Zašto bi bilo ko poštovao narod koji ne poštuje sebe? Prezirem žrtve koje poštuju svoje dželate, rekao je mudri Žan Pol Sartr. Neki primerci našega naroda ne poštuju naše dželate, nego se raduju, oni su im zvezde i uz njih se vesele. Kao vrhunac zabave doživljavaju impresiju muzike koja dolazi iz istih usta iz kojih dolaze hvalospevi najvećim krvnicima našega naroda.
Željko Bebek, muzičar koji bez trunke griže savesti nastupa sa Markom Perkovićem Tompsonom, čovekom koji proslavlja akciju „Oluja“ i najmračnije trenutke naše istorije, puni Arenu u Beogradu. Zar je moguće da se ljudi raduju onima koji ih preziru? Kako je moguće da se prepuštaju jeftinim notama i još siromašnijem duhu, veseleći se uz zvezde koje slave njihove patnje? Isti taj Željko Bebek koji je svoju karijeru i popularnost izgradio upravo zahvaljujući Srbima, postao je predvodnik slavlja i proslave proterivanja našega naroda sa svojih vekovnih ognjišta. Ti isti ljudi na proslavama zločina relativizuju Jasenovac i „Oluju“, doživljavaju kao najveće istorijske pobede, što dosta govori o psihopatologiji pomenutih. Sve to zaboravi slušalac srbomrzaca, koji ima tragičan mentalitet, ispunjen patetičnim notama i površnim emocijama.
Jedan od najupečatljivijih primera nepoštovanja samih Srba prema sebi, jeste Dino Merlin. Njegove pesme, iako pune patetike i površnosti, uspevaju da izazovu eroziju emocija kod mnogih. Koliko je to tragično? Koliko je tragično da jedan narod koji je prošao kroz toliko bola i patnje, sada slavi uz svoje dželate? Patetične note Dina Merlina izazivaju površinska osećanja i duh samoobmane.
Možda je dobro što se Naser Orić ili Haradinaj ne bave džet setom i popularnom muzikom. Možda bi i oni punili Arene, dok narod, vođen jeftinim notama, zaboravlja svaku suzu, ranu i tragediju. Ovaj nedostatak kulture sećanja je duboko ukorenjen u našem društvu i vodi nas pravo u propast. Mnogo puta je naš narod bio proban fizički, ali duh je bio slobodarski. Gusle su borile slobodu, pevale o junacima i slavnim vremenima dok su stasavale nove generacije, Svetosavljem zadojene. Sada u „slobodi“ slavimo uz one koji proslavljaju naša stradanja. Takav mentalni sklop je jasan signal koliko smo izgubili na kolektivnom kvalitetu, koliko smo okrenuti sebi, otrgli se, ne samo od sadašnjeg društva, nego i onih od kojih smo potekli.
Vreme je da se probudimo, da shvatimo da naša istorija nije nešto što treba da se zaboravi ili ignoriše. Vreme je da počnemo da poštujemo sebe, da ne dozvolimo da nas siromašni duh i jeftina zabava odvedu na stranputicu. Narod koji ne poštuje sebe, osuđen je na propast. Ako želimo budućnost, moramo početi da poštujemo svoju prošlost i one koji su stradali za naše danas. Pune Arene bez samopoštovanja su ogledalo našeg društva. Ogledalo u kojem se jasno vidi koliko smo daleko od poštovanja prema sebi. Ali, još nije kasno da se probudimo, da shvatimo da smo bolji od toga. Da zaslužujemo bolje od toga. Vreme je da vratimo dostojanstvo i poštovanje prema sebi i svojoj istoriji, ili da nestanemo, što opet nije neočekivano. Velika i slavna carstva su nestala, može nestati i ovaj ostatak nekada slavnog naroda. Samopoštovanje je ključ poštovanja drugih, i merilo borbenosti u nadi za opstanak.
