Naše freske su zapuštene i zapustile – kao i mi. Naše freske oskrnavljene su i izranjavljene i premučene – kao i mi. Likovi svetitelja okrnjeni, od svetačkih oreola ostali su patrljci i krhotine. Toliko je preteklo od nas i naše slave. Pola glave, oko bez zenice, ruka bez ramena, prsti bez ruke. Zdrobljeni su i izrešetani – kao i mi. Ne možemo ni zamisliti da su bili celi. Kao da se na njima vidi šta se dešavalo s nama, kao da su hteli da nam budu bliži i sličniji, da podele našu sudbinu.
I kao što nam je dugo bilo dovoljno pola glave, a previše i jedno oko, tako su nam bile dovoljne i zidine Svetosavskog hrama. Najviše su ličile na nas, na našu pamet, crkvu i sudbinu. Bile su nam te zidine plača dovoljne, bliže i prikladnije od dovršenih hramova.
Sada iz pepela iščeprkavamo i podižemo sebe i hram prema sebi – da nam bude pripravan za onaj dan kad se sretnemo sa sobom i Svetim Savom.
Iskra
