Srpski vojvoda oko čijeg imena se pletu legende: Čovek od koga je drhtao bečki dvor
Da je Čerčil zaista „popio“ šamar od nekog Srbina, nema sumnje da bi to bio vojnik koji se još kao dečak, posle očevih batina zarekao da će svakoga ko na njega digne ruku kazniti, a ko je od njega jači- ubiti. Bila bi to, u očima hrabrog vojvode Vojislava Tankosića rođenog baš na današnji dan, prigodna kazna za nekog ko kleveće Srbiju, pa tako i ne čudi što se upravo oko njegovog imena isplela legenda po kojoj je tada mladi britanski novinar, a kasnije premijer, od njega u sred Knez Mihailove dobio „po njuški“.
Priča, naime, kaže da se Tankosiću nikako nisu dopali Čerčilovi tekstovi o Srbima, pa se tako jednom zakleo da će mu, ako ga se dočepa, sve klevete naplatiti.
A onda se jednog dana, kao britanski premijer, na pauzi tokom putovanja Orijent ekspresom, odmorio u kafani „Grčka kraljica“. Nije bio lenj heroj naše priče, i odmah se uputio u potragu za tim lajavcem, da bi ga zatim dobro opsovao, išamarao i zapretio mu da će „glavom odgovarati“ napiše li opet nešto loše o Srbima. Zato je, Čerčil, navodno i zamrzeo Srbe, a naročito Ravnogorce, pa tokom Drugog svetskog rata podržao Tita.
Legenda o ovom „bliskom“ susretu srpskog vojskovođe i budućeg britanskog premijera, ostala je, ipak – samo legenda. Jer Čerčil, prema istoričarima, te, 1910. godine, kada se ovaj sukob navodno desio – nije ni bio u Beogradu.
No, ne bi narod ovo pripisao nekom ko se svojim junaštvom nije istakao. A takav je upravo bio major Tankosić, poreklom iz sela Ruklade, između Uba i Lajkovca.
Glas o njemu pročuo se još za vreme Majskog prevrata, kada je bio jedan od osnivača „Crne ruke“ i komandir voda koji je streljao Lunjevice, braću kraljice Drage Obrenović.
Pod dinastijom Karađorđevića 1904. godine otpočinje dvogodišnje gerilsko vojevanje na području Stare Srbije, a zatim nakon austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, oktobra 1908. Tankosić počinje da regrutuje dobrovoljce za predstojeći rat i tako dolazi u fokus Austrije i Mađarske.
A zatim se proslavio kao vojvoda komitskih odreda koji je, kako neki tvrde, započeo Prvi balkanski rat, ne čekajući komandu udarivši neprijatelja. Zbog toga je unapređen u majora i odlikovan Karađorđevom zvezdom.
Burni ali kratki život Voje Tankosića obeležila je i njegova uloga u Sarajevskom atentatu. On je, naime, Gavrilu Principu, Nedeljku Čabrinoviću i Trifku Grabežu u Beogradu nabavio oružje, obučavao ih u rukovanju njime i obezbedio im veze za prelazak u Bosnu.
Voja Tankosić zapravo, ne samo da je organizovao obuku već je i učestvovao u njoj i to noseći pokretnu metu duž rova, dok su oni učili da pucaju.
Zato i ne čudi što je upravo zahtev za njegovim hapšenjem bio deo Austrougarskog ultimatuma, niti čudi što neki mediji o njemu pišu kao o čoveku od koga je drhtao Bečki dvor.
Tankosić je, prema nekim svedočenjima bio i vaspitač sinova kralja Petra, ali se to navodno neslavno završilo, nakon što je vojnik princu Đorđu čupao uši. Drugi pak tvrde da je mladi kraljević ponizio Tankosića pred vojnicima, pa mu je on zakazao dvoboj, da bi mu se, iako od tog dvoboja ništa nije bilo, na kraju osvetio – pesnicom u čelo.
Pričalo se da nije zazirao ni od koga, pa je tako, Nikolu Pašića navodno vukao za bradu i pretio mu da će mu prebiti prste, bude li ruke i dalje zavlačio u državnu kasu.
Saborci su o njemu govorili da je u svemu bio prvi, osim u povlačenju, a navodno je jedna od njegovih rečenica sa bojnog polja: „Napred za mnom, ko hoće da pogine“.
Vojislav Tankosić poginuo je na bojnom polju u svojoj 35. godini, nakon što ga je pogodio šrapnel, a, prema nekim svedočenjima su mu poslednje reči bile Njegošev citat: „Ne bojim se vražjeg okota, neka ga je ko na gori lista“.
Nakon zauzimanja Trstenika, okupator je u želji da uguši sećanje na hrabrog vojnika, ekshumirao njegovo telo, da bi, zatim austrougarska štampa trijumfalno izvestila da je on zaista mrtav.
Četiri godine nakon završetka Velikog rata, 8. oktobra 1922, njegovo telo preneto je na beogradsko Novo groblje i sahranjeno uz vojne počasti.
„Venac besmrtne slave, srpska ti vila plete, nad tvojim grobom, Vojo, komitske plaču čete“, zapis je na njegovom grobu.
rt.rs
