Mnogo toga što čini samu srž crkvenog života ostaje nam nejasno. Ne zato što je skriveno, već zato što mu često prilazimo sa pogrešnim očekivanjima. Jedno od takvih pitanja, koje je poslednjih decenija kod mnogih vernika izazvalo zbunjenost, pa čak i sablazan, jeste takozvano „otvaranje moštiju“.
Za čoveka koji ne poznaje dublje iskustvo Crkve, već se oslanja na usmena predanja ili nasumično pročitane knjige, prizori koji se tom prilikom otkrivaju mogu biti uznemirujući. Mnogi, naime, veruju da mošti moraju biti „netljene“ – da telo svetitelja treba da izgleda kao da smrt nad njim nije imala nikakvu vlast. Kada stvarnost pokaže nešto drugo, kada se umesto „celog tela“ nađu kosti, rađa se sumnja. Ponekad se ta sumnja čak namerno podstiče.
Ali, ako se vratimo izvornom učenju Crkve, otkrićemo nešto neočekivano: problem nije u moštima – već u našem razumevanju.
Šta zapravo znači reč „mošti“?
Sama reč „mošti“ ne označava nužno nešto čudesno u fizičkom smislu. Ona je srodna latinskom reliquiae i grčkom lipsanon (grč. λείψανον)– što jednostavno znači „ostaci“. U našem jeziku, reč potiče od korena „moć“ i prvobitno označava kosti, skelet – unutrašnju snagu i potporu tela.
Zato nije slučajno što se u bogoslužbenim knjigama reč „mošti“ koristi za telo svakog preminulog čoveka, a ne samo svetitelja. U Trebniku, koji prati čoveka od rođenja do smrti, kaže se:
„…sveštenik dolazi u dom gde leže mošti pokojnika…“
I na kraju opela:
„I tako uzevši mošti, odlazimo ka grobu.“
Dakle, u svom osnovnom značenju, „mošti“ su – ostaci tela.
Ovo nam pomaže da razumemo i praksu prvih hrišćana. Mučenici su često stradali na najteži način – bili su spaljivani ili bačeni zverima. Ipak, ono što je od njih ostajalo, makar bio i prah, Crkva je čuvala kao dragocenost. Jevsevije Pamfil piše da su ti ostaci „dragoceniji od dragog kamenja i plemenitiji od zlata“.
Sveti Jovan Zlatousti govori o svetom Vavili i otvoreno kaže da su u grobu ostale samo kosti. Ali odmah dodaje nešto što menja pogled:
„Ne govori mi o prahu… nego otvori oči vere i pogledaj na silu Božiju koja je u njima.“
Zašto Crkva ne očekuje „netruležnost“ u fizičkom smislu
Posebno je zanimljiva praksa na Svetoj Gori. Tamo se reči: „Prah si i u prah ćeš se vratiti“ shvataju doslovno. Posle nekoliko godina, telo monaha se otkopava. Ako se nije raspalo, to se ne tumači kao znak svetosti – naprotiv, smatra se da je potrebna pojačana molitva za tog čoveka.
To može zvučati šokantno savremenom čoveku, ali otkriva nešto važno: U pravoslavnoj tradiciji netljenost tela nije jedini niti presudan dokaz svetosti, budući da Crkva kao svete mošti podjednako poštuje i očuvane kosti svetitelja. I istorijski izvori to potvrđuju. U starim zapisima se jasno razlikuje: negde je telo očuvano, negde delimično, a negde su ostale samo kosti – i sve se to naziva moštima.
Sveti Josif Volocki kaže:
„Ove kosti izgledaju kao prah i zemlja, ali su strašne demonima… i mi ih sa strahom celivamo.“
Crkva, dakle, nikada nije zasnivala svetost na stanju tela, već na životu čoveka i blagodati koja u njemu deluje.
Telo kao hram, a ne kao nešto bezvredno
Ovde dolazimo do dubljeg pitanja: šta je telo u hrišćanstvu?
Postoje dva pogleda. Jedan, koji je izrazio Lav Tolstoj, vidi telo kao nešto nepotrebno, čak odvratno. Drugi – crkveni – vidi telo kao neophodno za spasenje.
Apostol Pavle kaže: „Ne znate li da su telesa vaša hram Svetoga Duha…“
Telo nije zatvor duše, već njen saradnik. Ono učestvuje u svemu što duša živi – i u grehu i u svetosti. Zlo ne počinje od tela, već od misli, ali kada se duša ispuni blagodaću, to se prenosi i na telo. Osvećuje se svaki deo čoveka – svaka kost, svaki ud.
Zato mošti nisu samo „sećanje na nekoga“. One su svedočanstvo da je blagodat Božija prožela čitavo ljudsko biće.
Šta zaista znači „netljenost“
Danas često pogrešno razumemo ovaj pojam. „Netljene mošti“ ne znače nužno telo koje se nije raspalo.
U starim zapisima, kada se kaže da su mošti „cele“, to često znači – kosti su očuvane.
Pravo značenje netljenosti je duhovno: to je oslobođenost od truleži greha.
Kada su otvorene mošti Svetog Serafima Sarovskog, mnogi su se sablaznili jer su pronađene samo kosti. Širile su se glasine da on nije bio svet. Tada je mitropolit Antonije morao da podseti narod: svetost se ne dokazuje stanjem tela, već životom i blagodaću.
I tu se otkriva suština: svetac nije svet zato što mu se telo nije raspalo – već zato što je njegov život bio ispunjen Bogom.
Mošti kao svedočanstvo žive Crkve
Ako verujemo da blagodat Božija može da deluje kroz čoveka, onda je prirodno da ona ostaje vezana i za njegovo telo.
Zato su mošti „posude blagodati“. Ne u magijskom smislu, već kao nastavak života u Bogu.
Nije slučajno što se Liturgija služi na antiminsu u koji je ušivena čestica moštiju. To nas vraća u vreme prvih hrišćana, koji su služili na grobovima mučenika. Crkva nije samo zajednica živih – već i onih koji su se već proslavili u Bogu.
Tela svetih su znak da oni nisu „negde daleko“, već da su deo istog života Crkve.
Zašto je ovo važno za nas
Sve ovo može delovati čudno savremenom čoveku. Ali pitanje moštiju je, u stvari, pitanje – šta mislimo o čoveku. prijateljboziji.com
Ako odbacimo poštovanje moštiju, onda tiho prihvatamo da je čovek samo telo koje nestaje. Ali ako verujemo da je čovek stvoren za večnost, onda i telo ima svoje mesto u tom pozivu.
Mošti nas podsećaju na nešto što lako zaboravljamo: naše telo nije stvoreno samo za zemlju, već i za vaskrsenje. Kada se na opelu kaže da je u grobu „lepota stvorena po liku Božijem“, to nije poetska slika – to je istina o čoveku.
I zato, kada govorimo o moštima, ne govorimo samo o svetiteljima. Govorimo o nama. O tome na šta smo pozvani da postanemo.
Sveštenomučenik Sergije (Mečov)
