Село Сакуле има асфалт у готово сваком сокаку, школу, амбуланту, апотеку, пошту, Тамиш и рибњачко језеро… Идеално је место за миран и породични живот, али младих је све мање. Када се каже село Сакуле, одмах и неизоставно вам дође да додате: јел’ то оно место у Банату из рукописа чувеног Зорана Петровића, сликара, професора, писца, најпознатијег Сакуљанина.
„А питате ди Сакуле дођу? Па ено ји тамо. То вам је село поред Тамиша. Ушорено лепо, а окружено под зеленим ритом, ил’ великом водом са две целе стрaне, кад воде из Тамиша у јесен наиђу, а са треће стране овим атаром…”. Управо овако је Петровић писао о свом селу.
Сакуле у тој равнини има баш све од оних слика с разгледница питоме Војводине – и куће „дужом”, „на бразду”, и оне „на лакат”. С исписаним именом или иницијалима домаћина и годином градње, с кибицфенстерима, малом и великом капијом, ајнфортом, који воде у предњу и задњу авлију, одакле се чује лавеж шарова, раскошне чардаке – амбаре…
Ушушкано језеро
Од излаза из села протеже се шума тополе ослоњена, а за високог водостаја „укопана” у Тамиш. На месту где су се некада налазила велика барска окна простире се рибњачко језеро, каналом повезано с истим таквим језерима Баранде. Ушушкано на 500 хектара, острвце га дели напола, а насељавају чапље и кашикаре, највећа национална колонија белобрких чигри, патке пловуше, гуске и лабудови.
Тако је село у општини Опово право место за миран и породични живот, кажу Сакуљани, тврдећи да имају све што им је потребно – школу, амбуланту, апотеку, пошту, спортске терене, пространи парк, продавнице… Имају и добру пијаћу воду, расвету у целом месту, развучен гас, капелу, неколико привредних објеката, велика и мала пољопривредна газдинства… Готово све асфалтиране сокаке и релативно нов уређен пут од Баранде, па даље до Идвора. Само је људи мало!
Ти добри путеви воде у два смера. Сакуљани путују у Београд и Панчево на посао, иако овде ради неколико фирми, „али да су плате веће, нико не би одлазио са стране”, вајкају се мештани.
Зато их се много и одселило у поменута два града, мада их има и у Зрењанину и Новом Саду, па овде сталну адресу има око 1.800 душа, а село је поприлично остарило. Људи овде причају да им у комшилуку зјапи бар педесетак празних кућа, али и да их последњих година купују Београђани, али опет они старији. Продају тамо стан за силне, а овде купе кућу за мале паре, одмахују главом времешнији, док се млађарија жали да слабо стоје и са забавом.
Од пет кафана, више не ради ниједна, па се може у један кафић и на проређене програме новог и намештеног дома културе, а на рекреацију на терене за кошарку и мали фудбал.
Сакуле се први пут помињу 1432. године, те је тако то најстарије село општине Опово. Око 1730. године на месту данашњег Старог Села настао је центар с црквом и пространим тргом, уоколо су изграђене јавне зграде и управе, а около су се ширила газдинства. Народ се селио и досељавао „са куле” или „иза куле” и тај израз се одомаћио, па отуда теорија како је село добило данашњи назив.
Овчарски дан
Како се народ овде претежно бави сточарством, Сакуле су једном годишње домаћин одгајивачима из краја. Марта месеца одржава се Овчарски дан, својеврсни сајам и такмичарска смотра колекција оваца и крава, али и изложба најбољих паса овчара – пулина. Буду ту и базар старих заната, етно-изложба ручних радова, концерти традиционалних игара и песама… Надмећу се котлићи с паприкашем чобанцем, врхунац догађаја је атрактивна и надалеко позната трка на магарцима у три категорије, а публика упражњава банатске шоре, стару игру за коју Лале тврдоглаво тврде да је претеча бејзбола. Воли се и фудбал, па је стадион у самом центру села, док се његове трибине „ослањају” на школско двориште и црквену порту.
Стајала је доскора на улазу у село велика табла којом се Сакуле рекламирало као „Европско село рода”. У међувремену је избледела, док роде и даље долазе у своје куће на бандерама, али недовољно да село задржи ласкаву титулу, коју му је отео Тараш код Зрењанина. Ипак, овде обитава више од 220 врста птица.
