„Čuvaj se, čedo moje slatko, da ne iziđeš iz nekog moga zaveta“ – pisao je Sveti Sava, iz Jerusalima, igumanu manastira Studenice Spiridonu. Ove zavetne reči, napisane, kako se smatra, pred sam odlazak Svetitelja sa ovoga sveta, kao da su upućene nama, nebrojenim pokolenjima njegovih čeda, sve do današnjeg dana. Znamo li, međutim, šta su to zaveti Svetog Save? Da li njegova čeda i sada drže njegove zavete, ili su ih možda napustila i pogazila?
Svetog Savu je već Domentijan, njegov učenik i biograf nazivao „voždom otačastva“. On ga je poredio sa Mojsijem, koga je zvao „voždom skupu Izrailjevu“. Po Domentijanu, srpski narod je „novi Izrailj“, „drugi Izrailj“, „izabranje Božije“. On naglašava da su, dok je prvi Izrailj umeo da odstupi od zaveta, „deca“ Savinog „otačastva“ ostala verna zavetu koji su, kroz Svetog Savu i potom njegovog oca Svetog Simeona, dali Gospodu.
Mojsije je, kako znamo iz Starog Zaveta, raznorodna plemena, davši im veru i zakone, oslobodio, ujedinio i učinio ih jevrejskim narodom. Najvažnije, plemena su postala narod onoga časa kada su Sinajskim zavetom čuvanja te, mojsijevske vere, bila spojena sa Gospodom. Od tada, narod je moralna i istorijska zajednica, koju obavezuju data reč i sećanje na pretke, čiji savez sa Gospodom obavezuje sve njihove potomke.
To je sa srpskim narodom uradio Sveti Sava. Znamo da je kod Srba i pre Svetog Save bilo pravoslavne duhovnosti i, više nego kod Jevreja pre Mojsija, narodne i državne samosvesti. Ali osnivanjem autokefalne, samostalne Srpske crkve, osnivanjem srpskog manastira Hilandara na Svetoj Gori, Sveti Sava je samosvest Srba konačno ispunio pravoslavnom verom, čime joj je dao tvrd temelj i jasan pravac kojim Srbi, evo, nastoje da idu punih 850 godina od njegovog rođenja.
Šta je, kako se kaže već u njegovom vremenu, „zavet otaca“ i „prava vera“ koju treba slediti, Sveti Sava će naročito jezgrovito reći u svojoj Žičkoj besedi iz 1221. godine. Za razliku od Jevreja, to neće biti nekakva posebna vera koja obavezuje samo jedan narod, već Svetosavlje, koje će Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički definisati kao „Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno u Svetom Savi Nemanjinom“. To Svetosavlje, taj „zavet svetih otaca naših Save i Simeona“, učiniće njihovo „srpsko otačastvo“ tako samosvesnim, žednim slobode, samostalnosti, autokefalnosti, nespremnim da svoju sreću i spasenje preda u ruke inovernih i inoplemenika.
Zato Savin brat, kralj Stefan Prvovenčani, u Žitiju Svetog Simeona, kada opisuje kako mu je brat Vukan uz pomoć Ugara proteo presto, kaže da je on „zanemario zapovest gospodina i oca svojega“ i „izveo inoplemenike na otačastvo svoje“. Stefan je, međutim, „povraćen u otačastvo svoje“ „pravim blagoslovom i molitvom gospodina mi svetog Simeona“, „po zavetu i molitvi onog Svetog“.
Opredeljenje Svetog Save za Carstvo Nebesko, kao sama srž Svetosavskog zaveta, svedočilo je da je tu bila reč samo o potvrdi Novog Zaveta istorijskim iskustvom jednog naroda. Sveti Sava se okrenuo Carstvu Nebeskom već svojim bekstvom iz palate u manastir, ali i opredeljenjem za pravoslavnu, „pravu veru“, u vremenu prividnog sloma pravoslavnog sveta, u kome su rimokatolički krstaši, neposredno po oslobođenju Srbije od ovih inoplemenika, srušili Vizantiju. Podsetimo se, 13. vek je doba sveopšteg juriša krstaša na srpski i slovenski istok, od ugarskih pohoda na Srbiju i na takozvane bogumile u Bosni, preko uništenja Vizantije, do propalih pohoda Šveđana i tevtonskih vitezova na Rusiju Svetog Aleksandra Nevskog. U tom vremenu, Sveti Sava je, osnivanjem novih episkopija, čak pomerio granice pravoslavlja na zapad. Kada je uspostavio Zetsku i Humsku episkopiju, rimokatolički biskupi povukli su se iz Stona na Korčulu i iz Trebinja u Dubrovnik, na ostrvo Mrkan. Zapadno od starih episkopija Ohridske arhiepiskopije, čija su se središta nalazila u Rasu, Lipljanu i Prizrenu, osnovao je i Dabarsku, Budimljansku i Moravičku eparhiju. U državi Nemanjića, nazvanoj „Srpska zemlja i Pomorska“, rimokatolici će, međutim, biti u potpunosti zaštićeno stanovništvo. U izvorima nema podataka o međusobnim, verskim trvenjima. Naprotiv, ima mnogo tragova, među kojima su arhitektura Dečana i Studenice najvidljiviji, plodne, stvaralačke sinteze dva sveta na tlu srpske srednjovekovne države.
