Proces koji dovodi do razdvajanja Amerike i Kine u trgovini i investicijama istovremeno doprinosi stvaranju snažnijih veza između Kine i američkih saveznika. Bela kuća nije srećna.
Kad se radi o praćenju globalnih lanaca snabdevanja, svega nekoliko kompanija obezbeđuje bolju mapu od Fokskona (Foxconn), kompanije sa najviše ugovorenih poslova u elektronskoj industriji. Ove godine tajvanski gigant je izgradio ili proširio fabrike u Indiji, Meksiku, Tajlandu i Vijetnamu. Kineski proizvođački centri, koji su donedavno bili omiljeni među zapadnim kompanijama, su izašli iz mode. Sve gori odnosi između Vašingtona i Pekinga su doveli do toga da biznisi postanu sve oprezniji u vezi sa geopolitičkim rizicima. Posledica je da su u prvoj polovini ove godine Meksiko i Kanada više trgovali sa Amerikom od Kine i to po prvi put za skoro dve decenije. Mapa globalne trgovine ponovo se iscrtava.
Na prvi pogled ovo je baš ono što su priželjkivali američki političari. Prvo tokom mandata Donalda Trampa i sada tokom mandata Džoa Bajdena, zvaničnici su usvojili neverovatno veliki niz carina, pravila i subvencija – uskoro se očekuje izvršno naređenje kojim se uvodi skrining izlaznih investicija, što bi bio poslednji u nizu ovakvih poteza. Cilj je da se oslabi kineski stisak nad osetljivo važnim industrijama, a motiv se gotovo prećutno podrazumeva: priprema za moguću invaziju na Tajvan. Ovaj pokušaj da se umanji rizik trgovine sa Kinom jeste ugaoni kamen spoljne politike Bele kuće. No, uprkos opsežnim nastojanjima i preoblikovanju trgovine koja je gotovo očigledna na osnovu statistika u novinskim naslovima, većina onoga što je naizgled umanjenje rizika trgovine zapravo nije ono što deluje na prvi pogled.
Umesto da budu prekinute, trgovinske veze između Amerike i Kine opstaju – samo se trgovina obavlja na zamagljenije načine. Trgovinski partneri kojima je sklonija američka vlada obuhvataju države poput Indije, Meksika, Tajvana i Vijetnama. Vašington se nada da će u njima podstaći „frendšoring” (eng: friendshoring; izmeštanje proizvodnje u prijateljske države; prim. prev.) kako bi se zamenio uvoz koji je ranije pristizao iz Kine. I trgovina sa ovim savezničkim zemljama brzo raste: svega 51 odsto američkog uvoza iz „jeftinijih“ azijskih država došlo je prošle godine iz Kine, što je pad u odnosu na 66 odsto kada je Trampova administracija po prvi put uvela carine pre pet godina, prema konsultantskoj kući Kirni (Kearney). Problem je što takođe raste trgovina između američkih saveznika i Kine, što upućuje da oni često služe kao centri za prepakivanje defakto kineske robe. To znači da iako Amerika možda ne kupuje onoliko direktno od Kine kao ranije, ekonomije dve zemlje i dalje su oslonjene jedna na drugu.
Procentualno uvećanje uvoza robe u SAD iz određenih azijskih zemalja i teritorija, poređenje 2018. i 2022. godine, prema podacima konsultantske kuće Kirni (Foto: Ekonomist)
Radi potkrepljenja ove tvrdnje, pogledajmo koje su zemlje imale koristi od smanjenja direktne kineske trgovine sa Amerikom. Istraživanje Karoline Fronde sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu i njenih saradnika ispitalo je dinamiku ovih odnosa. Oni su zaključili da se zemlje koje imaju najsnažnije trgovinske odnose sa Kinom u pojedinim industrijama izvukle najveću korist od preusmerenja trgovine – što sugeriše da duboki kineski lanci snabdevanja još uvek imaju ogroman značaj za Ameriku. Ovo je još tačnije u kategorijama koje uključuju napredne proizvodne procese gde američki zvaničnici najžešće nastoje da ograniče kinesko prisustvo. Kad se radi o ovim dobrima, kineski udeo u američkom uvozu opao je za četrnaest procentnih poenta između 2017. i 2022. godine, dok je onaj iz Tajvana i Vijetnama – zemalja koje obilato uvoze iz Kine – zabeležio najviši skok tržišnog udela. Ukratko, kineska aktivnost je i dalje vitalna u proizvodnji čak i najosetljivijih proizvoda.
