Usamljenost se mora podeliti. Kako? Tako što se o njoj govori, odnosno progovori.
Ovo je jedini savet koji ima dr Sem Kar, psiholog i profesor na Univerzitetu Batu u Engleskoj, koji dugo proučava usamljenost. Po njemu, to je stanje za koje veruje da će ga svaka osoba u nekom trenutku u svom životu osetiti.
Vodio je projekat o usamljenosti od 2019. do 2021. i sa svojim timom istraživača intervjuisao je 80 ljudi u staračkim domovima u Velikoj Britaniji i Australiji. Nedavno je objavio zbirku priča o ljudima koji doživljavaju usamljenost, uključujući starije građane i usvojenu decu.
Uticaj na psihičko zdravlje
Knjigu je nazvao „Svi ti usamljeni ljudi” ne krijući da je naziv pozajmio od Bitlsa iz čuvene pesme o usamljenoj Elenor Rigbi, na čiju sahranu niko nije došao, a koja je engleski bend inspirisala da se još pre pola veka upitaju odakle dolaze svi ti usamljeni ljudi.
Kako dođe do toga da čovek odjednom ostane sam, nepovezan? Da li starijima možemo pomoći više ako bolje razumemo njihovu usamljenost?
Iz tih priča najviše iznenađuje broj ljudi koji sebe opisuju kao usamljene i žele o tome da pričaju. Ali istraživačima su prvo rekli kako oni nisu nikakve osobe koje imaju psihičke probleme, niti neki od onih usamljenih ljudi se mogu koje vidite na TV.
Uvek su prvo hteli da se distanciraju od onih koji su se zbog usamljenosti razboleli, postali pacijenti: insistirali su da njihova usamljenost nema veze ni sa kakvom patologijom.
Usamljenost je često pogrešno shvaćena
Dakle, oni su usamljeni, ali psihički zdravi i prijavili su se za intervju jer žele da razgovaraju o tome. Psiholog ukazuje i da je usamljenost često pogrešno shvaćena, nema univerzalne definicije šta je to, već usamljenost ima hiljadu lica i dijametralno se razlikuje od slučaja do slučaja.
Forsiranje pozitivnog načina razmišljanja
Kar usamljenost vidi kao neizbežan deo života:
Biti živ znači biti usamljen. Usamljenost će dolaziti i odlaziti, često kako ona izabere, tokom ljudskog života, sasvim odvojeno od naših napora da pobegnemo od nje ili da to negiramo ili da se pretvaramo da to nije istina.
Depresija i usamljenost lako prerastu u patološka stanja
Ali usamljenost, depresija, strahovi, anksioznost i nemir vrlo lako prerastu u patološka stanja. Zato dr Kar veruje da bi trebalo da više prihvatamo mračne strane ljudskog bića, jer većina njih ima šta da ponudi, ma koliko to čudno zvučalo. Tako navodi da usamljenost, ironično, nudi mogućnost povezivanja.
Podeliti svoje iskustvo usamljenosti je nešto što možemo da uradimo i da nas to poveže. Slušanje priča drugih je podsetnik da i drugi ljudi imaju sličan teret. Ali ljudi usamljenost nose u sebi, mnogi je se stide, negiraju je, kao da je to nešto patološko. On smatra da je to pogrešno.
Ispričati priču o svojoj usamljenosti je gotovo antiteza od biti usamljen. Za mnoge ljude je već deljenje svog iskustva usamljenosti bio jedini vid lečenja, tretmana za tu situaciju – rekao je u intervjuu za list „Sajkolodži tudej” dr Kar.
Od starijih ljudi koje je upoznao naučio je da su neki bili iznenađeni time što ih je snašlo i to ih je porazilo, dok su se drugi osećali pomireno. Takođe, video je kako ljudi pokušavaju da pobegnu od usamljenosti, ali u tome ne uspevaju.
Na primer, misle da ako plate boravak u nekom zaista skupom staračkom domu imaće zauvek 50 godina, onako kako im je obećano u marketinškoj kampanji: igraće tenis, imaće teretanu, sunčanje kraj bazena…
Izgubićete voljene, telo će vas izdati
Realniji odnos prema usamljenosti je ključ za izbegavanje očaja. Tako da dr Kar razume ljude koji veruju da je važno da ne odustanu od pokušaja da ostanu mladi, ali da dođe trenutak kada svako mora da prihvati da je život i gubitak.
Izgubićete ljude koje volite. Izgubićete karijeru. Telo će vas izdati. Ono što sam video je da ako niste voljni da prihvatite tu realnost, kada se to dogodi, za mnoge bude brutalno saznanje.
