Kako biste razumeli šta je na kocki u borbi protiv osovine Kine, Rusije i Irana, samo pročitajte Gospodara prstenova. U velikom epu DŽ.R.R. Tolkina, Gospodar prstenova, tek postepeno postaje očigledno da su se sile mraka ujedinile. Sauron, sa svojim jezivim svevidećim okom, pomalja se kao vođa ogromne osovine zla: crnih jahača, pokvarenog čarobnjaka Sarumana, podljudskih orka, spletkaroškog dvorjanina Crvjezika, ogromnog otrovnog pauka Šelobe – svi oni se drže zajedno, a Mordor im je štab.
Tolkin je znao o čemu piše. Kao veteran Prvog svetskog rata, sa užasom je gledao prikradanje drugog velikog obračuna. Sipajući gorke pinte (britanska mera za pivo, otprilike 0,56 litara, prim. prev.) i pućkajući lulu u „Okrugu” – njegovoj idealizovanoj srednjoj Engleskoj – mogao je samo da se strese kad su se nacistička Nemačka, fašistička Italija i imperijalistički Japan udružili da oforme svoju Osovinu 1936/1937, te da promuca „rekao sam vam”, kada su Hitler i Staljin udružili snage 1939. godine.
Nova „Osovina zla”
I mi smo, takođe, svedoci formiranja i konsolidacije jedne osovine. Živopisno me je na Tolkina podsetio tvit koji je objavio konzervativni kolumnista Mark R. Levin u utorak. Vredi citirati ga: „Popuštanje je eskalacija. Naši neprijatelji delaju. Naši saveznici bivaju opkoljavani i napadani ili će uskoro biti napadnuti… Konzervativizam i MAGA (slogan pristalica Donalda Trampa, skraćeno od Make America great again – „Učinite Ameriku ponovo velikom”, prim. prev.) nisu stvar izolacionizma ili pacifizma. Nisu ni stvar udovoljavanja ili nacionalnog samoubistva. Na nama je, patriotskim Amerikancima, da zakoračimo napred i rešimo problem”.
Značaj Levinovog komentara – upućenog iz Izraela koji posećuje – u tome je što ga jasno stavlja na pravac neslaganja sa izolacionističkim elementima unutar Republikanske stranke, poput kongresmenke Mardžori Tejlor Grini, koja je prošle nedelje pretila izbacivanjem predsedavajućeg Predstavničkog doma Majka Džonsona ukoliko istupi sa nacrtom zakona koji bi obnovio američku podršku Ukrajini. „Zalagaćemo se za slobodu i staraćemo se da Vladimir Putin ne pregazi Evropu”, rekao je Džonson. „Moramo da pokažemo Putinu, Siju, Iranu i Severnoj Koreji – kao i svima ostalima – da ćemo braniti slobodu”.
Po mišljenju Grinijeve i Levinovog bivšeg kolege sa „Foks njuza” Takera Karlsona, rat u Ukrajini samo je „kavga u udaljenoj državi između naroda o kojima ništa ne znamo”, da citiram britanskog premijera Nevila Čemberlejna, koji je ovo rekao povodom Čehoslovačke u septembru 1938. godine. Ovakvi ljudi besramno služe kao „korisni idioti” ruskog predsednika Vladimira Putina, direktno se nadovezujući na apologete Hitlera i Staljina iz 1930-ih.
I to ne samo za Putina. Jer, kako je prošle nedelje istakao portparol Stejt departmenta Metju Miler, iza ruskih ratnih napora stoje ogromni ekonomski resursi Narodne Republike Kine. „Ono što smo videli poslednjih meseci jeste da se sredstva kreću iz Kine ka Rusiji, što Rusija posle koristi da obnovi svoju industrijsku bazu i proizvodi oružje koje se pojavljuje na bojištima Ukrajine”, rekao je Miler novinarima u utorak. „Neopisivo smo zabrinuti zbog toga”.
Ranije ovog meseca u Pekingu, ministarka finansija Dženet Jelen je upozorila svog kineskog kolegu da će biti „značajnih posledica” ukoliko Kina nastavi da podržava ruske ratne napore u Ukrajini. Uprkos svojim saopštenjima da žele da nastupaju kao mirotvorci, lideri Kine dali su blagoslov invaziji na Ukrajinu od samog početka. Šta je drugo značio njihov uzajamni zavet partnerstva „bez ograničenja”? A podrška predsednika Sija Đinpinga bila je krucijalna za Putinov opstanak još od kako su invazione snage odbačene od Kijeva pre dve godine.
