Ova rečenica nije samo želja za povratkom u sveti grad, nego liturgijski vapaj srca koje stremi ka punoći zajednice sa Bogom i narodom. Prizren ovde nije samo mesto – on je simbol duhovnog zavičaja, mesto povratka korenima, veri i sopstvenom liturgijskom identitetu.
„Dogodine“ znači nadu; „u Prizrenu“ označava povratak svetom predanju; a „na Liturgiji“ svedoči da je istinski povratak moguć jedino u Hristu, u zajednici i u Evharistiji. To je molitvena želja da se saberemo tamo gde nas je Bog kroz vekove sabirao, gde su naši preci služili, molili se i stradali.
Prizren je u predanju nazivan gradom od 365 crkava, koliko dana ima jedna godina. To nije puka istorijska činjenica, nego simbol neprestane Liturgije – trajne molitve koja je kao disanje duše jednog naroda. Kao da je svaki dan godine imao svoju crkvu, svoj oltar, svoje „Amin“ i svoj „Gospodi pomiluj“.
To znači da je Prizren bio, i ostao u duhovnom predanju, grad u kome se vreme nije merilo časovima, već bogosluženjem; grad u kome se život razume kroz Liturgiju, a ne samo kroz istoriju; grad gde je Božja blagodat svakoga dana imala svoj dom.
Kada kažemo: „Dogodine u Prizrenu – na svetoj Liturgiji“, mi se ne vraćamo samo mestu, nego ritmu neprestane molitve, utabanom koracima predaka. Vraćamo se gradu gde je svaki dan bio hram – i svaki hram jedan novi dan spasenja.
Ovom rečenicom čovek ispoveda da nema istinskog života bez Liturgije, niti pravog povratka bez duhovnog preporoda. To je poziv da se svi vratimo Bogu – jer samo On može vratiti nas jedne drugima i naš narod njegovim svetinjama.