U praksi, načini zaobilaženja ograničenja se razlikuju od države do države i u zavisnosti od industrijskih grana. Nekoliko proizvoda može se pribaviti samo u Kini. Ovo uključuje neke obrađene retke minerale i metale gde kineske kompanije dominiraju čitavom industrijom, kao što je izdvajanje i obrada galijuma koji se koristi u proizvodnji mikročipova i obrada litijuma za baterije za električna vozila. Ponekad izvoz u Ameriku i ostatak Zapada iz njihovih savezničkih zemalja nije ništa više nego prepakovanje kineskih proizvoda kako bi se zaobišle carinske barijere. Međutim, najčešće se jednostavno radi o mehaničkim ili električnim delovima koje bi marljivi uvoznici mogli da pronađu i na drugom mestu, ali su u Kini jeftiniji i dostupniji.
Prosledi paket
Sva tri tipa lažnog razdvajanja ekonomija mogu se pronaći u kineskom dvorištu. Poslednji zvanični podaci, objavljeni 2018. godine, koji obrađuju izvoz zemalja Asocijacije zemalja jugoistočne azije (ASEAN), regionalnog kluba, pokazuju da je sedam odsto vrednosti zapravo moguće pripisati nekom obliku proizvodnje u Kini – a ova brojka je verovatno potcenjena ukoliko se u obzir uzme koliko je teško razdvojiti trgovinu. Frešerovi podaci ukazuju da je značaj Kine samo porastao od tada. Zemlja je povećala svoj udeo u izvozu u zemlje ovog bloka u 69 od 97 kategorija proizvoda koje kontroliše ASEAN. Elektronski izvoz koji pokriva sve, od baterija i industrijskih peći do mašina za šišanje, eksplodirao je. Tokom prvih šest meseci ove godine kineska prodaja ovih dobara u Indoneziju, Maleziju, Tajland, na Filipine i u Vijetnam skočila je na 49 milijardi dolara – što je skok od 80% u odnosu na pre pet godina. Slični obrasci postoje i u stranim direktnim investicijama, gde je kinesko ulaganje u ključne države na jugoistoku Azije premašilo američko.
Tabela direktnih investicija Kine (tamno plavo) i SAD (svetlo plavo) u Indoneziju, Maleziju, Filipine, Tajland i Vijetnam između 2018. i 2021. godine, podaci MMF-a (Foto: Ekonomist)
I udaljenije fabrike obiluju kineskom aktivnošću, što je možda najznačajnije u automobilskoj industriji. U Meksiku je, izveštava lobistička grupa Nacionalna asocijacija proizvođača auto delova (National Association of Autopart Makers), prošle godine 40% obližnjeg ofšoringa (nearshoring) bilo u mestima gde je proizvodnja izmeštena iz Kine. Propisno ih je pratilo bogato snabdevanje repromaterijalom. Prošle godine kineske kompanije su mesečno izvozile 300 miliona dolara vredne delove u Meksiko, što je više nego dvostruko u odnosu na iznos koji su uspevale da izvezu pre pet godina. U srednjoj i istočnoj Evropi, gde poslednjih godina automobilska industrija doživljava procvat, lažno razdvajanje je još upadljivije. U 2018. Kina je obezbedila samo tri odsto automobilskih delova koji su dovezeni u Češku, Mađarsku, Poljsku, Slovačku, Sloveniju i Rumuniju. Od tada, kineski izvoz je skočio, zahvaljujući brzom prihvatanju električnih vozila, u čijoj proizvodnji ova zemlja sve više dominira. Kina sada obezbeđuje 10 odsto svih auto delova uvezenih u srednju i istočnu Evropu – više nego bilo koja druga zemlja izvan EU.
