Hrišćanstvo u rumunskim krajevima vodi poreklo od prvog veka, po predanju, dolaskom Svetog apostola Andreja u Dobrudžu, kraj obala Crnog mora. Već u četvrtom veku postoje mnoge episkopije, čiji su arhijereji učestvovali na prva četiri Vaseljenska sabora.
Iako su manastiri postojali od ranog perioda, do četrnaestog veka se malo zna o njihovoj organizaciji. Tada Moldavija i Vlaška postaju nezavisne države sa sopstvenim mitropolitima. To dovodi do bližih veza sa Vizantijom, uključujući Svetu Goru. Oko 1365. u Rumuniju stiže Srbin, Sveti Nikodim Tismanski (+1406, praznuje se 26. decembra), rođen 1320. godine. Bio je monah i potom iguman u Hilandaru. Poznat je kao veliki povižnik Isusove molitve, sa iskustvenim znanjem isihastičkog života, stekavši ga od Svetog Grigorija Sinaita.
U Rumuniji je osnovao niz opštežiteljnih manastira, među kojima i veliki manastir Tismana. Njegov uticaj bio je toliki da se smatra obnoviteljem monaštva u tim krajevima. U isto vreme, monasi iz drugih balkanskih zemalja bežali su od Turaka i donosili duhovna blaga u Rumuniju. Mnogi srpski vladari pomagali su duhovno Moldaviju i Vlašku, a vitezovi vere, Srbi poput Visariona Saraja, branili su Rumune od unije.
Značajnu ulogu u obnovi vere u Rumuniji imao je Sveti Pajsije Veličkovski, koji je u 18. veku u Moldaviji preveo i štampao „Dobrotoljublje“, što je uticalo i na rumunsko i na rusko monaštvo Optine pustinje.
PROPAST I OBNOVA
Šezdesetih godina 19. veka, nakon Krimskog rata i ujedinjenja Moldavije i Vlaške, pojavio se državno podržan antimonaški pokret. Pod uticajem pozitivističkih struja sa Zapada, država je konfiskovala obimna manastirska imanja, pretvarajući mnoge manastire u domove za stare, zatvore ili parohijske hramove, sve u ime „društvenog progresa“.
Monaški postrig je bio zabranjen muškarcima mlađim od šezdeset i ženama mlađim od pedeset godina. Do kraja 19. veka, broj manastira i skitova pao je ispod dvesta pedeset, a broj monaha i monahinja bio je jedva četiristo. Teološke škole, koje su vekovima ranije uvezle sholasticizam iz Ukrajine, nastavile su da duhovno stagniraju. Duhovno nasleđe Svetog Pajsija nastavljalo je da daje plod u tvrđavama pravoslavlja kao što je manastir Černika, ali je interesovanje za svetootačku književnost opadalo, zajedno s povlačenjem isihastičke prakse.
Ipak, nakon Prvog svetskog rata došlo je do nove duhovne obnove u Rumuniji. U tom periodu veliki starci poput oca Joanikija (Moroja), Vikentija (Malau) i Nikodima (Mandice) ulili su ljubav prema molitvi, pod trezvenoumnim uticajem poslušanja i telesnog truda. Oni su oblikovali duše nekih od najvećih duhovnih otaca 20. veka, uključujući starce Pajsija (Olarua) i Kleopu (Ilije).
IZMEĐU DVA RATA
U isto vreme, rumunska inteligencija se suočavala sa filosofskim strujama koje su prožimale Evropu. Najistaknutija među njima bila je nacionalizam, koji je naterao mislioce da preispitaju prave temelje rumunske kulture. U osnovi je stajalo pitanje: ima li pravoslavlje i dalje suštinsku ulogu u savremenoj Rumuniji, ili ga treba zameniti pseudo-mistikom okultnog tipa?
Jedna grupa profesora, pisaca, filosofa i pesnika učestvovala je u ovoj raspravi kroz časopis Gandirea (Misao). Među njima je bio i otac Dumitrije Staniloje, koji je rano uvideo da je temelj rumunskog kulturnog i nacionalnog identiteta upravo pravoslavno duhovno predanje.
