Bojeći se Miloš da Turci ne opaze da je Srba tako malo na Ljubiću, pa da ne dođu da ji odande sasvim rasteraju, naređa kolje oko šanca i podigne gunjeve na kolje, da se crni kao vojska; a svoje momke na vrat na nos opremi opet [da vrbuju još Srba u vojsku]; i tako se za nekoliko dana skupi opet oko iljada ljudi na Ljubiću, bici koju je obeležio čuveni junak Tanasko Rajić, kome je knez Miloš Obrenović do kraja života bio zahvalan jer je ova bitka presudila tok istorije srpske države.
Premda su Turci Srbe tako razbili i topove im oteli, ali je i nji dosta izginulo; a najveća žalost i nesreća, što im se tu dogodila, bila je ova, što im je ćaja-paša, njihov upravitelj poginuo. I samo je to bilo Turke dosta uplašilo, a osobito sad kad vide da se Srbi, posle onako strašnoga boja i propasti, opet kupe i na boj spremaju, poplaše se i zabune sasvim, i namisle da beže.
Robinja je javila knezu Milošu da Turci nešto spremaju
Uoči onoga dana kada će pobeći, uteče nekaka robinja iz turskoga logora, i dođe Milošu pod čador te kaže da se Turci nekud spremaju: ili će da beže, ili će opet da udare na Srbe. Srbi su se molili Bogu da pobegnu, a prepravljali su se da se brane, ako udare na nji. Kad bude ujutru pred zoru, dok poviču stražari: “Utekoše Turci!“.
Srbi se brže-bolje opreme i potrče za njima. Turci pak, podignuvši sav prtljag svoj i plen i roblje i ranjenike, pođu iz Čačka k jugu, kako će preko Jelice u Bosnu i Arnautsku.
U Jelici dočekaju ji srpski četnici
U Jelici dočekaju ji srpski četnici, koji su se nalazili po Dragačevu, te ji nekoliko pobiju i nešto roblja otmu; no Turci prodru. A kad bude iza Jelice u selo Rtare, tu ji sustigne Miloš s vojskom.
Kad Turci vide Srbe za sobom, gde koji se stanu vraćati i druge uzbijati, da se biju; ali kad Srbi opale na nji iz busija, onda svi nagnu kud koji može, a ostave i topove, i svu stoku što su bili zaplenili, i roblje stanu bacati, samo da je lakše bežati.
I otale su ji već Srbi onaj čitav dan onako razbijene i poplašene terali i po kojekakim potocima bili i plenili.
Koji Srbin nigda Turčina nije ubio, taj dan ga je mogao ubiti
Turci su se bili tako zabunili da se već nisu ni branili, nego su bežali koji je mogao, a koji nisu mogli bežati, oni su padali po putu i oko puta.
Gde koji su srpski junaci po deset konja turski taj dan izmenili, npr. kad mu jedan konj sustane, a on uhvati drugoga koji mu se najbolji i najodeveniji učini; pa kad mu i onaj sustane, a on uvati trećega, a onoga pusti itd. Tu je po jedan Srbin u stotine Turaka ulazio, te tursko roblje vatao i izvodio.
Turci su bili žestoko progonjeni
Najposle već je knez Miloš stao vikati: “Prođite se, braćo, dosta je već; greota je od Boga“. A kad ji se već ovi Srbi okane, onda ji stanu dočekivati nekaki ercegovački i crnogorski ajduci i različne kojekakve druge četice; i tako su ji na račun srpski i preko Staroga Vlaha pratili i sretali čak do Sjenice.
Mnogi su bežeći preko šuma zašli u tuđoj zemlji, pa su ji posle onako poplašene i gladne ubijale i žene po selima. Pripovedaju kako je nekakvoga treći ili četvrti dan doterala glad negde u selo, pa ga opazi nekakva baba i poviče mu: “Baci, Turčine, oružje!“. A on siroma baci.
Pa i osim toga što su ji ljudi bili, rekao bi čovek da ji je i sama priroda počela biti i goniti; jer udare iznad nekakve urvine, pa valjada je i zemlja i onako bila slaba, a oni se opet mnogi zajedno natrpaju, te se tako zemlja otisne, i više ji od stotine pritisne i žive pogrebe, a mnogi isprebijaju noge i ruke.
Miloš se vrati iz Kravarica u Rtare na konak, pa onda uveče pusti po vojsci telala: “Ko god ima turskoga roba, da ga dovede pred gospodarski čador; a u koga se potom nađe turski rob, glavom će svojom platiti“.
Tako iskupi sve tursko roblje na jedno mesto, pa postavi oko njega straže, da mu se niko ne sme prikučiti; a koje bude ranjeno, onima naredi lekare, te zaviju rane. Sutradan ranjenima pogradi nosila, a zdrave žene i decu potrpa u kola, a ljude posadi na konje, pa ji sve isprati u Užice i preda Turcima, da ide svako na svoju stranu.
Srpska je vera prava i čista vera, i mora joj Bog pomoći
Ove su Turkinje velikodušije Miloševo podizale do neba, govoreći Turcima u oči: “Srpska je vera prava čista vera, i mora joj Bog pomoći.
Srbi su nas povatali i porobili, kaono ti roblje, ali u rz [čast] naš niko nije darnuo, nego su nas kao braća sestre čuvali i pošteno ispratili; a vi šta radite od njiova roblja! Ne samo što silujete žene i devojke, nego i malu decu, i stare babe, koje jedva idu“. Tako su ove Turkinje pripovedale i samome Rušić-paši, koji je u to vreme prolazio za Bosnu, pa ji u Sjenici zvao k sebi te pitao kako je po Srbiji.
