Приморски кор, основан да помогне Црногорцима током опсаде Скадра, доживео је трагичне тренутке у борби са моћном турском крстарицом, а од 77 страдалих било је 59 Срба
Србија је 19. фебруара 1913. формирала Приморски кор, као помоћ црногорској војсци током опсаде Скадра. Кор је транспортован до Солуна, одакле је бродовима требало да буде пребачен у Медову. Први контигент, укрцан на седам бродова, из Пиреја је испловио 28. фебруара, а други састављен од пет бродова 6. марта.
На броду „Занос Сифнео” био је укрцан део 1. батаљона 17. пешадијског пука (1/17) и део коморе; на „Еносу” – други део 1/17 пука, делови коморе и 20 коња; на „Марики” – трећи део 1/17 пука, 4 авиона и 32 војника Аеропланског одреда, 120 коња, пуковска комора, превијалиште и 20 кола; на „Зевсу” – комора и коњи, те на „Вервињотису” – 3. батаљон 17. пука, муниција, бомбе, 30 коња и 20 пољских пећи.
Конвој је на циљ стигао 11. марта, где је затекао усидрене бродове првог конвоја – „Христоманлис”, „Сифнео” и „Трифилија”, на којој се налазила 5. брдска батерија 1. дивизиона Дунавског артиљеријског пука првог позива са 5 брзометних топова „шнајдер” 70 мм М 1907 под командом капетана друге класе Антонија Пекића.
Лађа фантом
Но, 12. марта исте године турска крстарица „Хамидије” (Hamidiye Kruvazör) под командом Хусеина Рауф Орбаја појавила се пред луком Драч, на који је отворила краткотрајну артиљеријску ватру.
Турски пропагандни постер о „бомбардовању грчког и српског транспорта на обалама Албаније”, са сликом крстарице и капетана Орбаја
„Хамидије” је, наиме, успела да неопажено продре у Јонско и Егејско море, односно, у Средоземље, где је започела крстарички рат против грчких бродова. Ово је означило почетак „вучјег лова” на транспортна и војна пловила, који ће Немци, током Великог рата, довести до савршенства. Рауф Орбај је вешто водио крстарицу тако да је представљала неухватљив циљ – „лађу фантом”, како ју је 1913. године назвала „Политика”. Тако је неопажено прошла и кроз Отрантска врата и почела да оперише дуж Јадранске обале.
Одмах по нападу „Хамидије” на Драч, командант Приморских трупа пуковник Дамјан Поповић обавестио је српског заповедника луке Медова, мајора Селимира Остојића да се крстарица највероватније упутила ка њему. При томе, Медова је од Драча била удаљена само 35 миља. Остојић је са црногорским управником луке, Николом Машаном Хајдуковићем (1882–1954) и командантом места потпоручником Раком Кусовцем брзо организовао да се бродови увуку дубље у залив ради заштите са пучине, да се са „Трифилије” искрцају два топа како би са копна штитили луку, те да се тек онда започне са искрцавањем трупа.
Нажалост, „Христоманлис Сифнео”, због погашених котлова није успео да се покрене, а „Трифилија” и „Вервињотис” нису успели да савладају уски пролаз, насукали су се и остали изложени према пучини. Како се на „Вервињотису” налазила велика количина муниције и војници, Хајдуковић је упутио Кусовца да замоли или плати капетану Антуну Блажићу, заповеднику брода С/С „Шкодра” ријечког „Угарско-хрватског паробродарског друштва”, који је одржавао редовну линију Котор–Медова и случајно се затекао у луци, да помогне у спасавању људства са „Вервињотиса”.
Капетан је, међутим, одбио сваку сарадњу. Према једној верзији, Кусовац је револвером запретио Блажићу – након чега се овај од страха онесвестио! На то су машиниста Цано, родом из Улциња, и неименовани Албанац из Скадра покренули „Шкодру” и спасли између 400 и 500 српских војника са „Вервињотиса”. Аустроугарској, чија је штампа већ сутрадан величала успех „Хамидије”, овај инцидент је добродошао у политичке сврхе и одмах је покренута „афера Шкодра”. Аустроугарски посланик на Цетињу је затражио пуно задовољење због „насиља” над посадом „Шкодре”, коју су „Црногорци присили да служи Србима”. Капетан Блажић је 21. марта дао изјаву да је после напада „Хамидије” био приморан да спасе војнике из мора. При томе, Црногорци према њему лично нису предузели насилне кораке, али је један жандарм револвером припретио машинисти. Аустроугарски листови су сада оптужили Блажића да је, у суштини, радио за црногорско-српску војску, што су поткрепили чињеницом да су чланови посаде „Шкодре” били Срби и Хрвати. Но, Блажић је изјавио да су оптужбе неосноване и изнео доказе да су посаду „искључиво чинили Албанци”.
Неравноправна борба
У сваком случају, „Хамидије” се убрзо нашла пред Медовом и око поднева отворила ураганску ватру по луци и бродовима. Храбри наредници Марко и Вукашин Трифуновић су на „Трифилији” брзо припремили преостала два брдска топа 70 мм М 1907 и одговорили брзом ватром по чудовишном, вишеструко надмоћном гвозденом турском колосу. За кратко време успели су да избаце 129 граната и чак незнатно оштете прамац „Хамидије”. Не заборавимо да је крстарица имала 2 топа калибра 155 мм, 6 топова од 120 мм, топове од 46 и 36 мм и 2 торпедне цеви 457 милиметара, што најбоље говори о неравноправном двобоју.
Почаст пред спомеником погинулим српским војницима у Медови, 1913. године
Турци су успели да потопе непокретни „Христоманлис Сифнео” и „Вервињотис”. Негде око поднева, капетан Рауф Орбај је одлучио да је време да се повуче, плашећи се доласка грчких ратних бродова. У овој неравноправној борби укупно је смртно настрадало 77, а рањено 55 бораца и чланова посада. Према извештајима домаће штампе, од тога је погинуло 59, а рањено 30 српских војника. Већина жртава се у суштини удавила током паничног искрцавања са транспортних бродова под непријатељском ватром.
Овде није крај приче о сукобу код Медове. Аустроугарска штампа је егзалтирано писала о „победи” турске крстарице над ненаоружаним, без икакве поморске заштите, савезничким конвојем, а Турци су од „Хамидије” и капетана Хусеина Рауф Орбаја створили национални мит, штампајући плакате и разгледнице са приказом капетана, крстарице и „поморске битке”.
Споменик жртвама Албанци уништили
Жртве овог поморског сукоба Срби и Црногорци су свечано сахранили и у Медови подигли им скромни споменик. Но, већ 2/15. јуна 1914. Арнаути су разорили камени споменик у Медови. То је био један од првих споменика српским војницима који је намерно уништен. Овде је значајно напоменути да Аустријанци и Немци током окупације Србије 1915–1918. нису уништили ниједан споменик нашим војницима и чак су подигли неколико заједничких меморијала. Очито да Албанци нису имали част и исти пијетет према палим непријатељским (ако су им уопште били непријатељски у ратовима 1913–1918) војницима.