Posle iskušenja krstaškog, ratobornog rimokatolicizma iz 13. veka, u narednom stoleću sa istoka će stići nov, muslimanski izazov. Od Svetog kneza Lazara očekivaće se da svetosavsko opredeljenje za Carstvo Nebesko potvrdi spremnošću na žrtvu u odbrani prave vere i srpskog otačastva od „ismailćana“. O tom izboru kneza Lazara, o Kosovskom zavetu, u potonjim vekovima pevaće srpski guslari, naročito jasno u pesmi „Propast Carstva srpskoga“. Ravanički monah, savremenik Kosovskog boja, pripovedao je da se Lazar, pre bitke, „tople molitvenike Hristu ranije poslavši, Simeona, velim, novog mirotočca, i svetitelja Savu, i ove kao tvrde jemce imajući“, „i molitvama ovih naoružavši se“, „bogooca Davida reč u srcu noseći“, ovako obratio Bogu: „No, Gospode, ne predaj nas do kraja imena tvojega radi, i ne razori zavet tvoj nama, po molitvama prepodobnih i bogonosnih otaca naših, Simeona i svetitelja Save“. Kosovski zavet jeste, dakle, potvrda Svetosavskog zaveta, koji je, opet, ukorenjen u Starom Zavetu prvog Izrailja, ali je, pre svega, svojom samožrtvenom porukom spasenja, ostvarenje Novoga Zaveta Gospoda našeg Isusa Hrista.
Svetosavski zavet značio je, kao i Mojsijev zavet, primanje, čuvanje i poštovanje zakona, neodvojivih od prave vere. Zakon i vera za Mojsija i Svetog Savu su sinonimi i oni će to u srpskom jeziku ostati sve do 20. veka. Posle manastirskih tipika, Sveti Sava je svome otačastvu darivao Zakonopravilo, koje će usmeravati duhovni i politički život srpskog naroda kroz dugi niz potonjih vekova. Istraživači su odavno uočili posebnu pažnju sa kojom Zakonopravilo uređuje porodične odnose. Sergije Troicki i Dimitrije Bogdanović primetili su da je Sveti Sava, sastavljajući Zakonopravilo, preuzimao vizantijsko zakonodavstvo, ali je u isto vreme izostavljao sve ono što je vodilo ka poznovizantijskoj prevlasti države nad crkvom, kao i ostvarenju papističkih ambicija Carigradske patrijaršije. Svetosavska misao svemu je davala srpski ton i pravac. Bogdanović je uočio da je u političkoj misli srednjovekovnih Srba, za razliku od Vizantinaca, veoma prisutna ideja „naroda Božjeg“, „novog Izrailja“ i „izabranog naroda“.
Sveti Sava je ostao građanin pravoslavne hrišćanske vaseljene, trajno vezan svetogorskim opredeljenjem i pokloničkim putovanjima za more i Sredozemlje. U isto vreme, Sveti Sava svoga oca, Svetog Simeona, naziva „otačastvoljupcem“. Ta zaboravljena reč (umesto koje danas upotrebljavamo strani pojam – „patriota“) ponajpre bi mogla da se odnosi na samog Svetog Savu. O Savinom otačastvoljublju ponajbolje svedoče njegovi protivnici. Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatin, gnevan zbog osnivanja Žičke arhiepiskopije i izdvajanja srpskih episkopija iz njegove jurisdikcije, tvrdio je da je Svetog Savu „ljubav prema otadžbini zarobila“, iako je prethodno, pobegavši na Svetu Goru, bio „ostavio svoju zemlju i rodbinu i celo očinsko nasleđe“.
