U komentarima na prethodni tekst neko je napisao da država ne može bez obrazovanja, ali kolonija može. Time je zaista sažeto izrazio suštinu ukupne „reforme“ obrazovanja u Srbiji posle dvehiljadite godine. Stranci koji su preko svojih agenata uticaja i uglavnom korumpiranih, a često zaista i neinformisanih političara, zavladali ovom zemljom, obrazovanje su tretirali upravo onako kako se to radi sa kolonijama.
Dakle za razliku od normativnog diskursa o prilagođavanju, unapređivanju i modernizaciji obrazovanja, ovde smo u praksi imali njegovo sistematsko urušavanje na svim nivoima, ideologizaciju i banalnu komercijalizaciju u skladu s potrebama kolonizatora i nove elite.
Kolonizacija srpskog obrazovanja
Kolonizacija srpskog obrazovanja započela je još devedesetih godina, kada je pod okriljem Soros fonda napravljena kompletna paralelna struktura stručnjaka za obrazovanje koji su svoj program razvijali sa namerom da ga primene. Nakon eksperimentisanja sa alternativnim akademskim institucijama i programima, nakon 2000. upravo je njihov vodeći kadar, gospođa Tinde Kovač Cerović, preuzela ovaj sektor. Ona je, a ne nominalni ministar Knežević, postavila osnove za sistem obrazovanja koji je i danas na snazi u državi.
Kontrola nad udžbenicima
Po standardnom okupacionom sistemu prvo je ukinut državni monopol i stvarna kontrola nad udžbenicima koji se koriste i iz kojih deca uče. To je otvorilo prostor za masovnu korupciju koju su strane kompanije koristile da direktorima, profesorima i ostalima koji odlučuju o izboru udžbenika kupuju tablete, plaćaju seminare i na drugi način usmeravaju njihov izbor.
U isto vreme su nesposobni direktori državnih izdavačkih kuća gubili prostor na tržištu i polako vodili te izdavače na ivicu propasti. Kada je tadašnji ministar Verbić 2016. probao da bar delimično uvede red i zaustavi ovaj proces samokolonizacije, lično je Angela Merkel došla u posetu Beogradu, nakon čega je tadašnji predsednik vlade kao i uvek u sličnim situacijama uradio ono što stranci traže od njega.
Strane kompanije i oligopol
Rezultat je to da strane kompanije ne samo da dominiraju našim tržištem udžbenika, već faktički imaju i neku vrstu oligopola. Dovođenje Šarčevića na čelo preostalih domaćih izdavača nagoveštava da će se uskoro i taj proces završiti kao i sa bankarskim sistemom, da više neće biti relevantnih domaćih subjekata i da će kao u pravoj koloniji sve držati stranci.
Sistem koji je Tinde postavila u ovom procesu uključio je stvaranje dva vrlo važna tela, kao „nezavisnih agencija“, što su u praksi uvek tela manje-više pod direktnom ideološkom kontrolom ili palicom kolonizatora. To su Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Od početka su ove dve institucije, koje odobravaju planove, programe i udžbenike, bile vrlo jasno ideološki profilisane i do danas u njima dominiraju upravo kadrovi soros provenijencije čime je obezbeđen kako interes ovih stranih izdavača, tako i jasan ideološki pravac „reforme obrazovanja“ koji je išao na ukidanje nacionalnih mitova, ukidanje seksualnih inhibicija, snižavanje nivoa zahtevnosti programa i ocena i totalnu birokratizaciju i endžioizaciju obrazovanja gde je za inspektore i ostale važno da su sve kolone u gomili papirologije popunjene, a da nikoga ne zanima šta se stvarno dešava na času i koji kvalitet znanja deca imaju.
