Mira Alečković rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu, a krštena kao Miroslava u Svetonikolajevskom hramu. Njena porodica je bila oličenje velikog kulturnog nasleđa.
Otac Mašan bio je novinar i dopisnik iz Španskog građanskog rata, dok je majka Dragica Trpinac bila jedna od prvih elektrotelegrafistkinja u Kraljevini SHS.
Po majčinoj strani pripadala je vojvođanskoj porodici Marić – što je njeno porodično stablo povezivalo i sa Milevom Marić Ajnštajn.
Detinjstvo i obrazovanje
Već sa dve godine seli se u Beograd, ali letnje raspuste provodi u Vojvodini, Crnoj Gori, Kninu i na Kosovu, gde je tetka Jelena kao učiteljica usadila ljubav prema široj Srbiji.
U Beogradu završava francusku osnovnu školu, a potom i francusku i srpsku gimnaziju. Zatim upisuje slavistiku i književnost na Univerzitetu u Beogradu, gde je studirala kod akademika Aleksandra Belića. Nakon toga odlazi u Pariz, gde pohađa Fušeovu školu pri Sorboni i započinje doktorat.
Borba i hrabrost tokom rata
Kao gimnazijalka, učlanjuje se u SKOJ 1939. godine, a već 1941. aktivno učestvuje u partizanskoj ilegali u Beogradu. Učestovala je u sabotažnim akcijama, bila uhapšena i zlostavljana, da bi je na molbu Desanke Maksimović spasila Srpska patrijaršija.
Posle toga priključuje se NOP‑u, završava vojnu bolničarsku obuku i leči ranjenike. Tokom ratnih godina, Gestapo je streljao njenog oca, dok je ona postala rezervni vojni starešina i delimično invalid.
Književni i urednički opus
Mira Alečković prvu zbirku pesama za decu, Zvezdane balade, objavljuje 1946. godine. Tokom sledeće decenije objavljuje zbirke Dani razigrani, Tri proleća, Lastavica, Srebrni voz, Sunčani soliteri i niz drugih naslova za decu i odrasle.
Njena poezija je duboka i misaona, često prožeta temama Kosova, slobode, ljubavi i detinjstva.
Godine posle rata bile su ispunjene uredničkim angažmanom – uređivala je časopise za mlade poput Omladina, Mladost, Poletarac, Pionir i najduže Zmaj, gde je bila glavna urednica više od 40 godina.
Bila je i sekretarka, potpredsednica, a kasnije i predsednica Udruženja književnika Srbije i Saveza književnika Jugoslavije. U zrelim godinama dosledno se zalagala za slobodu izraza – podržala je proteste 1968. godine, stala u odbranu Gojka Đoga 1981. i bila jedna od retkih urednica koja se oštro suprostavila političkom uplitanju u umetnički izraz.
Govorila je deset jezika
Udaje se 1947. za slikara‑arhitektu Savu Nikolića, s kojim ima troje dece – Neda, Milu i Srđu.
Bila je poliglota – govorila je deset jezika (francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački i slovački).
Humanitarni rad i priznanja
Posle rata aktivno se bavila smeštajem ratne siročadi širom Jugoslavije, što je kasnije rezultiralo zasnivanjem Fondacije za socijalnu zaštitu i solidarnost. Za promociju kulture i francusko–jugoslovenskog prijateljstva dobila je Orden Legije časti i brojna druga priznanja.
Smrt i trajni trag
Preminula je 27. februara 2008. u Beogradu, a sahranjena je 3. marta na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana, uz vojne počasti. Na ispraćaju su govorili Pero Zubac i Aleksandar Plevako, dok je glumica Rada Đuričin recitovala stihove iz njenog dela Poruka jedne senke.
Mira Alečković predstavlja izuzetan spoj umetničke intuicije, hrabrosti i društvene angažovanosti. Njena poezija, bogata emocionalnim dubinama i etičkim porukama, i danas inspiriše – posebno mlade naraštaje.
Kao urednica i borac za kulturnu slobodu ostavila je neizbrisiv trag u posleratnoj književnosti, a njena posvećenost pravim vrednostima i solidarnosti pokazuje koliko reč može menjati svet.