Srbi su i pre Svetog Save, u dobu Višeslavića i Vojisavljevića, ratovali za oslobođenje i ujedinjenje. On je, međutim, izvršio punu duhovnu emancipaciju, uspostavio autentičan, srpski pogled na svet, učinio srpsku perspektivu referentnom i podrazumevajućom.
O tome svedoči naročito činjenica da je Sveti Sava učinio srpski jezik – srpsku redakciju staroslovenskog jezika, srpskoslovenski jezik pisan ćiriličnim pismom – sveopštom normom duhovnog, liturgijskog, književnog, umetničkog života srpskog naroda. Do tada, srpskoslovenski je na zapadu Srpske zemlje i Pomorske bio potiskivan latinskim jezikom, dok je na istoku, na tlu Ohridske arhiepiskopije, bio tek tolerisan. Srpski jezik se do danas umnogome promenio. Vera i jezik ipak ostaju ključni činioci identiteta svake ljudske zajednice, pa i srpskog naroda.
Konačno, u potonjim vekovima, Svetom Savi pripala je uloga zaštitnika srpske škole i prosvete. On je bio ključni srpski (pro)svetitelj, sve do pojave prosvetiteljstva 18. veka i Dositeja Obradovića. Svestranost njegove ličnosti oličavala je ideale kojima je škola vekovima težila: pobožnost, asketizam, samodisciplina, poštovanje zakona, učenost, umeće i radost prenošenja i primanja znanja i iskustva.
Pošto smo ocrtali osnovne obrise zaveta Svetog Save, pogledajmo da li i koliko taj zavet poštuju njegova današnja čeda, današnji pravoslavni Srbi, oni koje Domentijan naziva „sva deca otačastva“. Izmerimo se, dakle, svetosavskim aršinima.
Srpska crkva, baš kao u vremenu u kome ju je ustrojio Sveti Sava, živi i spaja svoje vernike sa precima, savremenicima i potomcima, u zajedničkom predosećanju, predukusu Nebeskog Carstva. U njoj se, uprkos svim iskušenjima, među kojima je nastojanje države da je sebi podredi svakako najozbiljnije, oseća preporod. Svetosavski i Kosovski zavet, bez prekida prisutan i delatan unutar Crkve, u poslednjoj deceniji stekao je „pravo građanstva“ u najširoj srpskoj javnosti. Preporod je utoliko vidljiviji ukoliko je Crkva više gonjena – danas na tlu Kosova i Metohije, juče u Crnoj Gori, prekjuče u celoj Titovoj Jugoslaviji. Ovoliki broj vernika, koji žive liturgijskim životom, Srpska crkva verovatno nije imala u svojoj novovekovnoj istoriji. Nije svuda isto; obnova kao da se oseća više u gradskim, nego u seoskim sredinama. Na liturgijama, hramovi Srpske pravoslavne crkve, od Prijedora i Šamca do Niša i Pirota, od Sombora i Zrenjanina do Tivta i Bara, puni su pretežno mladog sveta. Taj, novi naraštaj, na javnu scenu stupio je sa litijama u Crnoj Gori.
U rasejanju, naročito u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi, postoji ne posebno masovan, ali vrlo uporan trend pristupanja inoveraca Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To je samo deo šireg procesa okretanja današnjeg zapadnog čoveka pravoslavlju, kao jedinoj hrišćanskoj veropispovesti koja odoleva udarima krajnjeg liberalizma i ateizma. Crkve su prazne i napuštene naročito u evropskim protestantskim zemljama; u isto vreme, tamošnji hramovi Srpske crkve puni su vernika. Štaviše, Srbi otkupljuju njihove napuštene crkve, spasavaju ih da ne postanu kafane, udahnjuju im novi život. Ima srpskih parohija, naročito u Americi, koje su i same pogođene procesom ateizacije zapadnog sveta; preobraćenici su tu uporniji u dolascima na liturgije od samih Srba, pa naši sveštenici sve češće, zbog njih, služe na lokalnim jezicima.
