Igrište kod Velikog Popovića, 18. oktobar 1915. godine. Uveliko traje Prvi svetski rat. Tog dana nije bilo borbi. Major Vojislav Tankosić osmatrao je teren u jednoj uvali, oko 300 metara iza borbene linije. Odjednom započe pucnjava. Neprijateljske granate su počele da padaju sejući pustoš.
Više jaruge, zavučena u šumarak, gruvala je austrijska baterija brzometnih topova. A onda jedan šrapnel pade desetak metara od njega, dokliza po zemlji i eksplodira. Mala metalna kugla uđe mu pod plećku i izađe na grudi.
Umro je u Trsteniku, dva dana posle.
Vojvoda Vojislav Tankosić bio je junak za sva vremena. Komitski komandant, četnik starog kova, obaveštajac, zaverenik i crnorukac. Imao je 35 godina kad je poginuo. Ostao je zauvek na zemlji koju je voleo.
Njegov unuk Gradimir Nikolić dugo je istraživao kratak, ali bogat vojvodin život, o čemu je sačinio i zanimljivu knjigu.
„Umro je na vreme, da ga ne hapse u inostranstvu i ne sprovode kao kriminalca u bivšu javnu kuću pretvorenu u zatvor. Imao je sreću da ne doživi da mu kao izdajniku skidaju epolete i simbole za koje je živeo, da izbegne tužan oproštaj s osuđenim drugovima, da ga ne porazi plotun voda za streljanje“, kazuje Nikolić za „Magazin”.
Kraj njegove životne priče nije i kraj priče o njemu. Četnici su ga sahranili tajno, mesto menjali i najzad kamuflirali. Uvek se, međutim, nađe neko ko, iz samo njemu znanih razloga, otkrije tajnoviti grob.
Noć koja se pamti
Tankosić je poznato ime iz srpske istorije, a posebno iz još uvek nezavršene priče o pozadini Sarajevskog atentata.
Kako je zapisao istoričar dr Mile Bjelajac, nema relevantne strane knjige, domaće i da ne pominjemo, koje raspravljaju o uzrocima Prvog svetskog rata, atentata na Ferdinanda u Sarajevu, a da pored imena pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa nije istaknuto i Tankosićevo ime. Bio je poznat nacionalni radnik, prijatelj zaverenika iz 1903. i član centralne uprave organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznatije i kao „Crna ruka”.
Svoj život je posvetio nacionalnoj akciji radikalnog predznaka i često je bio istaknuta ličnost u sukobu uticajnih vojnih krugova i civilnih faktora onog vremena.
Uloga u majskom prevratu
U čuvenom Majskom prevratu 1903, kad su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin, Tankosić je imao značajnu ulogu. Docnije, a pri podsećanju na taj ubogi događaj naše istorije, za jedne je bio heroj, dok su drugi smatrali da mu tu nije bilo mesto. Kako god, te majske noći samo je naizgled sve bilo najnormalnije i uobičajeno. U gluvo doba, kad se svuda čuo samo bat vojničkih čizama, kraljičina braća Nikola i Nikodije naleteli su na Vojislava. Nikodije ga je odmah prepoznao, jer su bili školski drugovi.
– A vi pošli u šetnju, vaša visočanstva – sarkastično je izgovorio oficir.
Smatrajući da se ipak treba držati ustaljene forme pogubljenja, prema kojoj se osuđenicima ispunjava poslednja želja, Vojislav je izvadio iz džepa paklicu cigareta i ponudio braći. Oni uzeše duvan drhtavim rukama i povukoše po par dimova, pa opet jedan drugome padoše u zagrljaj. U trenutku kad je hteo da komanduje pogubljenje, Nikola se odvojio od Nikodija i iznenađenom oficiru pružio ruku s nekoliko kovanica srebrnog novca i jednim dukatom.
To više nije bio glas, već šapat: „Praštam ti, oprosti i ti meni!”
Novac se, zvečeći, rasuo po ulici, Tankosić zgrabi pušku od jednog vojnika i uz gromki uzvik „A sad dosta!” opali u Nikodijeve grudi. Zatim spusti pušku i zanemelim vojnicima streljačkog voda povika:
– Šta čekate, dovršavajte!
