delo, kao što znate…
Međutim, da li je bio sam?
Veliki osuđivač najpodlijih poroka i društvenih zala Britanije, izvesni Čarls Džon Hafam Dikens, koji je sa lavljom jarošću branio nesrećnu englesku decu i sve druge žrtve ondašnjih radnica, ovako je govorio o Indusima u kolonijama: „Šteta što ne mogu da budem vrhovni komandant u Indiji. Počeo bih tako što bih im na njihovom jeziku objavio da sam na to mesto postavljen uz Božiju dozvolu da uništim njihov narod, ukaljan nedavnim zverstvima (podlaci su se usudili da se pobune protiv Engleza!), da ih isključim iz redova čovečanstva i zbrišem sa lica zemlje“.
Umro je 1870. godine. Njegove ideje su uspele u mnogim zemljama…
A tu je bio i Kipling. Džozef Radjard. Sa svojom divnom pesmom „Breme belog čoveka“.
Nosite teret belog čoveka –
I najbolje svoje sinove
Na teški trud šaljite
Iza triput po devet mora;
U službu pokorenim
Sumornim plemenima,
Na službu poludeci,
A možda đavolima!
Kipling će umreti 1936-te. Još će imati vremena da žestoko osudi ser Mozlija, da prokune fašizam, da na kraju svojih dana dođe sebi. Ali, tek na kraju. I tek posle lomača na kojima su gorele i knjige i ljudi.
Evropa, beskrajno pohlepna, a vekovima je halapljivo proždirala meso svojih bespomoćnih kolonija, vekovima je negovala i gajila fašizam kao apoteozu „razumne nejednakosti“. I došao joj je glave. Progutao je Evropu.
A onda smo mi, Rusi svih naroda i plemena, morali još jednom da zauzmemo prokletu rupu – Berlin. Rukovodeći se principima univerzalne jednakosti i univerzalne odgovornosti za sopstvene postupke.
U međuvremenu, vratimo se unazad velikoj Pobedi 1945. godine, u ona „blagoslovena“ vremena kada je pomenuta Evropa jednostavno vrvila od „Hitlera svih rasa“.
Prebrojimo ih na prste: u Italiji – Dučeov režim kao polazište samog fašizma („staklenik fašističkih ideja“ za izvoz); u Austriji – jedinice Hajmvera (Saveza za odbranu otadžbine), režim Dolfus-Šušniga koji je bio direktna kopija Dučea, plus austrijska filijala Hitlerove partije; u Mađarskoj režim regenta Hortija koji je porodio još „divniji“ režim „Ukrštenih strela“ Ferenca Salašija; u Španiji – režim Kaudilja Franka i Falange Espanola; u Rumuniji – režim Konduktora Antoneskua i „Gvozdene garde“; u Hrvatskoj – režim Poglavnika Pavelića i Ustaša; u Finaskoj – Domovinski narodni pokret na čelu sa Vihtori Kosolom; a u Francuskoj – PPF kao potpuna imitacija Nacional-socijalističke partije Nemačke, a kao posledica – Višijevski režim pod vođstvom maršala Petena tokom perioda okupacije.
U Belgiji – Reksistička partija koju je predvodio Hitlerov miljenik Leon Degrel; u Holandiji – Nacionalsocijalistički pokret Kornelisa van Gelkerkena i Antona Adrijana Muserta; u Danskoj – apsolutna nacistička DNSAP na čelu sa Fricom Klauzenom; u Švedskoj – čitav buket polupartija nacističkog usmerenja; u Švajcarskoj Nationale Front; u Norveškoj – Nasjonal Samling na čelu od Vidkunom Kvislingom; u Slovačkoj – fašistička „Glinkina garda“ sa pravim borbenim jedinicama; u Poljskoj – režim samog maršala Pilsudskog, koji je otvoreno pozivao na zbližavanje sa Nemačkom, plus – Nacionalni radikalni blok Pjaseckog Falanga i Kocov Tabor nacionalnog ujedinjenja; u Litvaniji – Železni vuk predsednika Smetone; u Letoniji diktatura predsednika Ulmanisa; u Estoniji – fašistički Savez boraca za slobodu, koji je slomio (ha-ha) diktator Pjate (koji je bio i premijer); u Bugarskoj – prohitlerovska diktatura kralja Borisa III; u Portugalu – režim Salazara Estado Novo; u Grčkoj – autoritarni nacionalistički „Režim od 4. avgusta“ na čelu sa diktatorom (generalom-premijerom) Joanisom Metaksasom; a u Britaniji – od Kiplinga žigosani ser Osvald Mozli sa njegovom Britanskom unijom fašista.
Neki može pomisliti da je ovo klevetanje sera Mozlija i da tako nešto u Britaniji nije moguće… Ali, istorija svedoči da je bilo moguće.
Ser Mozli se venčao u jesen 1936. godine u Nemačkoj. U Gebelsovoj kući. Bio je prisutan i sam Hitler, koji je mladencima ljubazno poklonio svoju fotografiju. U masivnom srebrnom okviru.
Ovaj monstruozno dugački spisak fašističkih režima (i to najpovršniji) anamneza je najtežeg toka bolesti u Evropi, mapa metastaza fašizma koji je tih strašnih godina bukvalno zahvatio ceo kontinent.
Hitler nije bio usamljen – oko njega je bio masovni porod pakla.
U maju 1945. Nemačka je poražena. Hitler, Gebels i Himler su i sami otišli u pakao. Gering je pripremao vrat za omču, ali je u noći uoči pogubljenja dobio otrov (tog dana je bila američka smena u zatvoru – kakav baksuzluk), Borman je nestao u nepoznatom pravcu ili je poginuo u uličnim borbama u Berlinu.
Činilo se kao da je hidrina glava odsečena, a telo koje se grčilo u samrtnim mukama, gotovo da je dokrajčeno. Da, izgledalo je da jeste gotovo, ali ne. Izlegle su se nove zmije. Širom samozadovoljne Evrope…
Uostalom, fašizam, neofašizam, teorija merenja lobanja, učenje o untermenšima su stubovi pomalo sentimentalne starice (Evrope) u prastaroj čipki, gusto naseljene „najboljim belim ljudima“…
Šteta što Hitler nije streljan u vreme Sovjetske Bavarske Republike – on je tada bio izabran za deputata u Vojničkom savetu, ali „beli” Nemci se ni sa kim nisu cifrali: u Minhenu je 5. maja 1919. u Noći dugih noževa bila prava bahanalija.
Hitlera je tada spasao Ernst Rem, koji je predvodio kaznene odrede. To čudesno spasavanje i kasnije dugogodišnje prijateljstvo nisu sprečili Firera nemačke nacije da se obračuna sa Remom i njegovim jurišnicima – 1. jula 1934. Rem je streljan po Hitlerovom ličnom naređenju.
Ali, čak i da su Hitlera tada ubili – zar mu ne bi bila nađena zamena među „najdostojnijim sinovima“ panevropskog bratstva?