Čvršće trgovinske veze između američkih saveznika i Kine su paradoksalni rezultat američke želje da oslabi svoje veze sa Kinom. Kompanije paniče zbog pogoršanja odnosa širom Pacifika te sprovode strategiju „Kina plus jedan”, što znači da zadržavaju deo proizvodnje u drugoj najvećoj svetskoj ekonomiji, dok ostatak prenose u zemlje poput Vijetnama, koji je u više prijateljski naklonjen Ujka Semu. Ipak, američka tražnja prema krajnjim proizvodima iz savezničkih zemalja takođe povećava potražnju za kineskim poluproizvodima, i izaziva podsticaj kineskim firmama da deluju i izvoze sa drugih, alternativnih lokacija. Iako je Epl – najveća svetska kompanija prema tržišnoj kapitalizaciji – premestio proizvodnju izvan Kine poslednjih godina, ovo dolazi uz izvesnu zadršku: većina proizvodnje i dalje se oslanja na kineske kompanije. Tehnološki gigant naveo je 25 proizvođača u Vijetnamu na svojoj zvaničnoj listi snabdevača. Njih devet potiču iz kontinentalne Kine.
Procentualni rast uvoza kineskih auto delova u srednju Evropu, od 2009. do 2023. godine, prema podacima Evrostata (Foto: Ekonomist)
Koliko bi ovo stanje stvari trebalo da zabrinjava tvorce američke politike? U najgorem slučaju – ratu u kojem su isporuke dobara između Kine i SAD skoro u potpuno prekinute – samo indirektna saradnja sa Kinom ili sa kineskim kompanijama na teritoriji trećih zemalja verovatno će doprineti povećanju kineske proizvodnje. Štaviše, kompanije se prilagođavaju bezbednosnim pravilima kako bi smanjile troškove potrošačima. Ali ovo nosi sopstvene rizike: uverenost da ekonomsko razdvajanje uveliko traje može da zamagli koliko je zapravo i dalje kineska proizvodnja kritično važna za američke lance snabdevanja.
Najbolji neprijatelji
Činjenica da se toliko mnogo proizvodnje u Aziji, Meksiku i delovima Evrope na kraju ipak oslanja na uvoz i investicije iz Kine pomaže da se objasni zašto su mnoge vlade – posebno one u Aziji – nepouzdani američki prijatelji, barem kada je posredi preusmerenje lanaca snabdevanja. Posle svega, ukoliko budu prisiljeni da jednom za svagda odaberu stranu, izvoznici će pretrpeti ogromnu štetu. Nedavna studija istraživača MMF-a modelovala je scenario po kojem zemlje moraju da odaberu između Amerike i Kine, s tim da je odluka o tome uz koju će se od dve supersile svrstati doneta na osnovu obrasca skorašnjeg glasanja u Ujedinjenim nacijama. Ovakav scenario, izračunali su istraživači, smanjio bi BDP za najteže pogođene zemlje i do 4,7 odsto. Posebno bi teško bile pogođene one u jugoistočnoj Aziji.
Uzimajući u obzir da je većina zemalja očajna u potrazi za investicijama i radnim mestima koje donosi trgovina, Amerika nije bila kadra da ubedi svoje saveznike da umanje kineske ulogu u svojim lancima snabdevanja. Mnoge države zadovoljno igraju na obe strane – dobijajući kineske investicije i repromaterijal i izvozeći završne proizvode u Ameriku i ostatak Zapada. Stoga je ironično da proces koji dovodi do razdvajanja Amerike i Kine u trgovini i investicijama može da izgradi snažnije finansijske i trgovinske veze između Kine i američkih saveznika. Izlišno je govoriti da to nije ono što je predsednik Bajden imao na umu.
Prevod Miloš Milojević/zurnal.me
Izvor: Ekonomist
Uzimajući u obzir da je većina zemalja očajna u potrazi za investicijama i radnim mestima koje donosi trgovina, Amerika nije bila kadra da ubedi svoje saveznike da umanje kineske ulogu u svojim lancima snabdevanja. Mnoge države zadovoljno igraju na obe strane – dobijajući kineske investicije i repromaterijal i izvozeći završne proizvode u Ameriku i ostatak Zapada.
Stoga je ironično da proces koji dovodi do razdvajanja Amerike i Kine u trgovini i investicijama može da izgradi snažnije finansijske i trgovinske veze između Kine i američkih saveznika. Izlišno je govoriti da to nije ono što je predsednik Bajden imao na umu.
