На простору између улица Браће Јерковић и Мештровићеве у овом делу Вождовца све је спремно за постављање споменика хероини балканских и Првог светског рата Милунки Савић, најнаграђиванијој жени у историји ратовања.
Да ће споменик Милунки бити баш на том простору могло је да се наслути претходних недеља, када су радници започели велико сређивање. Пре него што је на месту некадашње чесме постављен постамент, уређено је зеленило, посађене су тује и постављена нова расвета, а на бандерама су и рефлектори који ће, вероватно, бити усмерени у споменик. Тако да ће меморијал, како и заслужује ова ратница, бити осветљен и ноћу, пишу Новости.
Потез на којем ће бити постављено обележје Милунки Савић налази се између две улице – Браће Јерковић и Мештровићеве. То је и сада веома прометна тачка за већину житеља тог дела Вождовца, јер се преко паркића укрштају стазе које воде од оближње пијаце до дома здравља, великог маркета, поште, занатских и трговинских радњи.
А, што је најважније, туда пролазе и многобројни ђаци коју иду у две основне школе, „Јован Јовановић Змај“ и „Ђура Даничић“, па ће се они свакодневно „сусретати“ са српском Јованком Орлеанком, како су Савићеву прозвали Французи.
Идеја постоји од 2019. године
Идеја да Милунка Савић добије споменик на Вождовцу, где је провела велики део живота, постојала је и 2019. године, додуше мало неспретно пласирана.
Тадашњи председник општине Вождовац Александар Савић, предложио је да се постојеће фигуре „Борба“ вајара Сретена Стојановића и „Обнова“ Лојзе Долинара, који чине целину са зградом ГО Вождовац, уклоне и да на њихово место поставе обележја посвећена Милунки Савић, Карађорђу, војводи Степи Степановићу и Васи Чарапићу.
О овој иницијативи грађани Вождовца били су позвани да се изјасне посредством интернет-анкете пласиране на општинском сајту. Како предлог није наишао на одобравање великог дела јавности, тадашње руководство Општине је од њега одустао.
Живот наше велике хероине
Рођена је 1889. године у селу Копривница, у близини Рашке. Била је образована, говорила је француски и немачки и уживала је светско признање за своје подвиге.
Међутим, у Србији Милунку Савић никад нису посебно ценили.
Иако је годину дана након што је ступила у службу откривено да је жена, због храбрости коју је показала у борби током балканских ратова, добила је чин каплара. Затим је дошао Први светски рат и Милунка је распоређена у чувени „Гвоздени пук“, најелитнији Други пук српске војске „Књаз Михаило“.
Борила се у многим биткама, а за јунаштво демонстрирано у Колубарској бици одликована је златном медаљом за храброст „Милош Обилић“, а повлачила се преко Албаније. Након неколико месеци лечења на Крфу вратила се на Солунски фронт где је учествовала у биткама током лета и јесени 1916. године.
За показану храброст у борбама 1917. године престолонаследник Александар Карађорђевић одликовао ју је златном Карађорђевом звездом са мачевима, а убрзо потом стигло је и признање француске војске – Легија части V степена. Касније је добила и француски Ратни крст и официрску Легију части.
Милунка Савић је прва жена икада одликована француским орденом Ратни крст.
Носилац споменица ратова за ослобођење и уједињење
Носилац је и споменица ослободилачких ратова од 1912. до 1913. године, албанске споменице, као и споменице ратова за ослобођење и уједињење. Такође је понела британски орден светог Мајкла, као и руски орден светог Ђорђа Победоносца.
Одликовања недостижна многим војницима добила је јер је била изузетно прецизан бомбаш и успешан јуришник – а касније и командант.
У бици на Црној реци заробила је 23 бугарска војника, али их није убијала, јер се, како је говорила, борила за живот, а не за убијање непријатеља. Ова храбра и правична жена изазивала је дивљење савезничких војника у чијим редовима није било жена.
1918. године Врховна команда свих војски Антанте писмено је похвалила јунаштво нареднице Милунке Савић. Похвале су стизале и од пријатеља Арчибалда Рајса, швајцарског форензичара, затим адмирала Емила Гепрата, комаданта Француске војске у Тунису и градоначелника Туниса, као и генерала Франша д’Епереа, комаданта Солунског фронта.
