Игриште код Великог Поповића, 18. октобар 1915. године. Увелико траје Први светски рат. Тог дана није било борби. Мајор Војислав Танкосић осматрао је терен у једној ували, око 300 метара иза борбене линије. Одједном започе пуцњава. Непријатељске гранате су почеле да падају сејући пустош.
Више јаруге, завучена у шумарак, грувала је аустријска батерија брзометних топова. А онда један шрапнел паде десетак метара од њега, доклиза по земљи и експлодира. Мала метална кугла уђе му под плећку и изађе на груди.
Умро је у Трстенику, два дана после.
Војвода Војислав Танкосић био је јунак за сва времена. Комитски командант, четник старог кова, обавештајац, завереник и црнорукац. Имао је 35 година кад је погинуо. Остао је заувек на земљи коју је волео.
Његов унук Градимир Николић дуго је истраживао кратак, али богат војводин живот, о чему је сачинио и занимљиву књигу.
„Умро је на време, да га не хапсе у иностранству и не спроводе као криминалца у бившу јавну кућу претворену у затвор. Имао је срећу да не доживи да му као издајнику скидају еполете и симболе за које је живео, да избегне тужан опроштај с осуђеним друговима, да га не порази плотун вода за стрељање“, казује Николић за „Магазин”.
Крај његове животне приче није и крај приче о њему. Четници су га сахранили тајно, место мењали и најзад камуфлирали. Увек се, међутим, нађе неко ко, из само њему знаних разлога, открије тајновити гроб.
Ноћ која се памти
Танкосић је познато име из српске историје, а посебно из још увек незавршене приче о позадини Сарајевског атентата.
Како је записао историчар др Миле Бјелајац, нема релевантне стране књиге, домаће и да не помињемо, које расправљају о узроцима Првог светског рата, атентата на Фердинанда у Сарајеву, а да поред имена пуковника Драгутина Димитријевића Аписа није истакнуто и Танкосићево име. Био је познат национални радник, пријатељ завереника из 1903. и члан централне управе организације „Уједињење или смрт”, познатије и као „Црна рука”.
Свој живот је посветио националној акцији радикалног предзнака и често је био истакнута личност у сукобу утицајних војних кругова и цивилних фактора оног времена.
Улога у мајском преврату
У чувеном Мајском преврату 1903, кад су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин, Танкосић је имао значајну улогу. Доцније, а при подсећању на тај убоги догађај наше историје, за једне је био херој, док су други сматрали да му ту није било место. Како год, те мајске ноћи само је наизглед све било најнормалније и уобичајено. У глуво доба, кад се свуда чуо само бат војничких чизама, краљичина браћа Никола и Никодије налетели су на Војислава. Никодије га је одмах препознао, јер су били школски другови.
– А ви пошли у шетњу, ваша височанства – саркастично је изговорио официр.
Сматрајући да се ипак треба држати устаљене форме погубљења, према којој се осуђеницима испуњава последња жеља, Војислав је извадио из џепа паклицу цигарета и понудио браћи. Они узеше дуван дрхтавим рукама и повукоше по пар димова, па опет један другоме падоше у загрљај. У тренутку кад је хтео да командује погубљење, Никола се одвојио од Никодија и изненађеном официру пружио руку с неколико кованица сребрног новца и једним дукатом.
То више није био глас, већ шапат: „Праштам ти, опрости и ти мени!”
Новац се, звечећи, расуо по улици, Танкосић зграби пушку од једног војника и уз громки узвик „А сад доста!” опали у Никодијеве груди. Затим спусти пушку и занемелим војницима стрељачког вода повика:
– Шта чекате, довршавајте!
У књизи коју је Николић подарио читаоцима између осталог је записано да се Танкосић налазио у Босни за време пуцњаве у Сарајеву, пратећи из прикрајка ток операције. Помагао је младобосанцима.
Скрнављење гроба
Аустријски страх од четника, којима је и овај официр припадао, био је свакако оправдан. Кад су ушли у Бању Ковиљачу, питали су сељаке како ти четници изгледају, тражећи да им одају где је „генерал” Танкосић. Нису веровали да је отпор тог интензитета могла да им пружи и такве губитке да им нанесе мања јединица од дивизије. Непријатељ 1915. улази у Трстеник. С највишег места војници носе наређење да на градском гробљу пронађу остатке храброг мајора. Упркос камуфлирању, упркос труду ратника да свог војводу и његово почивалиште заштите од скрнављења, Аустријанци, уз помоћ локалних мештана, проналазе гроб.
Скрнаве га, а потом мађарски, аустријски, немачки и други листови на видним местима, неки чак и на насловним странама објављују „да је Тигар мртав, да је демон светског гласа кажњен и да је то крај Воје Танкосића”.
– До тада нису веровали да је погинуо – појашњава аутор књиге. – Још су објавили да је његово изручење, у већ познатом ултиматуму српској влади, тражила влада Аустроугарске, јер је баш он означен као подстрекач атентата.
Једно је сигурно: борио се за духовно и територијално уједињење свих Срба. Није се само борио одлучно и бескомпромисно, он је за то живео. То му неки замерају и због тога га називају окрутним, дивљим и нехуманим.
Танкосићеви посмртни остаци су 8. октобра 1922. године возом из Трстеника пренети у Београд. Хроничари су забележили да је на војводин испраћај дошло и 120 Војвођана, под чијом су командом својевремено „за слободу и уједињење” улагали младост и животе.
Дренов штап војводе Танкосића
Градимир чува оригинални дренов војводин штап на којем су изрезбарена махом имена ратника из његове штабне чете:
– Изузетно драга и вредна успомена. С тим штапом је путовао по Србији, уливајући народу и саборцима веру и храброст.
Необјављени списак патриота
У књизи Градимира Николића објављени су и спискови Светолика Ђилића, иначе добровољца, које је добио директно од Танкосића. Због насталих прилика после Великог рата, Солунског процеса и доба комунизма и социјализма, Светолик их никоме није показивао. Оставио их је потомцима, а ови предали аутору књиге. Људи са спискова нису имали другу идеју него да се жртвују за свој народ и своју земљу. То су обични људи, искрене патриоте. Реч је о оригиналним, нецензурисаним рукописима.
Замало да стреља рођака
Рат је 1915. увелико трајао, а један Танкосићев рођак је заостао за својом јединицом, лутао ливадама и шумарцима и заноћио у неком лугу где су га пронашла два српска војника. Привели су га код Војислава.
– Господине мајоре, овога смо нашли доле крај потока, спава, нити зна где му је јединица, нити куда је кренуо – рапортирали су војници.
Мајор баци брз поглед на придошлицу и овај га тада препозна. Радост несрећног рођака трајала је свега неколико секунди.
– Шта има да мислите – одјекнуше речи официра. – Дезертер! Стрељајте га, доле, у потоку!
Рођак готово крикну:
– Војо, брате, па то сам ја!
Мајор невољно подиже поглед, загледа мало боље заробљеника у лице, па процеди јетко:
–Двајес пет!
Добио је батине по туру и добро прошао. Замало да га стрељају.
