Na prostoru između ulica Braće Jerković i Meštrovićeve u ovom delu Voždovca sve je spremno za postavljanje spomenika heroini balkanskih i Prvog svetskog rata Milunki Savić, najnagrađivanijoj ženi u istoriji ratovanja.
Da će spomenik Milunki biti baš na tom prostoru moglo je da se nasluti prethodnih nedelja, kada su radnici započeli veliko sređivanje. Pre nego što je na mestu nekadašnje česme postavljen postament, uređeno je zelenilo, posađene su tuje i postavljena nova rasveta, a na banderama su i reflektori koji će, verovatno, biti usmereni u spomenik. Tako da će memorijal, kako i zaslužuje ova ratnica, biti osvetljen i noću, pišu Novosti.
Potez na kojem će biti postavljeno obeležje Milunki Savić nalazi se između dve ulice – Braće Jerković i Meštrovićeve. To je i sada veoma prometna tačka za većinu žitelja tog dela Voždovca, jer se preko parkića ukrštaju staze koje vode od obližnje pijace do doma zdravlja, velikog marketa, pošte, zanatskih i trgovinskih radnji.
A, što je najvažnije, tuda prolaze i mnogobrojni đaci koju idu u dve osnovne škole, „Jovan Jovanović Zmaj“ i „Đura Daničić“, pa će se oni svakodnevno „susretati“ sa srpskom Jovankom Orleankom, kako su Savićevu prozvali Francuzi.
Ideja postoji od 2019. godine
Ideja da Milunka Savić dobije spomenik na Voždovcu, gde je provela veliki deo života, postojala je i 2019. godine, doduše malo nespretno plasirana.
Tadašnji predsednik opštine Voždovac Aleksandar Savić, predložio je da se postojeće figure „Borba“ vajara Sretena Stojanovića i „Obnova“ Lojze Dolinara, koji čine celinu sa zgradom GO Voždovac, uklone i da na njihovo mesto postave obeležja posvećena Milunki Savić, Karađorđu, vojvodi Stepi Stepanoviću i Vasi Čarapiću.
O ovoj inicijativi građani Voždovca bili su pozvani da se izjasne posredstvom internet-ankete plasirane na opštinskom sajtu. Kako predlog nije naišao na odobravanje velikog dela javnosti, tadašnje rukovodstvo Opštine je od njega odustao.
Život naše velike heroine
Rođena je 1889. godine u selu Koprivnica, u blizini Raške. Bila je obrazovana, govorila je francuski i nemački i uživala je svetsko priznanje za svoje podvige.
Međutim, u Srbiji Milunku Savić nikad nisu posebno cenili.
Iako je godinu dana nakon što je stupila u službu otkriveno da je žena, zbog hrabrosti koju je pokazala u borbi tokom balkanskih ratova, dobila je čin kaplara. Zatim je došao Prvi svetski rat i Milunka je raspoređena u čuveni „Gvozdeni puk“, najelitniji Drugi puk srpske vojske „Knjaz Mihailo“.
Borila se u mnogim bitkama, a za junaštvo demonstrirano u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“, a povlačila se preko Albanije. Nakon nekoliko meseci lečenja na Krfu vratila se na Solunski front gde je učestvovala u bitkama tokom leta i jeseni 1916. godine.
Za pokazanu hrabrost u borbama 1917. godine prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovao ju je zlatnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a ubrzo potom stiglo je i priznanje francuske vojske – Legija časti V stepena. Kasnije je dobila i francuski Ratni krst i oficirsku Legiju časti.
Milunka Savić je prva žena ikada odlikovana francuskim ordenom Ratni krst.
Nosilac spomenica ratova za oslobođenje i ujedinjenje
Nosilac je i spomenica oslobodilačkih ratova od 1912. do 1913. godine, albanske spomenice, kao i spomenice ratova za oslobođenje i ujedinjenje. Takođe je ponela britanski orden svetog Majkla, kao i ruski orden svetog Đorđa Pobedonosca.
Odlikovanja nedostižna mnogim vojnicima dobila je jer je bila izuzetno precizan bombaš i uspešan jurišnik – a kasnije i komandant.
U bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika, ali ih nije ubijala, jer se, kako je govorila, borila za život, a ne za ubijanje neprijatelja. Ova hrabra i pravična žena izazivala je divljenje savezničkih vojnika u čijim redovima nije bilo žena.
1918. godine Vrhovna komanda svih vojski Antante pismeno je pohvalila junaštvo narednice Milunke Savić. Pohvale su stizale i od prijatelja Arčibalda Rajsa, švajcarskog forenzičara, zatim admirala Emila Geprata, komadanta Francuske vojske u Tunisu i gradonačelnika Tunisa, kao i generala Franša d’Eperea, komadanta Solunskog fronta.
