GROBOVI slavnih srpskih predaka iz Velikog rata još nemaju i, možda, nikada neće imati konačan broj. Svakim danom i svakog jutra osviću te humke junaka, negde, pokrivene tišinom zaborava. Jedna sveća i jedna suza, osećaj ponosa da smo potomci takvih, zemljica koja ih pritišće bila bi im lakša. I vedrije zore potomcima upisanim da su dostojni izdanci gorostasnih ljudi, koji su živote ugradili u slobodu otadžbine.
Mnogima se još grobovi ne znaju. Ni belega nemaju. Ni suza da kane. Ni potomaka da im zora svane…
Ovo je, može se kazati, moto Udruženja „Kajmakčalan“ koje je ovih dana tragalo za do sada neodgonetnutom kotom 1212 u vrhovima istoimene planine, na kojoj je Gvozdeni puk slavne srpske vojske ostavio kosti za kojima niko pre nije tragao. Ova kota užasa i podviga sada je „mapirana“.
Foto Vikipedija
– Cilj našeg udruženja bio je da, uz pomoć starih karata koje smo upoređivali sa aktuelnim, lociramo tu kotu – kaže nam Miroslav Veličković, član Udruženja „Kajmakčalan“, potomak Silijana Veličkovića, junaka sa Kajmakčalana. – Ona jeste bila u pričama. U istoriji bitke na Kajmakčalanu. Ali, tom mestu stradanja niko nije pristupio. Ne, barem do sada.
Šta su na koti 1212 zatekli Miroslav i njegovi tragači za nezaboravom i uspomenama na slavne pretke?
Zatekli su zakorovljene belege koji su se stapali sa zemljom. I kada bi ih neko upitao kada je poslednja stopa ovuda ostavila trag, ne bi umeli da kažu. A nije daleko. Nije srcu daleko. Lepo se na staroj karti vidi gde je ta kota 1212. Ovde su srpski vitezovi ginuli od septembra do decembra 2016. godine. Ovde su porazili i odavde proterali okupatora sa životne kote i sišli u Pelagoniju da oslobode Bitolj, prvi oslobođeni grad u, tada, okupiranoj Srbiji.
Tokom bitke u kojoj je učestvovalo dve i po hiljade vojnika, četiri stotine je ubijeno, više od hiljadu ranjeno. Ranama nije podlegao legendarni komandant Gvozdenog puka Dimitrije Milić.
Cilj naše misije je da se junaci ne zaborave. Da sećanje traje. Da se sveća naše slavne istorije ne ugasi. Da probudimo u sebi samopouzdanje kakvih smo korena izdanci – poručuje Miroslav Veličković.
DRAGOCENI ZAPISI VOJNIKA JOVE
GDE je ta kota 1212 na Kajmakčalanu koju, posle više od veka odgoneta Udruženje „Kajmakčalan“? Geolog, dr Milan Đorđević, upućujue na dnevnik vojnika Jove sa Kosova i Metohije koji je ostavio u zapisu, a preneo ga je časopis „Srbobran“ 1917. On kotu 1212 beleži kao grob svog poginulog druga Tome, vojnika koji je ostao na toj koti. Po ovim zapisima vojnika, danas se, a nikad nije kasno, traga za zakorovljenim kostima slavnih srpskih predaka.
NEBROJENO BEZIMENIH BELEGA
KADA smo krenuli o ovu priču koja nas je, na neki način, obeležila i predodredila da baštinimo uspomene na slavne pretke, ne samo u Velikom, nego u svim oslobodilačkim ratovima, nismo ni slutili da je pred nama uzvišena misija – kaže Veličković. – Pred nama je, s veliko ljubavlju ovo ističem, da u septembru, kada je naša primarna akcija, posetimo, očistimo i dostojno junaka obeležimo sve grobove u kojima su kosti solunskih junaka, a njih je nebrojeno bez belega.