U početku svog bogoslovskog rada, otac Dumitrije je otkrio spise svetog Grigorija Palame i Doborotoljublje, koje su ga uputile na bogoslovlje zasnovano na iskustvenom poznanju Boga, za razliku od sholastičkih priručnika kojima su podučavale bogoslovije. Dobrotoljublje je video kao izvornik autentične hrišćanske mistike, utemeljene na nauci o duši koju su vekovima potvrđivali Sveti Oci, koja nudi praktičan put za sve hrišćane, ne samo za monahe, ka preobraženju strasti u vrline, koje se okončava u ljubavi i jedinstvu sa Bogom.
Filokaliijska duhovnost duboko je odjeknula u srcima rumunskih vernika i donela obnovljeni interes za svetootačka dela. U kasnijim vremenima spoljašnjeg progona, upravo je ta unutrašnja crkvena stvarnost, ojačana Isusovom molitvom, sačuvala život Crkve u srcima verujućih.
KOMUNISTI I PREVASPITAVANJE
Godine 1944. komunisti preuzimaju vlast, i pokret duhovne obnove biva prinuđen na ilegalno delovanje. Mnogi pripadnici najboljeg dela mlade generacije, među kojima su bili Angel Papačok (budući otac Arsenije), Valeriju Gafenku i Virgil Maksim, već su bili uhapšeni od strane vlasti kralja Karola Drugog i Jona Antoneskua, ali progon postaje još žešći.
Kako je novi ispovednik, otac Georgije Kalčiu, svedočio: „Želeli su da stvore novu generaciju, generaciju koja će izgraditi komunizam. Nisu želeli protivnike, pa su hapsili sveštenike i monahe, intelektualce, inženjere i naučnike. Želeli su da naprave veliku provaliju između stare generacije i nove koju su hteli da oblikuju, pa su sve strpali u zatvor. Ljudi su osuđivani na deset, dvadeset godina, bez ikakvog suda, samo zato što je bilo potrebno uništiti jednu generaciju radi stvaranja te provalije.“
Među uhapšenima bili su i studenti, uključujući mladog Kalčiua, jer su se smatrali pretnjom novom komunističkom režimu, budući da nisu prihvatali nametnutu marksističku indoktrinaciju na univerzitetima.
Jedna od zajedničkih destinacija za osuđene bila je čuveni zatvor u Piteštiju, gde je sproveden đavolji eksperiment osmišljen da slomi um mladih i uništi njihovo dostojanstvo. Tamo mučitelji više nisu bili samo stražari, već i sami zatvorenici. Nije bilo predaha od mučenja, ponižavanja i prisilnih bogohuljenja. Deo „preobraćenja“ u „novog čoveka“ bio je proces nazvan „demaskiranje“ – pod torturom su bili prisiljeni da se odreknu svega što vole: porodice, prijatelja, pa i samog Boga. Kada bi se „preobraćenje“ završilo, slali su ih da sprovode istu torturu nad drugim zatvorenicima, često svojim bivšim prijateljima.
Ovaj eksperiment je trajao nekoliko godina, sve dok detalji nisu dospeli u javnost. Neki nisu preživeli: bili su ubijeni ili su počinili samoubistvo. Oni koji su preživeli bili su prebačeni u druge zatvore, gde je započeo njihov proces isceljenja, susretima sa duhovnicima i laicima koji su već prošli kroz vatru stradanja i postali sasudi Duha Svetoga.
POKRET „NESAGORIVA KUPINA“ (RUGUL APRINS)
Iako je pretnja od hapšenja stalno bila prisutna, želja za živom vezom sa Bogom ostala je snažna među mnogim intelektualcima. Godine 1945, manastir Antim u Bukureštu postaje središte podzemnog pokreta duhovne obnove poznatog kao „Nesagoriva kupina“ (Rugul Aprins). Pokret je bio zasnovan na upražnjavanju Isusove molitve i izučavanju Dobrotoljublja, sa ciljem da se pravoslavna vera oživi u svom isihastičkom izrazu.