Živela je skromno
Posle Velikog rata, Milunka Savić radila je u Bosni i Hercegovini različite poslove – bila je kuvarica, zatim bolničarka, a radila je i kao fabrički radnik na pregledanju vojnih uniformi. 1923. godine udala se u Beogradu za Veljka Gligorovića, koga je upoznala u Mostaru, gde je bila predložena za počasnog direktora mostarskog zatvora. Sa Gligorovićem je dobila kćerku Milenu.
Pored Milene, imala je još tri ćerke – Višnju, Radmilu i Zorku – koje je usvojila i sama ih podigla, s obzirom da je brak sa Gligorovićem bio kratkog veka.
Zahvaljujući pomoći saboraca, 1929. godine uspela je da se zaposli kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo radnog veka. Osam godina kasnije je unapređena – postala je čistačica kancelarije direktora banke. Iako nikada nije previše dobro živela, pored svoje dece, Milunka Savić je uspela da iškoluje još oko 30 dece iz sela Koprivnica.
Za vreme Drugog svetskog rata Milunka je u Beogradu vodila malu bolnicu za ratne ranjenike, a priča se da je 1942. odbila poziv Milana Nedića da prisustvuje banketu koji je organizovan za nemačke oficire i generale.
Nakon Drugog svetskog rata radila je kao čistačica u beogradskim kafanama. 1945. godine konačno je dobila penziju, a 1972. od grada Beograda, a na inicijativu Peka Dapčevića, nekadašnjeg načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije, dobija i mali stan na četvrtom spratu u zgradi koja nije imala lift. U ovom stanu je naredne godine i umrla, u 84. godini.
Posmrtni ostaci Milunke Savić sahranjeni su u Aleji velikana na Novom groblju 10. novembra 2013. godine.
S obzirom da nijedan istoričar nije napisao biografiju Milunke Savić, retko se pominjala u udžbenicima istorije, a dugo je nije bilo ni u srpskim muzejima.
Podignuta su joj samo dva spomenika, u Jošaničkoj Banji i Inđiji. Ovaj na Voždovcu će biti tek treći.
Francuzi su je više cenili
Francuzi su je, sa druge strane, uvek više cenili. Tako su i 2011. godine, u muzeju otvorenom sa idejom da se sačuva sećanje na heroje Prvog svetskog rata, izložili i fotografije i ordenje Milunke Savić, srpske Jovanke Orleanke, kako su je nazivali.
Ubrzo potom je, čini se, i srpsko društvo počelo da prepoznaje veličinu ove hrabre žene i počelo da ispravlja višedecenijsku nepravdu koja joj je naneta. 2012. godine Radio Televizija Srbije je u emisiji „Kvadratura kruga“ emitovala priču o Milunki Savić, a naredne godine pripremila je i emitovala i dokumentarno-igrani film „Milunka Savić – heroina Velikog rata“.
Ovaj film je snimljen povodom 40 godina od njene smrti, a za epilog imao je to da danas Milunka Savić počiva u Aleji velikana, gde i pripada. U međuvremenu je završena i obnova njene rodne kuće, u kojoj su prošle godine prvi put organizovani „Dani Milunke Savić“. Takođe, danas ulica u Beogradu u kojoj je Milunka živela nosi njeno ime.
Naše heroine žive večno
Milunka Savić nije jedina žena dobrovoljac na Balkanu tokom Prvog svetskog rata. Bilo ih je još dvadesetak, što iz Srbije, što iz drugih zemalja – susedne Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Grčke, ali i iz Engleske, Austrije, Švajcarske, Holandije, pa čak i Amerike.
Većina njih su bile bolničarke, ali bilo je i žena vojnika, poput Milunke Savić, što je bilo revolucionarno. Engleskinja Flora Sands, bila je sa Milunkom u elitnom „Gvozdenom odredu“, a na Solunskom frontu istakla se kao komandir u borbama kod Gornićeva i Kajmakčalana.
„Crnogorska vila“ Vasilija Vukotić, ćerka čuvenog serdara Janka Vukotića, bila je jedina žena koja se borila u Mojkovačkoj bici.
U ratu je srpskim vojnicima pomagala i naša poznata slikarka Nadežda Petrović, radeći kao bolničarka.
Sve su ove žene, u kojoj god da su ulozi bile u ratu, zaboravljene – setimo ih se tek ponekad, kad zalutamo na pozorišnu predstavu u kojoj se pominju ili naletimo na dokumentarni film o njima na nekom manje gledanom kanalu, u manje popularnom terminu.
One su nažalost zaboravljene od strane društva u čije su ratove ulagale nadljudske napore i prolivale krv za naše generacije, a i buduća pokoljenja. Trebalo bi da posvetimo mnogo više pažnje liku i delu ovih heroina.
