Усамљеност се мора поделити. Како? Тако што се о њој говори, односно проговори.
Ово је једини савет који има др Сем Кар, психолог и професор на Универзитету Бату у Енглеској, који дуго проучава усамљеност. По њему, то је стање за које верује да ће га свака особа у неком тренутку у свом животу осетити.
Водио је пројекат о усамљености од 2019. до 2021. и са својим тимом истраживача интервјуисао је 80 људи у старачким домовима у Великој Британији и Аустралији. Недавно је објавио збирку прича о људима који доживљавају усамљеност, укључујући старије грађане и усвојену децу.
Утицај на психичко здравље
Књигу је назвао „Сви ти усамљени људи” не кријући да је назив позајмио од Битлса из чувене песме о усамљеној Еленор Ригби, на чију сахрану нико није дошао, а која је енглески бенд инспирисала да се још пре пола века упитају одакле долазе сви ти усамљени људи.
Како дође до тога да човек одједном остане сам, неповезан? Да ли старијима можемо помоћи више ако боље разумемо њихову усамљеност?
Из тих прича највише изненађује број људи који себе описују као усамљене и желе о томе да причају. Али истраживачима су прво рекли како они нису никакве особе које имају психичке проблеме, нити неки од оних усамљених људи се могу које видите на ТВ.
Увек су прво хтели да се дистанцирају од оних који су се због усамљености разболели, постали пацијенти: инсистирали су да њихова усамљеност нема везе ни са каквом патологијом.
Усамљеност је често погрешно схваћена
Дакле, они су усамљени, али психички здрави и пријавили су се за интервју јер желе да разговарају о томе. Психолог указује и да је усамљеност често погрешно схваћена, нема универзалне дефиниције шта је то, већ усамљеност има хиљаду лица и дијаметрално се разликује од случаја до случаја.
Форсирање позитивног начина размишљања
Кар усамљеност види као неизбежан део живота:
Бити жив значи бити усамљен. Усамљеност ће долазити и одлазити, често како она изабере, током људског живота, сасвим одвојено од наших напора да побегнемо од ње или да то негирамо или да се претварамо да то није истина.
Депресија и усамљеност лако прерасту у патолошка стања
Али усамљеност, депресија, страхови, анксиозност и немир врло лако прерасту у патолошка стања. Зато др Кар верује да би требало да више прихватамо мрачне стране људског бића, јер већина њих има шта да понуди, ма колико то чудно звучало. Тако наводи да усамљеност, иронично, нуди могућност повезивања.
Поделити своје искуство усамљености је нешто што можемо да урадимо и да нас то повеже. Слушање прича других је подсетник да и други људи имају сличан терет. Али људи усамљеност носе у себи, многи је се стиде, негирају је, као да је то нешто патолошко. Он сматра да је то погрешно.
Испричати причу о својој усамљености је готово антитеза од бити усамљен. За многе људе је већ дељење свог искуства усамљености био једини вид лечења, третмана за ту ситуацију – рекао је у интервјуу за лист „Сајколоџи тудеј” др Кар.
Од старијих људи које је упознао научио је да су неки били изненађени тиме што их је снашло и то их је поразило, док су се други осећали помирено. Такође, видео је како људи покушавају да побегну од усамљености, али у томе не успевају.
На пример, мисле да ако плате боравак у неком заиста скупом старачком дому имаће заувек 50 година, онако како им је обећано у маркетиншкој кампањи: играће тенис, имаће теретану, сунчање крај базена…
Изгубићете вољене, тело ће вас издати
Реалнији однос према усамљености је кључ за избегавање очаја. Тако да др Кар разуме људе који верују да је важно да не одустану од покушаја да остану млади, али да дође тренутак када свако мора да прихвати да је живот и губитак.
Изгубићете људе које волите. Изгубићете каријеру. Тело ће вас издати. Оно што сам видео је да ако нисте вољни да прихватите ту реалност, када се то догоди, за многе буде брутално сазнање.