Učestvovali su mnogi vodeći intelektualci, koji su nastojali da sve ljudske aktivnosti, uključujući i naučna istraživanja, postanu mesto susreta Boga i čoveka. Pokret je takođe bio duhovno rukovođen od strane shimonaha Jovana (Kuligina), izbeglog ruskog starca iz manastira Valaam, koji je sa sobom u Bukurešt doneo molitveni dnevnik igumana Haritona, koji je snažno uticao na njegove sledbenike.
Tokom istog perioda, Staniloje počinje sa objavljivanjem svog prevoda Filokalije na rumunski jezik. Između 1947. i 1948. izlaze prva četiri toma (narednih šest tomova biće objavljeno tek tridesetak godina kasnije). Ovaj poduhvat imao je ogroman uticaj na duhovni život naroda, jer su do tada na rumunski bili prevedeni samo odlomci iz Filokalije.
Dubina i ozbiljnost svetootačkog učenja o molitvi bila je otkrivena velikim misliocima onog vremena, a manastir Antim postao je središte razgovora o molitvi srca i njenoj primeni. Začudo, sastanci pokreta „Kupina nesagoriva“ održavani su skoro deset godina, sve dok vlasti nisu uhapsile vođe pokreta, uključujući oca Danila (Sandu Tudora), oca Dumitrija Stanilojea, oca Romana (Braga), oca Venedikta (Gijusa), oca Sofijana (Bogiua) i oca Adrijana (Fageteanua).
Rumunska istoričarka Karmen Marija Bolokan je napisala knjigu „Kupina koja opet plamsa“ i u njoj izložila duhovnu, kulturnu i političku dimenziju ovog pokreta.
Pokret “Nesagoriva kupina“ je razvio bogoslovlje stradanja, u kome smrt nije kraj, već prelaz u viši nivo postojanja – mučeništvo kao svedočenje Hrista u najdubljem pravoslavnom smislu. Članovi pokreta su bili svesni da je vreme u kom žive apokaliptično jer su nastupili „zli dani” (Efescima 5,16), u kojima će hrišćanin morati da svedoči veru ne rečima, već trpljenjem. Sveštenomučenik Danilo je više puta govorio da „strah od smrti nije greh, ali vera u život posle krsta jeste pobeda”.
Takav odnos prema mučeništvu bio je osnov duhovne hrabrosti. Pripadnici pokreta su učili da je svako stradanje moguće preobraziti u prinošenje sebe Živome Bogu. Njihova smrt nije bio kraj pokreta, već njegov duhovni vrhunac: svešteno mučeništvo kao večna liturgija.
Prema svedočenjima preživelih članova pokreta, zatvor je za njih postao mesto istinskog liturgijskog života. U podrumima, mračnim ćelijama, s lancima na nogama, svakog dana se odvijalo tajno bogsoluženje, šapatonm, u umu i srcu. Pošto nisu imali pristup Svetim tajnama, mnogi su izgovarali umno – srdačnu molitvu, nastojeći da tako prime „duhovno pričešće” Hristom. Zatvorenici su jedni drugima ispovedali misli, tugu, sumnje, ponekad čak i između zidova, kucanjem slova Morzeove azbuke. u Ajudu je postojao i zatvorski horovođa koji je šapatom vodio večernje molitve.
Ta iskustva se u knjizi Karmen Marije Bolokan nazivaju „liturgija u lancima” – to je izraz koji pokazuje da prisustvo Božije ne zavisi od prostora, nego od srca. Kao što je zapisano u jednoj molitvi oca Danila:„Zatvor mi postade oltar, a lanac – epitrahilj.”
