Primorski kor, osnovan da pomogne Crnogorcima tokom opsade Skadra, doživeo je tragične trenutke u borbi sa moćnom turskom krstaricom, a od 77 stradalih bilo je 59 Srba
Srbija je 19. februara 1913. formirala Primorski kor, kao pomoć crnogorskoj vojsci tokom opsade Skadra. Kor je transportovan do Soluna, odakle je brodovima trebalo da bude prebačen u Medovu. Prvi kontigent, ukrcan na sedam brodova, iz Pireja je isplovio 28. februara, a drugi sastavljen od pet brodova 6. marta.
Na brodu „Zanos Sifneo” bio je ukrcan deo 1. bataljona 17. pešadijskog puka (1/17) i deo komore; na „Enosu” – drugi deo 1/17 puka, delovi komore i 20 konja; na „Mariki” – treći deo 1/17 puka, 4 aviona i 32 vojnika Aeroplanskog odreda, 120 konja, pukovska komora, previjalište i 20 kola; na „Zevsu” – komora i konji, te na „Vervinjotisu” – 3. bataljon 17. puka, municija, bombe, 30 konja i 20 poljskih peći.
Konvoj je na cilj stigao 11. marta, gde je zatekao usidrene brodove prvog konvoja – „Hristomanlis”, „Sifneo” i „Trifilija”, na kojoj se nalazila 5. brdska baterija 1. diviziona Dunavskog artiljerijskog puka prvog poziva sa 5 brzometnih topova „šnajder” 70 mm M 1907 pod komandom kapetana druge klase Antonija Pekića.
Lađa fantom
No, 12. marta iste godine turska krstarica „Hamidije” (Hamidiye Kruvazör) pod komandom Huseina Rauf Orbaja pojavila se pred lukom Drač, na koji je otvorila kratkotrajnu artiljerijsku vatru.
Turski propagandni poster o „bombardovanju grčkog i srpskog transporta na obalama Albanije”, sa slikom krstarice i kapetana Orbaja
„Hamidije” je, naime, uspela da neopaženo prodre u Jonsko i Egejsko more, odnosno, u Sredozemlje, gde je započela krstarički rat protiv grčkih brodova. Ovo je označilo početak „vučjeg lova” na transportna i vojna plovila, koji će Nemci, tokom Velikog rata, dovesti do savršenstva. Rauf Orbaj je vešto vodio krstaricu tako da je predstavljala neuhvatljiv cilj – „lađu fantom”, kako ju je 1913. godine nazvala „Politika”. Tako je neopaženo prošla i kroz Otrantska vrata i počela da operiše duž Jadranske obale.
Odmah po napadu „Hamidije” na Drač, komandant Primorskih trupa pukovnik Damjan Popović obavestio je srpskog zapovednika luke Medova, majora Selimira Ostojića da se krstarica najverovatnije uputila ka njemu. Pri tome, Medova je od Drača bila udaljena samo 35 milja. Ostojić je sa crnogorskim upravnikom luke, Nikolom Mašanom Hajdukovićem (1882–1954) i komandantom mesta potporučnikom Rakom Kusovcem brzo organizovao da se brodovi uvuku dublje u zaliv radi zaštite sa pučine, da se sa „Trifilije” iskrcaju dva topa kako bi sa kopna štitili luku, te da se tek onda započne sa iskrcavanjem trupa.
Nažalost, „Hristomanlis Sifneo”, zbog pogašenih kotlova nije uspeo da se pokrene, a „Trifilija” i „Vervinjotis” nisu uspeli da savladaju uski prolaz, nasukali su se i ostali izloženi prema pučini. Kako se na „Vervinjotisu” nalazila velika količina municije i vojnici, Hajduković je uputio Kusovca da zamoli ili plati kapetanu Antunu Blažiću, zapovedniku broda S/S „Škodra” riječkog „Ugarsko-hrvatskog parobrodarskog društva”, koji je održavao redovnu liniju Kotor–Medova i slučajno se zatekao u luci, da pomogne u spasavanju ljudstva sa „Vervinjotisa”.