Znam da Srbi van Srbije ne vole da slušaju kritike na njen račun, jer ona u svom najbližem okruženju ima sasvim dovoljno kritičara, pa i neprijatelja. Ali, pokušajmo da svi zajedno sagledamo stvari onakvim kakve zaista jesu, po istini, onako kako nas uči Sveti Sava, i onako kako Majka Jevrosima uči Kraljevića Marka: „ni po babu, ni po stričevima, no po pravdi Boga istinoga“. U Srbiji, naime, političke, medijske i poslovne elite neretko su vrlo hladno, pa čak i neprijateljski raspoložene prema Srpskoj crkvi i njenom Zavetnom Predanju. Najnoviji događaji pokazuju koliko se lako, preko medija i društvenih mreža, najširi slojevi, pogotovo obrazovana srednja klasa, mogu okrenuti protiv Srpske crkve, baš kao i 1945. godine. Većina mladih ljudi u Srbiji i danas je odana materijalizmu, nihilizmu i krajnjem individualizmu, uvezenom sa Zapada. Generacije njihovih roditelja i nastavnika u tome su odavno ogrezle. Umesto sakupljanja činjenica i pouzdanih znanja, celi naraštaji i dalje su zaslepljeni pomodnim ideologijama, od krajnjeg liberalizma do ekstremno levičarskih ideja, titoizma i jugoslovenstva.
Napuštanje Svetosavskog zaveta ostavlja duboke posledice u duhovnom i političkom životu otačastva. Obezboženje po pravilu prati razaranje porodice i pad nataliteta. Sveti Sava je, sudeći po Zakonopravilu, to veoma dobro znao. Demografsko propadanje je glavna nevolja i najveće iskušenje Srbije i Republike Srpske.
Uz to, Srbija je uveliko izgubila suverenitet, onu samosvest i slobodu koju je svojim čedima, kao najdragocenije nasleđe, ostavio Sveti Sava. Njen politički, ekonomski, kulturni život svedoči o tome da je dospela u stanje polukolonije. To se najjasnije vidi po ravnodušnom stavu vlasti i najvećeg dela opozicije prema stradalnim sunarodnicima i svetinjama na Kosovu i Metohiji. Čak ni masovni studentski i građanski protesti u Srbiji nisu izbili zbog izdaje Kosova i rasparčavanja Srbije, nego povodom tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu. Zahtevaju se obračun sa korupcijom, nezavisnost institucija i pravednije društvo. Kosovo se ili prećutkuje, ili se dodaje na samom kraju liste zahteva, gotovo kao fusnota, kako se ne bi reklo da je potpuno zaboravljeno. Savina čeda u Srbiji, deca srpskog otačastva, nisu ravnodušna prema sudbini sunarodnika i svetinja na Svetoj srpskoj zemlji, na Kosovu i Metohiji, ali mreže koje su razapete nad Srbijom čine ih rezigniranim i pasivnim.
Napuštanje Svetosavskog zaveta vidljivo je i na drugim primerima. Najizrazitije je u upletenosti vlasti u Srbiji u umanjivanje broja žrtava logora smrti Jasenovca i razmera genocida nad Srbima u NDH. U takvim uslovima, kada se trguje slobodom, Svetinjama, predačkim žrtvama, treba li se osvrtati na ostale vidove Svetosavskog zaveta? Na stanje pravne svesti u Srbiji? Ili na odnos prema srpskom jeziku i naročito ćirilici? Posebno bolnu temu predstavlja naše školstvo, od osnovnih škola do univerziteta – ono je u stanju poodmaklog raspadanja. Vlasti su naše školstvo prepustile stranim uticajima i lobističkim grupama; blokade su ga gotovo dotukle.
Stanje u Republici Srpskoj, međutim, značajno je bolje. Ratna iskušenja, kao i današnji pokušaji da Srpska bude ugašena, tu su ojačali Svetosavsku svest. Pošast pomodnih ideologija, uključujući jugoslovenske, titoističke zablude, tu je svedena na najmanju meru. Srpski narod iz Bosne i Hercegovine još u dobu komunizma bio je jedan od glavnih oslonaca Srpske crkve; on to umnogome ostaje i danas. Srpski jezik i ćirilica nisu ugroženi kao u Srbiji; stanje u školama neuporedivo je bolje. Demografsko propadanje Srpske, međutim, nije samo posledica ekonomskih nevolja i iseljavanja; ono ukazuje na istu bolest od koje boluje i Srbija – na obezboženje i širenje nihilizma u najširim društvenim slojevima. Raseljavanju doprinosi i ogorčenje zbog različitih vidova korupcije proisteklih iz zapostavljanja zakonitosti. Korupcija je, naravno, omiljena tema onih koji žele da ugase Srpsku i rasparčaju Srbiju. Uprkos nevoljama, verujem da Srpska u sebi nosi seme buduće obnove celog srpskog naroda.