Bogoslovlje oca Danila i njegovih sledbenika je jasno. Hristos je Ličnost, a ne pojam: „Ko ne izgovori Ime, ne zna Lice.” Sabornost Crkve se ostvaruje u stradanju, a ne u formulama. Pokret rumunskih isihasta pod komunizmom pokazuje da su najdublje promene u društvu moguće ne kroz spoljašnju revoluciju, već kroz unutrašnje preobraženje. To je bila tiha duhovna revolucija, unutar pravoslavnog kulturnog kruga. Komunizam nije uspeo da potpuno pobedi jer nije mogao da uđe u srce naroda – to srce je branjeno molitvom njegovih najboljih sinova. Nakon pada režima, upravo su bivši zatvorenici pokreta postali ključne ličnosti u duhovnoj obnovi. Od njih se moglo saznati ono ključno: Isusova molitva jeste „dah duše”; umno-srdačna sabranost jeste protivteža razbijenosti ličnosti u modernom svetu; svako je pozvan na put svetosti, bez obaveze da se zamonaši. Hristos je pobedio kroz Svoje Rumune, po reči oca Danila:“Ne tražim da mi telo bude sahranjeno u hramu, nego u ćeliji u kojoj sam se molio – jer tamo sam, u tami, video lice Onoga Koga sam znao iz knjiga.”
Otac Danilo je sveti čovek, jer za njega svedoči: mučenička smrt – 1962. u Ajudu, posle prebijanja, sahranjen je bez imena, u zajedničkoj grobnici; život u vrlinama – smirenje, molitva, post, oproštaj mučiteljima; duhovno nasleđe – pisana dela, akatisti, svedočanstva; narodno poštovanje – već je u molitvama prisutan kao sveti. Iza njega je ostala poruka: unutrašnji molitveni život je otpor sistemu koji razbija ličnost; molitva je čin slobode, nije puka obaveza; istina se sreće u Božanskoj tišini. Nenasilje, post, ćutanje, molitva, milosrđe i život u svetu kao priprema za večnost, a ne za „uspeh“ – to su poruke velika „Goruće kupine“. Jer, vera se svedoči tišinom, a ne revolucijom; zatvor ne može zarobiti onoga ko se moli; slavoslovlje Bogu je otpor raščovečenju; svetost je stvarnost, a ne utopija. Po reči oca Danila, zapisanoj 1950. godine:„Svet neće spasiti institucije, ni revolucije, već srca koja plamte a ne osuđuju.”
ISPOVEDNICI U ZATVORIMA: TELESNE I DUHOVNE MUKE
Ovi ispovednici su, takođe, pretrpeli muke tokom zatvorskog iskustva. Fizička i psihološka mučenja, izolacija, ćelije pune bolesti, gladovanje i prinudni rad bili su uobičajena stvar. Na primer, 1949. godine, komunistička vlast je započela veliki projekat u svrhu pokazivanja moći: iskopavanje kanala Dunav–Crno more. Zatvorski logori su podignuti duž cele planirane trase kanala, a do 1950. godine bili su popunjeni do maksimuma.
Samo u toj godini četrdeset hiljada robijaša radilo je na kanalu, kopajući lopatama i pijucima. Za četovođe birani su obični kriminalci, koji su bili podsticani da fizički zlostavljaju verske i političke zatvorenike. Obroci koji su im bili namenjeni nikada nisu stizali do njih, pa su zatvorenici bili prisiljeni da love miševe i jedu travu kako bi preživeli. Procenjuje se da je do dvesta hiljada ljudi umrlo u četiri godine koliko je rad na kanalu trajao. 1953. godine projekat je zaustavljen jer nije uspeo.
SVEDOČENJE OCA GEORGIJA KALČIU
Ipak, suprotno nameri komunističkog režima, zatvori su postali rasadnici duhovnog života, pretvarajući se u škole istinskog hrišćanstva. Filokalijska mudrost, koja je za mnoge intelektualce iz pokreta „Nesagoriva kupina“ bila tek teorija i reč, dobija život kroz stradanja u zatvorskom sistemu.