U knjizi koju je Nikolić podario čitaocima između ostalog je zapisano da se Tankosić nalazio u Bosni za vreme pucnjave u Sarajevu, prateći iz prikrajka tok operacije. Pomagao je mladobosancima.
Skrnavljenje groba
Austrijski strah od četnika, kojima je i ovaj oficir pripadao, bio je svakako opravdan. Kad su ušli u Banju Koviljaču, pitali su seljake kako ti četnici izgledaju, tražeći da im odaju gde je „general” Tankosić. Nisu verovali da je otpor tog intenziteta mogla da im pruži i takve gubitke da im nanese manja jedinica od divizije. Neprijatelj 1915. ulazi u Trstenik. S najvišeg mesta vojnici nose naređenje da na gradskom groblju pronađu ostatke hrabrog majora. Uprkos kamufliranju, uprkos trudu ratnika da svog vojvodu i njegovo počivalište zaštite od skrnavljenja, Austrijanci, uz pomoć lokalnih meštana, pronalaze grob.
Skrnave ga, a potom mađarski, austrijski, nemački i drugi listovi na vidnim mestima, neki čak i na naslovnim stranama objavljuju „da je Tigar mrtav, da je demon svetskog glasa kažnjen i da je to kraj Voje Tankosića”.
– Do tada nisu verovali da je poginuo – pojašnjava autor knjige. – Još su objavili da je njegovo izručenje, u već poznatom ultimatumu srpskoj vladi, tražila vlada Austrougarske, jer je baš on označen kao podstrekač atentata.
Jedno je sigurno: borio se za duhovno i teritorijalno ujedinjenje svih Srba. Nije se samo borio odlučno i beskompromisno, on je za to živeo. To mu neki zameraju i zbog toga ga nazivaju okrutnim, divljim i nehumanim.
Tankosićevi posmrtni ostaci su 8. oktobra 1922. godine vozom iz Trstenika preneti u Beograd. Hroničari su zabeležili da je na vojvodin ispraćaj došlo i 120 Vojvođana, pod čijom su komandom svojevremeno „za slobodu i ujedinjenje” ulagali mladost i živote.
Drenov štap vojvode Tankosića
Gradimir čuva originalni drenov vojvodin štap na kojem su izrezbarena mahom imena ratnika iz njegove štabne čete:
– Izuzetno draga i vredna uspomena. S tim štapom je putovao po Srbiji, ulivajući narodu i saborcima veru i hrabrost.
Neobjavljeni spisak patriota
U knjizi Gradimira Nikolića objavljeni su i spiskovi Svetolika Đilića, inače dobrovoljca, koje je dobio direktno od Tankosića. Zbog nastalih prilika posle Velikog rata, Solunskog procesa i doba komunizma i socijalizma, Svetolik ih nikome nije pokazivao. Ostavio ih je potomcima, a ovi predali autoru knjige. Ljudi sa spiskova nisu imali drugu ideju nego da se žrtvuju za svoj narod i svoju zemlju. To su obični ljudi, iskrene patriote. Reč je o originalnim, necenzurisanim rukopisima.
Zamalo da strelja rođaka
Rat je 1915. uveliko trajao, a jedan Tankosićev rođak je zaostao za svojom jedinicom, lutao livadama i šumarcima i zanoćio u nekom lugu gde su ga pronašla dva srpska vojnika. Priveli su ga kod Vojislava.
– Gospodine majore, ovoga smo našli dole kraj potoka, spava, niti zna gde mu je jedinica, niti kuda je krenuo – raportirali su vojnici.
Major baci brz pogled na pridošlicu i ovaj ga tada prepozna. Radost nesrećnog rođaka trajala je svega nekoliko sekundi.
– Šta ima da mislite – odjeknuše reči oficira. – Dezerter! Streljajte ga, dole, u potoku!
Rođak gotovo kriknu:
– Vojo, brate, pa to sam ja!
Major nevoljno podiže pogled, zagleda malo bolje zarobljenika u lice, pa procedi jetko:
–Dvajes pet!
Dobio je batine po turu i dobro prošao. Zamalo da ga streljaju.