U Boki Kotorskoj, Crnoj Gori i Hercegovini posebno snažno oseća se nasleđe Svetog Save. Tu su veliku, Svetosavsku i Kosovsku obnovu doneli mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije. Litijski pokret obnovio je snage celog Srpstva. Crkva i njen narod tada su se odbranili, ali nisu pobedili. Samo su, do sledeće prilike, ostavljeni na miru. Stanje u upravljačkim elitama tu je čak gore nego u Srbiji. One su oprale ruke od srpskog pitanja, otvorenog sa razbijanjem Jugoslavije, rasparčavanjem, potom proterivanjem i uništavanjem Srba. O tome svedoče priznanje nezavisnosti Kosova, koje je do danas na snazi, čestitke koje se redovno upućuju prištinskim secesionistima povodom njihovih „praznika“, glasanja protiv Srbije u UN, prisustvo crnogorskih zvaničnika na proslavama etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj, njihova nezainteresovanost za sudbinu Srpske, Srba u Hrvatskoj, Federaciji BiH, Makedoniji. Crna Gora je, i to se jasno vidi, članica NATO pakta. Zato poluge moći ostaju u rukama etničkih Crnogoraca. Srbi, koji sada učestvuju u vlasti, čine ono što se može u datim okolnostima. Čak i zbog toga izloženi su medijskim kampanjama i napadima. Posebno je apsurdna činjenica da srpski jezik, kojim govori ubedljiva većina stanovnika Crne Gore, tu nema status zvaničnog jezika; ćirilica je gotovo proterana iz javnog prostora. Srbi su sve prisutniji u kulturi i obrazovanju; pa ipak, to nije donelo suštinske promene u nastavnim programima, sračunatim na to da se nastavi sa pretapanjem Srba u etničke Crnogorce.
Posle Srba na Kosovu i Metohiji, najteže je onima koji žive u Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji. Tu se nastavlja asimilacija Srba, započeta još 1945; u Hrvatskoj, ona se naglo ubrzala posle uništenja Krajine, „Oluje“ i dovršetka genocida započetog 1941. godine. Čak i tamo, Sveti Sava i Srpska crkva ostaju sa svojim narodom. Svetitelj i njegova crkva najjači su u najtežim uslovima, kao u vremenima ranog hrišćanstva. Oni svakome ko hoće da čuje otvaraju prostore zaveta i slobode, koje im ne može oduzeti nijedna državna vlast.
Dijaspora je danas jedan od najvažnijih, skrivenih resursa srpskog naroda. Stara srpska emigracija iz 1945, izbegla je ideološke i identitetske eksperimente kojima je otačastvo bilo izloženo; ona je nastavila tamo gde smo zaustavljeni 1941. godine. I današnje srpsko rasejanje vezano je za Srpsku crkvu, jer je iskustvo pokazalo da se oni koji je napuste asimiluju već u istoj, ili u narednoj generaciji. Dijaspora ima svoje nevolje, među kojima su nesloga i brzo pretapanje najvažniji. Ona, međutim, raspolaže znanjima, kontaktima i materijalnim sredstvima kojima može da pomogne otačastvu. Ono, međutim, do sada nije na ozbiljan i posvećen način pristupilo pitanju saradnje sa rasejanjem.
Put u obnovu je, kako se vidi, poznat, prav i jasno vidljiv. Onda kada su se držali Svetosavskog i Kosovskog zaveta, Srbi su opstajali i pobeđivali, čuvali su svoju zemlju i imali poroda. Tada su gradili Studenicu, Hilandar, Žiču, Visoke Dečane, Gračanicu, Manasiju, Krušedol, pisali Gorski vijenac i Ohridski prolog. Kada su zavet napuštali, utapali su se u druge narode i išli iz poraza u poraz. Od nas se ni danas ne traži da izmišljamo nove ideologije, niti da usvajamo najnovije ideje i velike zamisli. Potrebno je samo da budemo ono što jesmo, ili smo nekada bili, da se, kako to omladina kaže, vratimo na „fabrička podešavanja“, da u sebi pronađemo sopstvenu stajnu, uporišnu tačku, onako kako nas je učio Sveti Sava. Posle toga, sve ostalo će se podrazumevati i dolaziti na svoje mesto.
Svet, koji nam u 20. veku nije bio prijatelj, sada se brzo menja. Dolazi vreme velikih iskušenja, ali i različitih mogućnosti. Kada nam se one ukažu, budimo spremni. Ostanimo verni Carstvu Nebeskom. Sačuvajmo Svetosavski zavet.
Beseda izgovorena na Svetosavskim akademijama crkvenih opština u Šamcu i Tivtu 2026. godine