Po istom gledištu, rat Irana protiv Izraela ne može se tretirati izolovano. Teheran podržava rat Rusije protiv Ukrajine, šaljući na hiljade dronova i raketa, poput onih korišćenih protiv Izraela prošlog vikenda. Rusija, zauzvrat, verovatno pomaže jačanje protivvazduhoplovne odbrane Irana. A Kina ne samo da je glavni kupac iranske nafte, nego je kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji momentalno nakon napada na Izrael pozvao Teheran kako bi pohvalio, a ne kritikovao svoje iranske kolege. Kineska propaganda konstantno je antiizraelska još od ubilačkih napada Hamasa 7. oktobra prošle godine.
Pojavu ove nove osovine predvideo je Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost Džimija Kartera, još 1997. godine. U svojoj knjizi Velika šahovska tabla, Bžežinski je napisao: „Potencijalno, najopasniji scenario bila bi velika koalicija Kine, Rusije i možda Irana, nekakva ‘antihegemonistička’ koalicija koju ne spaja ideologija, nego komplementarna ogorčenost. Po veličini i snazi podsećala bi na izazov koji je nekada predstavljao sino-sovjetski blok, mada bi ovog puta Kina verovatno bila lider, a Rusija pratilac”.
Bžežinski je bio prorok. Posmatrajući međutim razvoj događa u protekle tri godine, teško je izbeći zaključak da su njegovi naslednici u Bajdenovoj administraciji, što voljno, što nevoljno, učinili mnogo toga da ovu koaliciju pretvore u realnost, počevši od prepuštanja Avganistana milosrđu Talibana 2021. godine, zatim neuspevajući da odvrate Rusiju od invazije na Ukrajinu 2022. godine i, konačno, neuspevajući da odvrate Iran od slanja svojih satelita u napad na Izrael 2023. godine. Da, Bajden je pojačao pomoć Ukrajini i Izraelu kada su napadnuti, ali je ranija demonstracija sile možda mogla da spreči obe krize.
Drugi Hladni rat
Levin i Džonson su uvideli – kako je to bivši državni sekretar, Majk Pompeo, odavno tvrdio – da nas se neke od kavgi u dalekim zemljama moraju ticati. One su delovi jednog rata koji nova osovina vodi protiv „fundamentalnih vrednosti koje baštinimo”: demokratije, vladavine prava, individualnih sloboda. Predviđam da kontra-argumentacija izolacionista neće zvučati dobro u budućnosti.
Na sreću, za sada smo u Drugom hladnom ratu, a ne u Trećem svetskom ratu. Međutim, Drugi hladni rat odvija se daleko brže nego Prvi hladni rat. Ukoliko je ruska invazija na Ukrajinu ekvivalent Korejskog rata iz perioda od 1950-1953, do sada smo proleteli pored Kubanske raketne krize (u ovom slučaju povodom Tajvana) i već ulazimo u period detanta, što je razvoj događaja koji je u prvom hladnom ratu trajao dve decenije. Od predsedničkog samita u Vudsajdu (Kalifornija, SAD) prošlog novembra, Kinezi deluju iskreno u nastojanju da izbegnu obračun, birajući umesto toga ozbiljan, premda hladan, dijalog sa svojim američkim kolegama, poput situacije iz 1969-1972. godine.
Ali iznenadni napad na Izrael od strane Hamasa prošlog oktobra premotao je film na 1973. godinu. Vredi podsetiti da detant nije poživeo mnogo dugo posle uspešne potvrde američkog primata na Bliskom istoku u režiji Henrija Kisindžera nakon Jomkipurskog rata. Ukratko, u Drugom Hladnom ratu kao da dobijamo 1950-e, 1960-e i 1970-e kompresovane u pomalo sluđujuću kombinaciju.
I tada, kao i sada, Hladni rat ima ideološku dimenziju: makar neki od republikanaca ponovo govore o odbrani slobode. Za Putina i Sija to su samo kodne reči za „obojene revolucije”, kojim diriguje CIA. I tada, kao i sada, Hladni rat je tehnološka trka, mada su danas horizonti inovacija veštačka inteligencija i kvantni računari, kao i nukleano oružje i „ratovi zvezda” (raketna odbrana).
I tada, kao i sada, hladni rat karakterišu inflacija i unutrašnje podele. I tada, kao i sada, od velikog je značaja da li će Kina i Rusija biti ujedinjene ili će hvatati jedna drugu za gušu. Njihovo sadašnje jedinstvo zadaje istinsku glavobolju SAD i njihovim saveznicima, gurajući ih u situaciju opisanu pre više od 100 godina, u kojoj „Rimlend” Nikolasa Spajkmena pokušava da obuzda ogromni evroazijski „Hartlend” Helforda Makindera. I tada, kao i sada, ne postoje samo dva tabora – nego tri, pošto veliki broj zemalja preferira da ostane nesvrstan umesto da bira strane. Koje su onda najveće razlike prvog i drugog hladnog rata?