Kapetan je, međutim, odbio svaku saradnju. Prema jednoj verziji, Kusovac je revolverom zapretio Blažiću – nakon čega se ovaj od straha onesvestio! Na to su mašinista Cano, rodom iz Ulcinja, i neimenovani Albanac iz Skadra pokrenuli „Škodru” i spasli između 400 i 500 srpskih vojnika sa „Vervinjotisa”. Austrougarskoj, čija je štampa već sutradan veličala uspeh „Hamidije”, ovaj incident je dobrodošao u političke svrhe i odmah je pokrenuta „afera Škodra”. Austrougarski poslanik na Cetinju je zatražio puno zadovoljenje zbog „nasilja” nad posadom „Škodre”, koju su „Crnogorci prisili da služi Srbima”. Kapetan Blažić je 21. marta dao izjavu da je posle napada „Hamidije” bio primoran da spase vojnike iz mora. Pri tome, Crnogorci prema njemu lično nisu preduzeli nasilne korake, ali je jedan žandarm revolverom pripretio mašinisti. Austrougarski listovi su sada optužili Blažića da je, u suštini, radio za crnogorsko-srpsku vojsku, što su potkrepili činjenicom da su članovi posade „Škodre” bili Srbi i Hrvati. No, Blažić je izjavio da su optužbe neosnovane i izneo dokaze da su posadu „isključivo činili Albanci”.
Neravnopravna borba
U svakom slučaju, „Hamidije” se ubrzo našla pred Medovom i oko podneva otvorila uragansku vatru po luci i brodovima. Hrabri narednici Marko i Vukašin Trifunović su na „Trifiliji” brzo pripremili preostala dva brdska topa 70 mm M 1907 i odgovorili brzom vatrom po čudovišnom, višestruko nadmoćnom gvozdenom turskom kolosu. Za kratko vreme uspeli su da izbace 129 granata i čak neznatno oštete pramac „Hamidije”. Ne zaboravimo da je krstarica imala 2 topa kalibra 155 mm, 6 topova od 120 mm, topove od 46 i 36 mm i 2 torpedne cevi 457 milimetara, što najbolje govori o neravnopravnom dvoboju.
Počast pred spomenikom poginulim srpskim vojnicima u Medovi, 1913. godine
Turci su uspeli da potope nepokretni „Hristomanlis Sifneo” i „Vervinjotis”. Negde oko podneva, kapetan Rauf Orbaj je odlučio da je vreme da se povuče, plašeći se dolaska grčkih ratnih brodova. U ovoj neravnopravnoj borbi ukupno je smrtno nastradalo 77, a ranjeno 55 boraca i članova posada. Prema izveštajima domaće štampe, od toga je poginulo 59, a ranjeno 30 srpskih vojnika. Većina žrtava se u suštini udavila tokom paničnog iskrcavanja sa transportnih brodova pod neprijateljskom vatrom.
Ovde nije kraj priče o sukobu kod Medove. Austrougarska štampa je egzaltirano pisala o „pobedi” turske krstarice nad nenaoružanim, bez ikakve pomorske zaštite, savezničkim konvojem, a Turci su od „Hamidije” i kapetana Huseina Rauf Orbaja stvorili nacionalni mit, štampajući plakate i razglednice sa prikazom kapetana, krstarice i „pomorske bitke”.
Spomenik žrtvama Albanci uništili
Žrtve ovog pomorskog sukoba Srbi i Crnogorci su svečano sahranili i u Medovi podigli im skromni spomenik. No, već 2/15. juna 1914. Arnauti su razorili kameni spomenik u Medovi. To je bio jedan od prvih spomenika srpskim vojnicima koji je namerno uništen. Ovde je značajno napomenuti da Austrijanci i Nemci tokom okupacije Srbije 1915–1918. nisu uništili nijedan spomenik našim vojnicima i čak su podigli nekoliko zajedničkih memorijala. Očito da Albanci nisu imali čast i isti pijetet prema palim neprijateljskim (ako su im uopšte bili neprijateljski u ratovima 1913–1918) vojnicima.
