Мира Алечковић рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду, а крштена као Мирослава у Светониколајевском храму. Њена породица је била оличење великог културног наслеђа.
Отац Машан био је новинар и дописник из Шпанског грађанског рата, док је мајка Драгица Трпинац била једна од првих електротелеграфисткиња у Краљевини СХС.
По мајчиној страни припадала је војвођанској породици Марић – што је њено породично стабло повезивало и са Милевом Марић Ајнштајн.
Детињство и образовање
Већ са две године сели се у Београд, али летње распусте проводи у Војводини, Црној Гори, Книну и на Косову, где је тетка Јелена као учитељица усадила љубав према широј Србији.
У Београду завршава француску основну школу, а потом и француску и српску гимназију. Затим уписује славистику и књижевност на Универзитету у Београду, где је студирала код академика Александра Белића. Након тога одлази у Париз, где похађа Фушеову школу при Сорбони и започиње докторат.
Борба и храброст током рата
Као гимназијалка, учлањује се у СКОЈ 1939. године, а већ 1941. активно учествује у партизанској илегали у Београду. Учестовала је у саботажним акцијама, била ухапшена и злостављана, да би је на молбу Десанке Максимовић спасила Српска патријаршија.
После тога прикључује се НОП‑у, завршава војну болничарску обуку и лечи рањенике. Током ратних година, Гестапо је стрељао њеног оца, док је она постала резервни војни старешина и делимично инвалид.
Књижевни и уреднички опус
Мира Алечковић прву збирку песама за децу, Звездане баладе, објављује 1946. године. Током следеће деценије објављује збирке Дани разиграни, Три пролећа, Ластавица, Сребрни воз, Сунчани солитери и низ других наслова за децу и одрасле.
Њена поезија је дубока и мисаона, често прожета темама Косова, слободе, љубави и детињства.
Године после рата биле су испуњене уредничким ангажманом – уређивала је часописе за младе попут Омладина, Младост, Полетарац, Пионир и најдуже Змај, где је била главна уредница више од 40 година.
Била је и секретарка, потпредседница, а касније и председница Удружења књижевника Србије и Савеза књижевника Југославије. У зрелим годинама доследно се залагала за слободу израза – подржала је протесте 1968. године, стала у одбрану Гојка Ђога 1981. и била једна од ретких уредница која се оштро супроставила политичком уплитању у уметнички израз.
Говорила је десет језика
Удаје се 1947. за сликара‑архитекту Саву Николића, с којим има троје деце – Неда, Милу и Срђу.
Била је полиглота – говорила је десет језика (француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки и словачки).
Хуманитарни рад и признања
После рата активно се бавила смештајем ратне сирочади широм Југославије, што је касније резултирало заснивањем Фондације за социјалну заштиту и солидарност. За промоцију културе и француско–југословенског пријатељства добила је Орден Легије части и бројна друга признања.
Смрт и трајни траг
Преминула је 27. фебруара 2008. у Београду, а сахрањена је 3. марта на Новом гробљу, у Алеји заслужних грађана, уз војне почасти. На испраћају су говорили Перо Зубац и Александар Плевако, док је глумица Рада Ђуричин рецитовала стихове из њеног дела Порука једне сенке.
Мира Алечковић представља изузетан спој уметничке интуиције, храбрости и друштвене ангажованости. Њена поезија, богата емоционалним дубинама и етичким порукама, и данас инспирише – посебно младе нараштаје.
Као уредница и борац за културну слободу оставила је неизбрисив траг у послератној књижевности, а њена посвећеност правим вредностима и солидарности показује колико реч може мењати свет.
