Čovek može da čini zlo, možda i da bude zao, ali ne može da bude zlo, čisto zlo, zlo samo. Kada i čoveka kojeg smatramo najgorim odredimo kao otelotvorenje zla ili zlo u čistom vidu, znači da ne znamo šta je u stvari zlo, čiji je i najgori čovek samo odsjaj, dalek i mutan.
Dakle, ne treba se igrati rečima, čak ni mislima. Takođe, ako ljudi i mogu biti zli, nemamo ništa od toga što ih takvima nazivamo, ni pred njima ni pred drugima, pa čak ni u mislima, jer ako nekome kažemo da je zao nikome nećemo biti od pomoći, njemu najmanje. Ako to za nekog kažemo znači da ga etiketiramo i otpisujemo, a ne da mu želimo dobro, da želimo da se popravi, da bude bolji. A trebalo bi da verujemo, prvo, da svako u principu može da bude bolji i, drugo, da naše viđenje nekoga ne mora biti uvek ispravno.
Najvažnije je u odnosima prema ljudima da sebi ne pripisujemo Božiju perspektivu. Mi smo ograničena bića i naš pogleda na svet i ljude, pa na sebe same je uvek delimičan, parcijalan i zamućen. Osim ako pod perspektivom Boga ne podrazumevamo perspektivu ljubavi, uz svest da naša ljubav nije savršena kao Božija.
Kada kažemo ljubav, naravno, ne mislimo na plamteću emociju, intenzivno doživljenu kao odgovor na neki spoljni podsticaj, nego na odnos prema drugome rukovođen željom da mu bude dobro, odnos usmeren ka dobrom za drugoga i u drugome. Jer kakav bi odnos inače trebalo da imamo prema drugom Božijem stvorenju, jedinstvenom i neponovljivom kakvo smo i mi sami, a sa kojim delimo zajedničku ljudsku prirodu? Ne bi trebalo da mu želimo propast, zar ne, čak i ako mislimo da nam je učinio nešto loše. To, razume se, na znači da mu treba dozvoljavati da radi to što radi, žrtvovati se za tuđi hir i zlu nameru, ne suprotstaviti mu se kada je potrebno, odbijati da drugi trpi izvesne posledice svojih dela. Ali uvek treba imati na umu pomenute dve stvari: prvo, da nismo ni mi bezgrešni i da naša perspektiva nije savršena i, drugo, da svako može da se pokaje i promeni do poslednjeg trenutka svog života.
Dakle, nemojmo drugome želeti zlo, a samim tim ga ni nazivati zlim. Ne moramo se sa nekim družiti, ne moramo mu se izlagati i trpeti ga ako nije neophodno, još manje ga podržavati u lošem činjenju, ali ne moramo doprinositi njegovoj propasti, terajući ga nepovratno u ruke zla.
Rečeno nam je da Bog želi da se svi spasu. Pa ko smo onda mi da mu oponiramo?