Живела је скромно
После Великог рата, Милунка Савић радила је у Босни и Херцеговини различите послове – била је куварица, затим болничарка, а радила је и као фабрички радник на прегледању војних униформи. 1923. године удала се у Београду за Вељка Глигоровића, кога је упознала у Мостару, где је била предложена за почасног директора мостарског затвора. Са Глигоровићем је добила кћерку Милену.
Поред Милене, имала је још три ћерке – Вишњу, Радмилу и Зорку – које је усвојила и сама их подигла, с обзиром да је брак са Глигоровићем био кратког века.
Захваљујући помоћи сабораца, 1929. године успела је да се запосли као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део радног века. Осам година касније је унапређена – постала је чистачица канцеларије директора банке. Иако никада није превише добро живела, поред своје деце, Милунка Савић је успела да ишколује још око 30 деце из села Копривница.
За време Другог светског рата Милунка је у Београду водила малу болницу за ратне рањенике, а прича се да је 1942. одбила позив Милана Недића да присуствује банкету који је организован за немачке официре и генерале.
Након Другог светског рата радила је као чистачица у београдским кафанама. 1945. године коначно је добила пензију, а 1972. од града Београда, а на иницијативу Пека Дапчевића, некадашњег начелника Генералштаба Југословенске народне армије, добија и мали стан на четвртом спрату у згради која није имала лифт. У овом стану је наредне године и умрла, у 84. години.
Посмртни остаци Милунке Савић сахрањени су у Алеји великана на Новом гробљу 10. новембра 2013. године.
С обзиром да ниједан историчар није написао биографију Милунке Савић, ретко се помињала у уџбеницима историје, а дуго је није било ни у српским музејима.
Подигнута су јој само два споменика, у Јошаничкој Бањи и Инђији. Овај на Вождовцу ће бити тек трећи.
Французи су је више ценили
Французи су је, са друге стране, увек више ценили. Тако су и 2011. године, у музеју отвореном са идејом да се сачува сећање на хероје Првог светског рата, изложили и фотографије и ордење Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, како су је називали.
Убрзо потом је, чини се, и српско друштво почело да препознаје величину ове храбре жене и почело да исправља вишедеценијску неправду која јој је нанета. 2012. године Радио Телевизија Србије је у емисији „Квадратура круга“ емитовала причу о Милунки Савић, а наредне године припремила је и емитовала и документарно-играни филм „Милунка Савић – хероина Великог рата“.
Овај филм је снимљен поводом 40 година од њене смрти, а за епилог имао је то да данас Милунка Савић почива у Алеји великана, где и припада. У међувремену је завршена и обнова њене родне куће, у којој су прошле године први пут организовани „Дани Милунке Савић“. Такође, данас улица у Београду у којој је Милунка живела носи њено име.
Наше хероине живе вечно
Милунка Савић није једина жена добровољац на Балкану током Првог светског рата. Било их је још двадесетак, што из Србије, што из других земаља – суседне Словеније, Македоније, Црне Горе и Грчке, али и из Енглеске, Аустрије, Швајцарске, Холандије, па чак и Америке.
Већина њих су биле болничарке, али било је и жена војника, попут Милунке Савић, што је било револуционарно. Енглескиња Флора Сандс, била је са Милунком у елитном „Гвозденом одреду“, а на Солунском фронту истакла се као командир у борбама код Горнићева и Кајмакчалана.
„Црногорска вила“ Василија Вукотић, ћерка чувеног сердара Јанка Вукотића, била је једина жена која се борила у Мојковачкој бици.
У рату је српским војницима помагала и наша позната сликарка Надежда Петровић, радећи као болничарка.
Све су ове жене, у којој год да су улози биле у рату, заборављене – сетимо их се тек понекад, кад залутамо на позоришну представу у којој се помињу или налетимо на документарни филм о њима на неком мање гледаном каналу, у мање популарном термину.
Оне су нажалост заборављене од стране друштва у чије су ратове улагале надљудске напоре и проливале крв за наше генерације, а и будућа покољења. Требало би да посветимо много више пажње лику и делу ових хероина.
