Selo Sakule ima asfalt u gotovo svakom sokaku, školu, ambulantu, apoteku, poštu, Tamiš i ribnjačko jezero… Idealno je mesto za miran i porodični život, ali mladih je sve manje. Kada se kaže selo Sakule, odmah i neizostavno vam dođe da dodate: jel’ to ono mesto u Banatu iz rukopisa čuvenog Zorana Petrovića, slikara, profesora, pisca, najpoznatijeg Sakuljanina.
„A pitate di Sakule dođu? Pa eno ji tamo. To vam je selo pored Tamiša. Ušoreno lepo, a okruženo pod zelenim ritom, il’ velikom vodom sa dve cele strane, kad vode iz Tamiša u jesen naiđu, a sa treće strane ovim atarom…”. Upravo ovako je Petrović pisao o svom selu.
Sakule u toj ravnini ima baš sve od onih slika s razglednica pitome Vojvodine – i kuće „dužom”, „na brazdu”, i one „na lakat”. S ispisanim imenom ili inicijalima domaćina i godinom gradnje, s kibicfensterima, malom i velikom kapijom, ajnfortom, koji vode u prednju i zadnju avliju, odakle se čuje lavež šarova, raskošne čardake – ambare…
Ušuškano jezero
Od izlaza iz sela proteže se šuma topole oslonjena, a za visokog vodostaja „ukopana” u Tamiš. Na mestu gde su se nekada nalazila velika barska okna prostire se ribnjačko jezero, kanalom povezano s istim takvim jezerima Barande. Ušuškano na 500 hektara, ostrvce ga deli napola, a naseljavaju čaplje i kašikare, najveća nacionalna kolonija belobrkih čigri, patke plovuše, guske i labudovi.
Tako je selo u opštini Opovo pravo mesto za miran i porodični život, kažu Sakuljani, tvrdeći da imaju sve što im je potrebno – školu, ambulantu, apoteku, poštu, sportske terene, prostrani park, prodavnice… Imaju i dobru pijaću vodu, rasvetu u celom mestu, razvučen gas, kapelu, nekoliko privrednih objekata, velika i mala poljoprivredna gazdinstva… Gotovo sve asfaltirane sokake i relativno nov uređen put od Barande, pa dalje do Idvora. Samo je ljudi malo!
Ti dobri putevi vode u dva smera. Sakuljani putuju u Beograd i Pančevo na posao, iako ovde radi nekoliko firmi, „ali da su plate veće, niko ne bi odlazio sa strane”, vajkaju se meštani.
Zato ih se mnogo i odselilo u pomenuta dva grada, mada ih ima i u Zrenjaninu i Novom Sadu, pa ovde stalnu adresu ima oko 1.800 duša, a selo je poprilično ostarilo. Ljudi ovde pričaju da im u komšiluku zjapi bar pedesetak praznih kuća, ali i da ih poslednjih godina kupuju Beograđani, ali opet oni stariji. Prodaju tamo stan za silne, a ovde kupe kuću za male pare, odmahuju glavom vremešniji, dok se mlađarija žali da slabo stoje i sa zabavom.
Od pet kafana, više ne radi nijedna, pa se može u jedan kafić i na proređene programe novog i nameštenog doma kulture, a na rekreaciju na terene za košarku i mali fudbal.
Sakule se prvi put pominju 1432. godine, te je tako to najstarije selo opštine Opovo. Oko 1730. godine na mestu današnjeg Starog Sela nastao je centar s crkvom i prostranim trgom, uokolo su izgrađene javne zgrade i uprave, a okolo su se širila gazdinstva. Narod se selio i doseljavao „sa kule” ili „iza kule” i taj izraz se odomaćio, pa otuda teorija kako je selo dobilo današnji naziv.
Ovčarski dan
Kako se narod ovde pretežno bavi stočarstvom, Sakule su jednom godišnje domaćin odgajivačima iz kraja. Marta meseca održava se Ovčarski dan, svojevrsni sajam i takmičarska smotra kolekcija ovaca i krava, ali i izložba najboljih pasa ovčara – pulina. Budu tu i bazar starih zanata, etno-izložba ručnih radova, koncerti tradicionalnih igara i pesama… Nadmeću se kotlići s paprikašem čobancem, vrhunac događaja je atraktivna i nadaleko poznata trka na magarcima u tri kategorije, a publika upražnjava banatske šore, staru igru za koju Lale tvrdoglavo tvrde da je preteča bejzbola. Voli se i fudbal, pa je stadion u samom centru sela, dok se njegove tribine „oslanjaju” na školsko dvorište i crkvenu portu.
Stajala je doskora na ulazu u selo velika tabla kojom se Sakule reklamiralo kao „Evropsko selo roda”. U međuvremenu je izbledela, dok rode i dalje dolaze u svoje kuće na banderama, ali nedovoljno da selo zadrži laskavu titulu, koju mu je oteo Taraš kod Zrenjanina. Ipak, ovde obitava više od 220 vrsta ptica.
