Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD) spada u najčešće dijagnostikovane neurološke poremećaje kod dece i odraslih. Ipak, oko njega se decenijama vodi rasprava – dok ga zvanična medicina priznaje kao stvarno stanje, mnogi skeptici tvrde da je ADHD preterano dijagnostikovan ili čak izmišljen poremećaj.
Ključno pitanje koje pokreće sumnju jeste činjenica da ne postoji nijedan konkretan medicinski test koji bi ga nepobitno potvrdio.
Ne postoji laboratorijski test za ADHD
Za razliku od bolesti poput dijabetesa ili anemije, gde analize krvi mogu jasno potvrditi dijagnozu, ADHD se dijagnostikuje isključivo na osnovu posmatranja ponašanja i subjektivnih procena lekara i roditelja. Ne postoje biološki markeri, snimci mozga ili laboratorijski testovi koji nepogrešivo ukazuju na ADHD.
Dijagnoza se obično postavlja korišćenjem upitnika i intervjua sa roditeljima, učiteljima i samim pacijentima. Standartizovane skale procene mogu pomoći u prepoznavanju simptoma, ali su i dalje podložne subjektivnim interpretacijama.
Istorija ADHD-a i kontroverze
ADHD, kao medicinski koncept, prvi put se pojavio početkom 20. veka, ali se u različitim oblicima pominjao i ranije. Međutim, sama definicija ADHD-a menjala se više puta kroz decenije, što otvara pitanje njegove medicinske validnosti.
Jedan od najpoznatijih kritičara ADHD dijagnoze bio je dr Leon Ajzenberg, psihijatar koji se smatra jednim od pionira u istraživanju ovog poremećaja. Pred kraj života, u jednom intervjuu, navodno je izjavio da je „ADHD izmišljeni poremećaj“. Iako je ova izjava kasnije tumačena na različite načine, ona je dodatno pojačala skepticizam u vezi s dijagnozom.
Farmaceutska industrija i ekspanzija ADHD dijagnoze
Jedan od razloga zašto mnogi sumnjaju u ADHD kao stvarno medicinsko stanje jeste masovna upotreba lekova poput metilfenidata (Ritalin) i amfetaminskih stimulansa (Adderall).
Statistike pokazuju da je u poslednjih nekoliko decenija dijagnostikovanje ADHD-a naglo poraslo, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se ovi lekovi često prepisuju čak i maloj deci.
Mnogi lekari i istraživači upozoravaju da farmaceutska industrija ima veliki interes u promovisanju ADHD dijagnoze jer prodaja lekova donosi ogromne prihode. Kritičari tvrde da se deca sa normalnim varijacijama u ponašanju često etiketiraju kao pacijenti, umesto da im se pruže drugačiji oblici podrške.
Da li ADHD postoji ili je reč o drugačijem načinu funkcionisanja mozga?
Iako ne postoji medicinski test za ADHD, neurološka istraživanja pokazuju da mozgovi osoba sa ovom dijagnozom funkcionišu drugačije – naročito u oblastima povezanim sa pažnjom, impulsivnošću i izvršnim funkcijama.
Ipak, skeptici tvrde da to ne dokazuje postojanje ADHD-a kao bolesti, već može ukazivati na raznolikost ljudske neurologije.
Umesto da se ADHD posmatra kao poremećaj, neki stručnjaci predlažu da ga treba razumeti kao drugačiji način razmišljanja i ponašanja, koji može imati i prednosti u određenim situacijama.
Medicinska realnost ili društveni konstrukt?
ADHD ostaje jedna od najkontroverznijih dijagnoza u savremenoj medicini. S jedne strane, milioni ljudi širom sveta zaista imaju poteškoće sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću, što im otežava život. S druge strane, činjenica da ne postoji nijedan medicinski test koji potvrđuje ADHD otvara prostor za sumnju i zloupotrebu.
Konačna istina o ADHD-u verovatno leži negde između – kao stanje koje postoji, ali je često prenaglašeno, preterano dijagnostikovano i komercijalizovano.