Obaranje kriterijuma
Kao što smo primetili, preko cele te strukture stranci su nametali obaranje kriterijuma čime je obaran i ukupni nivo sposobnosti stanovništva da razume šta mu se radi i kako da se od toga odbrani. Sve naravno ide pod univerzalnim humanitarnim objašnjenjima, pa je tako uveden i sistem IOP-a, gde se išlo na inkluziju dece sa posebnim potrebama iako je za veliki broj njih, njihovih roditelja, učitelja itd. to značilo pakao.
Naime, za svakog od te dece bi školstvo moralo da obezbedi posebnog asistenta – što je naravno u Srbiji nezamislivo – pa su učitelji bili prinuđeni da sa jednim odeljenjem rade po dva ili tri programa što je automatski značilo i nemogućnost da svoj posao rade kako treba. Naravno nominalno je postojao program i za nadarenu decu, ali tek time nije imao ko da se bavi….
Preko poznatih mehanizama javno-privatnog partnerstva sa Ministarstvom su radile brojne agencije donoseći grantove, i polako u njega ubacujući svoju ideološku agendu i svoje kadrove, pa tako u strategijama obrazovanja sve vrvi od dženderizacije, antinacionalizma i sličnih budalaština.
Pomenimo da je sve više odvajano i obrazovanje manjina od srednjeg toka srpskog obrazovanja pa smo došli dotle da dete pripadnik nacionalne manjine na kraju procesa školovanja u državi Srbiji ne mora da zna srpski jezik, inače zvaničan jezik ove države, na nivou koji prelazi B1. Time je to dete npr. onemogućeno da se integriše i zaposli u ovom sistemu, odnosno podstiče se da bude deo manjinskog geta, zajednice izolovane od ostatka društva.
Imalo bi još milion ovakvih detalja, uključujući i to kako takmičenja organizuju nevladine organizacije, a Ministarstvo nema apsolutno nikakvu mogućnost da na to utiče iako se bodovi računaju deci za upis. Ili privatizacija Petnice koja je takođe pretvorena u nevladinu organizaciju.
Degradacija položaja profesora
Čini se da je najozbiljniji posao koji je kolonijalni sistem odradio potpuna degradacija položaja profesora, nastavnika i učitelja. Umesto da profesija u prosveti ima vrhunski dignitet, ona je doživela da se učenici i roditelji jednako iživljavaju nad prosvetarima.
Od slučajeva izvlačenja stolice u Trsteniku, preko brojnih prebijanja, sve do naloga Ministarstva na kraju ove školske godine da profesori pošalju najpre učenicima predlog ocene pa da tek onda nakon reakcije učenika mogu da upisuju ocene. Uzgred, oni su to saznali preko portala i novina, a ne od školskih vlasti.
Sa podrivanjem ovog autoriteta i jednakim podrivanjem autoriteta roditelja, ukinuta je mogućnost za disciplinovanje dece bez čega nema ničega, uključujući ni znanje i obrazovanje.
Poslednji korak u načinu na koji politička elita tretira obrazovanje je dovođenje gospođe Đukić Dejanović na čelo ovog Ministarstva. Ona je idealna osoba za to mesto budući je poznato da se ne meša u svoj posao. Ideološki je sasvim na strani onih koji već upravljaju tim Ministarstvom i strukturom obrazovanja, tako da će se nastaviti u istom pravcu. Ona je, setimo se, bila načelu Ministarstva za obnovu demografije kada je doneta aktuelna strategija obnove stanovništva – to je onaj dokument u kome se na dve strane razvijaju uslovi za poboljšanje abortusa u Srbiji, dokument gotovo identičan onom koji je donet i deset godina ranije sa katastrofalnim posledicama.
No, ministar Đukić Dejanović nastavlja i svoj estradni posao, vodeći na Ringijerovoj televiziji emisiju koja zaista govori o tome gde nam je obrazovanje, a i čitava država. Emisija se prigodno zove Na terapiji.
P. S. Čujem da je softver za elektronske dnevnike hrvatski i da se svi podaci o našem kompletnom školskom sistemu, podaci o pojedinačnim učenicima plus razni drugi osetljivi podaci na taj način slivaju negde u Zagreb…
