Зашто би било ко поштовао народ који не поштује себе? Презирем жртве које поштују своје џелате, рекао је мудри Жан Пол Сартр. Неки примерци нашега народа не поштују наше џелате, него се радују, они су им звезде и уз њих се веселе. Као врхунац забаве доживљавају импресију музике која долази из истих уста из којих долазе хвалоспеви највећим крвницима нашега народа.
Жељко Бебек, музичар који без трунке гриже савести наступа са Марком Перковићем Томпсоном, човеком који прославља акцију „Олуја“ и најмрачније тренутке наше историје, пуни Арену у Београду. Зар је могуће да се људи радују онима који их презиру? Како је могуће да се препуштају јефтиним нотама и још сиромашнијем духу, веселећи се уз звезде које славе њихове патње? Исти тај Жељко Бебек који је своју каријеру и популарност изградио управо захваљујући Србима, постао је предводник славља и прославе протеривања нашега народа са својих вековних огњишта. Ти исти људи на прославама злочина релативизују Јасеновац и „Олују“, доживљавају као највеће историјске победе, што доста говори о психопатологији поменутих. Све то заборави слушалац србомрзаца, који има трагичан менталитет, испуњен патетичним нотама и површним емоцијама.
Један од најупечатљивијих примера непоштовања самих Срба према себи, јесте Дино Мерлин. Његове песме, иако пуне патетике и површности, успевају да изазову ерозију емоција код многих. Колико је то трагично? Колико је трагично да један народ који је прошао кроз толико бола и патње, сада слави уз своје џелате? Патетичне ноте Дина Мерлина изазивају површинска осећања и дух самообмане.
Можда је добро што се Насер Орић или Харадинај не баве џет сетом и популарном музиком. Можда би и они пунили Арене, док народ, вођен јефтиним нотама, заборавља сваку сузу, рану и трагедију. Овај недостатак културе сећања је дубоко укорењен у нашем друштву и води нас право у пропаст. Много пута је наш народ био пробан физички, али дух је био слободарски. Гусле су бориле слободу, певале о јунацима и славним временима док су стасавале нове генерације, Светосављем задојене. Сада у „слободи“ славимо уз оне који прослављају наша страдања. Такав ментални склоп је јасан сигнал колико смо изгубили на колективном квалитету, колико смо окренути себи, отргли се, не само од садашњег друштва, него и оних од којих смо потекли.
Време је да се пробудимо, да схватимо да наша историја није нешто што треба да се заборави или игнорише. Време је да почнемо да поштујемо себе, да не дозволимо да нас сиромашни дух и јефтина забава одведу на странпутицу. Народ који не поштује себе, осуђен је на пропаст. Ако желимо будућност, морамо почети да поштујемо своју прошлост и оне који су страдали за наше данас. Пуне Арене без самопоштовања су огледало нашег друштва. Огледало у којем се јасно види колико смо далеко од поштовања према себи. Али, још није касно да се пробудимо, да схватимо да смо бољи од тога. Да заслужујемо боље од тога. Време је да вратимо достојанство и поштовање према себи и својој историји, или да нестанемо, што опет није неочекивано. Велика и славна царства су нестала, може нестати и овај остатак некада славног народа. Самопоштовање је кључ поштовања других, и мерило борбености у нади за опстанак.
