Potražnja je sve veća za stručnjacima koji mogu da upravljaju dronovima u različitim sektorima kao što su filmska produkcija, građevinarstvo, poljoprivreda, geodezija, kaže instruktor za pilota drona Milan Lončar, vlasnik kompanije „Lomingo internacional”, koja posluje u više od 20 država Evrope, pa sve do Afrike i Amerike.
Zanimljiv je podatak da se interesovanje za dronove od početka godine trostruko povećalo. Šta je uticalo na to, da li možda ratovi ili pojeftinjenje dronova? Da krenemo od poljoprivrede. Recimo, kada posle kiše prskate useve, da ih ne biste gazili i sabijali zemljište velikim traktorima i prskalicama, radite sa dronovima koji ne gaze useve i nemate štetu od dva do tri posto. Mnogo brže se radi: dron oposli dva hektara za šest minuta, a traktor jedan hektar za 45 minuta – ističe Lončar, uz opasku da su Srbiji pravila za upotrebu dronova definisana. Ono što nije još uvek standardno jeste primena propisa u oblasti zaštite bilja. Prethodni propisi su vazduhoplove prepoznavali isključivo kao avione i helikoptere, pa je primena mnogih sredstava bila ograničena. Sada je potrebno da proizvođači agrohemijskih sredstava i opreme i uprave za zaštitu bilja uspostave standarde za bespilotne letelice.
Letelice bez pilota se koriste i za inspekcijski nadzor dalekovoda, gasovoda, kanala, solarnih panela – tu je poraslo interesovanje zbog ekonomske koristi, jer je značajna ušteda u vremenu i potrebno je manje radne snage da bi se nešto uradilo.
To su razlozi za porast upotrebe dronova u civilne svrhe, naglašava Lončar, kod koga je, za skoro tri godine rada, obuku prošlo više od 900 pilota. Od toga 40 odsto njih je moglo odmah da počne da radi na ovim sofisticiranim robotima. Angažovani smo za snimanje tornjeva mobilne mreže po Evropi. Prošle godine smo završili rad u Sloveniji i Hrvatskoj, 3.000 tornjeva snimalo je 50 osposobljenih, licenciranih pilota. Evo sad čuvamo rudnike u Boru i Majdanpeku. Angažovala nas je kompanija za obezbeđenje jer nemaju dovoljno ljudi za pešačke patrole – objašnjava sagovornik „Politike”.
Ističe i da je njegova firma nedavno dobila posao da čuva prugu od Subotice do Beograda, zbog čestih krađa kablova. Dodaje da su svi poslovi dobro plaćeni.
– Za potrebe čuvanja rudnika u Boru i Majdanpeku rade tri momka na smenu – 10 dana rade, 20 dana su slobodni. Plata za tih 10 dana je 90.000 dinara, imaju smeštaj, hranu i naš dron, a njihovo je da lete tri puta dnevno. Bilo je mnogo situacija kada smo snimili kradljivce u akciji, sa bezbedne udaljenosti od tri-četiri kilometra, i pozvali patrolu policije da obavi svoj deo posla – navodi Lončar.
Trenutno je potrebno petnaest-šesnaest pilota dronova za rad u Sloveniji da voze letilice koje peru solarne panele, koji moraju svaka tri meseca da se tretiraju na ovaj način, kako bi prikupljali što više energije. Koriste se veći dronovi i nije tako jednostavno, a plata je 2.500 evra uz smeštaj i hranu. Radi se pet dana u nedelji, osam sati dnevno.
– Verovatno možemo da dobijemo i više, čim oni daju toliko, jer nemaju pilota. Zato moje pilote obučavam da budu što bolji da bi mogli da ostvare što veću zaradu – napominje Lončar, dodajući da je ovo deficitarno zanimanje u celoj Evropskoj uniji – zovu ih iz Slovenije, Hrvatske, Italije, Francuske… Nedavno je, kaže, poslao 10 licenciranih pilota za Hrvatsku, za pranje fasade na tržnom centru.
– Dronom mogu da upravljaju osobe starije od 16 godina ako polažu ispit u EU, a u Srbiji je starosna granica 18 godina. Imao sam i polaznika koji je u 74. godini završio obuku. Jedino je važno poštovanje propisanih pravila o bespilotnim letilicama – objašnjava Milan Lončar.
Naš zakon o bespilotnim letelicama iz 2020. godine deli dronove na četiri kategorije, po težini. U prvoj su do 249 grama, mali dronovi za snimanje svadbi, za njih ne treba dozvola. Druga kategorija je do jednog kilograma, tu već mora da se poseduje licenca za upravljanje letelicom koja se izdaje posle polaganja teorijskog ispita u Direktoratu za civilno vazduhoplovstvo. Za prijavu ispita uplaćuje se taksa od 1.090 dinara, polaže se kao za auto, samo što nema praktične obuke. U EU to funkcioniše drugačije, pre dve godine su doneli uredbu o kategorijama A1, A2 i A3 i kada se položi za licencu, a može i onlajn, važi pet godina.
Lončareva škola je prva na području nekadašnje Jugoslavije. Ko je onda bio instruktor Milanu Lončaru?
– Vojnik sam po profesiji, devedesetih sam bio na ratištima i tada sam vozio dronove. Kada se završio rat, došao sam u Srbiju, u tadašnju kasarnu u Valjevu. Bila je mala plata, pa sam kao plaćeni vojnik otišao u Afriku. Tamo sam petnaest-dvadeset godina radio kao instruktor za dronove. Usavršavao sam se kroz praksu u Nigeriji, Gani, Bocvani, Južnoafričkoj Republici i na kraju u Egiptu. Došao sam ovde, nažalost, naša zakonska regulativa ne razume tu priču. Nema centara za obuku upravljanja bespilotnim letilicama, nema ih ni Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, sada se u Severnoj Makedoniji otvara naše predstavništvo. U Sarajevu radi jedan kolega. Nema ni u Evropskoj uniji, za razliku od Amerike – ističe on.
Svi zainteresovani kod Lončara prolaze trodnevnu osnovnu obuku. Prvi dan je teorija, drugi dan praktična nastava i treći dan polaganje za licencu u Direktoratu za civilno vazduhoplovstvo. Sledeće su napredna i specijalizovane obuke – za poljoprivredu, policiju, vojsku, vatrogasce… Cena osnovne obuke je 30.000 dinara, a ostale po 66.000 dinara.
Čini se da dva dana obuke nije dovoljno za nekoga ko nikada dron nije uzeo u ruke. Ipak, prema rečima našeg sagovornika, to je dovoljno da se nauči ono što je potrebno – da se napuni baterija, uključi dron i pusti da leti.