Šta se promenilo?
Prvo, Kina je mnogo veći ekonomski takmac nego što je to SSSR ikada bio. Drugo, Zapad je ekonomski integrisan sa Kinom kroz ogromnu mrežu lanaca snabdevanja, takođe na način na koji nikada nije bio sa Sovjetskim Savezom. Treće, daleko smo slabiji u pogledu proizvodnih kapaciteta. Budući da Kina preplavljuje svet jeftinom „zelenom” robom, Zapad nema izbora nego da oživi protekcionizam i industrijsku politiku, podešavajući sat ekonomske strategije nazad na 1970-e godine prošlog veka.
Klimatski savetnik Džon Podesta jasno je to saopštio prošle nedelje na Blumbergovom samitu „Forum nove ekonomije” (Bloomberg New Economy Forum – BNEF). Ministarka finansija Dženet Jelen požalila se prošlog meseca da kineski „prekomerni kapaciteti u novim industrijama poput solarne energije, električnih vozila i litijum-jonskih baterija” nanose „štetu američkim firmama i radnicima, kao i firmama i radnicima širom sveta”.
Četvrto, američka fiskalna politika nalazi se na potpuno neodrživoj stazi. Imati deficit od sedam odsto u vreme pune zaposlenosti, najblaže rečeno, nije baš nešto što udžbenici makro-ekonomije preporučuju. Što je još važnije, kako je istakla kongresna Kancelarija za budžet, uporni rast federalnog duga u odnosu na BDP – sa 99% ove godine na projektovanih 166% 2054. godine – neizbežno će ograničiti manevarskih prostor budućih administracija, iz prostog razloga što će sve veći deo prihoda morati da se koristi za servisiranje dugova.
Moj jedini doprinos istoriografiji je ono što nazivam „Fergusonovim zakonom”, koji glasi da svaka velika sila koja troši više novca na servisiranje dugova (otplatu kamata na nacionalni dug) nego na odbranu – neće ostati „velika” dugo vremena. Ovaj zakon važio je za habzburšku Španiju, ancient regime u Francuskoj, Osmansko carstvo, Britansku imperiju, a od ove godine staviće na probu i SAD, pošto će (prema Kancelariji za budžet) neto izdaci za kamate biti 3,1% BDP-a, a izdaci za odbranu svega tri odsto.
Ekstrapoliranje vojnih izdataka pod pretpostavkom da će konzistentno ostati na nivou od 48% ukupnih diskrecionih izdataka, što je bio prosek za period od 2014-2023, znači da će se jaz između servisiranja duga i finansiranja odbrane rapidno širiti u godinama koje dolaze. Do 2041. godine, Kancelarija za budžet predviđa da će otplate kamata (4,6% BDP) biti dvostruko veće od vojnog budžeta (2,3%). Poređenja radi, između 1962-1989. godine kamatne otplate iznosile su oko 1,8% BDP, a vojni budžet 6,4%.
Kako su to Majkl Boskin i Kiran Sridar nedavno izjavili, predloženi vojni budžet Bajdenove administracije za 2025. godinu već je „ozbiljno neadekvatan”. Ministarstvo odbrane mora da troši više novca ako hoćemo da odvratimo naše protivnike. Kako stvari trenutno stoje – deluje zagarantovano da će trošiti manje.
Peto, naša savezništva mogla bi da se pokažu slabijim nego što su bila u prvom Hladnom ratu. U Evropi, Nemačka je još ambivalentnija povodom američkog vođstva u atlantskoj alijansi, nego što je to bila u danima Ostpolitik. U Aziji, SAD možda misle da je „Kvad” (Kvadrilateralni bezbednosni dijalog – strateški format saradnje SAD, Australije, Indije i Japana u cilju obuzdavanja Kine, prim. prev.) pretvorio Indiju u azijskog saveznika, ali lično veoma sumnjam da bi se indijski premijer Narendra Modi javio na telefon ukoliko Vašington bude tražio pomoć povodom tajvanske krize.
Iz svih ovih razloga, ne bi trebalo da budemo previše samouvereni povodom ishoda drugog Hladnog rata. Naročito bi, kako je Elbridž Kolbi uporno upozoravao, tajvanska kriza – ukoliko Kina izvede blokadu ili invaziju ove godine – uhvatila SAD nespremne. A ne mora da znači da će se Peking držati američkih obaveštajnih procena, po kojim će čekati 2027. godinu za stupanje u akciju.
