Ustav iz 1974. bio je samo po imenu temeljni zakon SFR Jugoslavije. Suštinski, on je predstavljao ideološko-politički akt kojim je ozvaničen proces dezintegracije ne samo državno- pravnog prostora Jugoslavije već i Srbije, a njegovo patogeno ideološko zračenje i dejstvo traju i danas.
U Skupštini SFRJ 21. februara 1974. proglašen je Ustav za koji je rečeno da je „nova etapa u razvijanju jugoslovenskog socijalističkog samoupravljanja“.
Tada je SFRJ konfederalizovana, a Srbija dezintegrisana, pretvaranjem njenih pokrajina Kosova i Metohije i Vojvodine u svojevrsne „države u državi“.
Razbijanje Jugoslavije
Taj ustav umnogome je omogućio razbijanje prethodne Jugoslavije, početkom devedesetih godina 20. veka.
Ustav SFRJ iz 1974. bio je tada najduži u svetu, a njegov temelj je bio bizarni aksiom Edvarda Kardelja o „federiranju federacije“ iza koga je sakriveno ozakonjivanje stvaranja konfederacije kvazidržava, republika i pokrajina, sa pravom otcepljenja.
Tako je ustavnopravno stvorena mogućnost odvajanja pokrajina od Srbije kao vrhunac procesa započetog ustavnim amandmanima iz 1971. godine. Po Ustavu SFRJ iz 1974. autonomne pokrajine su dobile pravo na sopstvene ustave, na čiju primenu i promenu Srbija nije mogla da utiče. Istovremeno, pokrajine su dobile pravo veta kojim su mogle da zaustave bilo kakvu primenu i promenu Ustava Srbije.
Najviše kontroverzi i istorijskih posledica proisteklo je iz odredaba Ustava o državnom uređenju SFRJ, što je devedesetih godina prošlog veka korišćeno kao pravni osnov za proces raspada zemlje.
Ustav iz 1974. dao je tadašnjim jugoslovenskim republikama, a posebno pokrajinama unutar SR Srbije – Vojvodini i Kosovu i Metohiji, široka prava i ovlaštenja.
Pokrajine su imale svoja državna i partijska predsedništva. Njihova teritorija nije se mogla menjati bez odluke pokrajinske Skupštine, a pokrajinske vlasti imale su čak pravo veta na odluke vlasti u Srbiji.
Veličanje Tita i kritike Ustava
Josip Broz Tito, predsednik SFRJ, proglašen je za doživotnog predsednika Jugoslavije i njegovo ime je ušlo u tekst Ustava.
Tokom javne diskusije o predloženim promenama Ustava, profesor beogradskog Pravnog fakulteta Mihailo Đurić osuđen je na kaznu zatvora nakon objave održanog govora u kojem se protivio sprovođenju planiranih ustavnih promena.
Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam, na čijem se tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, Đurić je upozorio da ta ustavna promena ne samo što iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda, već i odbacuje samu ideju jedne takve državne zajednice.
Đurić je tada naveo: „Ukoliko nešto još od Jugoslavije ostane, to je samo zato da bismo u sledećoj fazi promene imali šta da privedemo kraju“.
Njegove reči obistinile su se tokom raspada zemlje, kada su se separatističke republike pozivala upravo na ustavna rešenja iz 1974. godine.