No, postoji još jedna, konačna, sličnost sa prvim Hladnim ratom koju sam propustio da spomenem ranije. I sada, kao i tada, postoji dvopartijski konsenzus u Vašingtonu da komunistička supersila predstavlja ozbiljnu pretnju. Političko pitanje koje ove godine čeka na odgovor jeste ko je najsposobniji da se suprotstavi toj pretnji.
Saveti jastrebova
Na neki način, Džo Bajden i Kamala Haris personifikuju postvijetnamski pristup Demokratske stranke, koji se proteže od Džimija Kartera, preko Bila Klintona do Baraka Obame. Ovaj pristup, gotovo uvek, prioritizuje deeskalaciju umesto odvraćanja (što važi čak i u Ukrajini) i nastoji da skreše vojni budžet. Za razliku od toga, Donald Tramp je varirao između ratobornosti i izolacionizma, očigledno preferirajući trgovinske ratove umesto „vatre i besa” pravih ratova. No, on je temperamentno dobar u odvraćanju, ako ni zbog čega drugog makar zato što ga naši protivnici vide toliko nepredvidivim. Pod Trampom je vojni budžet rastao.
Šaljući svoje rojeve dronova i raketa na Izrael, Iranci su nevoljno mnogim republikancima dali zeleno svetlo da prate Majka Pompea stazom jastrebova, koja je sve samo ne izolacionistička. Pročitajte novi članak odlazećeg kongresmena iz Viskonsina, Majka Galahara, i bivšeg Trampovog savetnika, Meta Potindžera za Forin afers kako bi videli na šta mislim. „Kina”, tvrde oni, „podstiče ekspanzionističke diktature Rusije, Irana, Severne Koreje i Venecuele”. Zaustavljanje toga „zahtevaće veće frikcije u američko-kineskim odnosima” i „rapidno uvećanje američkih vojnih sposobnosti”. Oni prihvataju moju staru tvrdnju da smo u Drugom hladnom ratu, ali odbacuju detant tvrdeći da će verovatno samo „osnažiti kinesko uverenje da mogu da destabilizuju svet bez posledica po sebe”. Ukratko, Potindžer i Galahar žele da ubrzaju ovaj novi Hladni rat do 1980-ih.
Hoće li sam Tramp slušati savete jastrebova? Ukoliko odluči da se drži izolacionizma, verujem da bi to moglo da mu naruši šanse za reizbor. Ali ako odbaci tu iluziju, njegove godine mogle bi iznenada da dobiju notu 1980-ih, i to ne samo zato što je Tramp ponovo otkrio ubitačno pitanje Ronalda Regana: „Da li vam je bolje sada nego pre četiri godine?” Iako je vodio politiku tehnološke izolacije Kine – koja je na mnogo načina bila žešća i efektnija od Trampove – Bajden sada deluje slabo. Ne samo što je ispao jadan u odvraćanju američkih neprijatelja, nego čak ni bliskog američkog saveznika – Izrael – ne može da natera da se ponaša kako on želi. Na kraju bi moglo da se pokaže da ultimativni istorijski značaj iranskog napada na Izrael nije efekat na Bliski istok, nego na republikanske sentimente u SAD.
I Tolkinovi hobiti su, na svoj način, izolacionisti. Međutim, uprkos svojim snažnim afinitetima prema mirnom životu, Frodo i Sem uviđaju da moraju da se bore i stave svoje glave u torbu kako bi otišli u Mordor i uništili Sauronov prsten moći. Kada se vrate u Okrug, uviđaju da je neprijatelj i tamo napao. Ali nije prekasno da se situacija ispravi. Simbolično, opaki čarobnjak Saruman gine na samom pragu voljenog Frodovog doma:
„Dođe i tome kraj”, reče Sem. „Gadan kraj koji bih voleo da nisam video, ali nikome neće nedostajati (odnosi se na Sarumana, prim. prev.)”.
„Nadam se i poslednji kraj ovog rata”, reče Meri.
„Nadam se”, uzdahnu Frodo. „Poslednji udarac. I pada baš ovde, na samim kapijama Okruga! U svim mojim nadanjima i strepnjama nikada ne bih očekivao to”.
„Neću ovo nazivati krajem sve dok ne počistimo sav ovaj rusvaj”, smrknuto reče Sem. „A za to će trebati mnogo vremena i truda”.
Zaista reči nad kojim bi izolacionisti morali da se zamisle 2024. godine.
Najl Ferguson je kolumnista Blumberga, saradnik Huver instituta Univerziteta Stenford i autor knjige „Propast: Politika katastrofe“
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