U kasnijim godinama, otac Dimitrije Staniloje će ispovediti da mu je vreme u zatvoru bilo prvi put kada je mogao da se moli bez prestanka, umom u srcu. A otac Georgije Kalčiu je u jednom intervjuu rekao:„U zatvoru smo vodili najduhovniji život. Dostizali smo duhovne visine do kojih ne možemo dopreti u ovom svetu. Izolovani, ukotvljeni u Isusa Hrista, doživljavali smo radosti i prosvetljenja koja ovaj svet ne može da pruži. Nema reči kojima se ta osećanja mogu opisati. Oni koji nisu prošli kroz to iskustvo ne mogu da razumeju da smo u zatvoru mogli biti srećni.“
Zaboravio sam da vam kažem da u ćelijama nije bilo prozora, nije bilo svetlosti. Noću je jedina svetlost dolazila iz hodnika, ali samo mali tračak svetlosti. Živeo sam u nekoj polutami.
Poslali su mi novog stražara. On je bio predsednik zatvorske komunističke organizacije. Bio je veoma loš čovek. Nikada nisam video takvog čoveka koji je bio loš kao on. Zaista, mislim da je bio đavoiman jer je tačno znao gde da me pogodi – na prvom mestu, rečima, znao je kako da me uvredi. Nikada me niko nije toliko ponižavao kao ovaj čovek. Bio je prostak, neobrazovan; ali đavo ga je naučio kako da me pogodi u dušu, u veru, u osećanja. Vreme provedeno sa njim je bilo kao dan u paklu. Sa đavoljom istrajnošću, uznemiravao me je svaki put kad sam bio na molitvi, svaki put kada sam služio Liturgiju, i dok sam razmišljao. Tačno je znao vreme, čak i ako sam šetao po ćeliji. Znao je da razmišljam. Đavo je znao da sam u dodiru sa Bogom.
Rekao sam vam da sam dobio parče hleba. Bio je za čitav dan – zapravo, za dva dana. Tako, ako bih dobio parče hleba u petak, sačuvao bih komadić za Liturgiju u nedelju.
S vremena na vreme bi se dešavalo da su stražari ulazili u ćeliju da bi je pretražili. To je bilo stalno. Ništa ne bi našli; ništa nisam imao sem vode, posude za fiziološke potrebe, drvene daske na zidu, jastuka i nekog ćebeta. (Davali su mi jastuk i ćebe noću, a ujutru sam morao da ih vratim.) Sve je bilo vidljivo, tako da su pretraživali ćeliju samo da bi nas terorisali i ponižavali. Bilo je deset ili dvanaest stražara; hodnik ih je bio pun, i bili smo prisiljeni da svučemo odelo i stojimo nagi pred njima. Bio sam veoma mršav zbog situacije i oni su se šalili na moj račun da bi me uvredili. ,,Vidi ti njega”, rekli bi, ,,to je čovek Božiji. Vidi ti njega, hteo je da izbaci Čaušeskua iz zemlje” i tako dalje. Stajati deset-petnaest minuta pred njima potpuno nag; to je bilo veoma ponižavajuće i oni su to znali.
Tako, jednom mesečno, dolazili su u ćeliju da me ponize. Koristeći tu priliku, uzimali su sve iz moje ćelije. Parčence krede ili hleba – bilo šta – nisam smeo da imam u ćeliji. Jedne subote su mi oduzeli hleb koji sam čuvao za Liturgiju, da sutradan ne bih imao priliku da služim. U to vreme je jedan stražar, naručito loš, bio u smeni. Bila mi je potrebna Liturgija, kao najuzvišenija uteha moje duše. Služenje nedeljom mi je pružalo duhovnu silu za ostatak sedmice. Nesluženje Liturgije je označavalo da nemam ništa čitave sedmice, da nemam ništa da me održava. Mislio sam da je đavoiman i bio sam uveren da neću dobiti ništa od njega. Tako sam sledeća dva ili tri sata, odmeravao kakve će biti posledice ako ga zamolim za hleb, ili ako ga ne zamolim za hleb na kome mogu da služim Liturgiju.
Najzad sam pokucao na vrata. Obično, ako bih pokucao na vrata, stražari nikada nisu odgovarali. Primorali bi te da čekaš sat vremena. Zbog toga smo izbegavali da kucamo na vrata. Tokom tog sata čekanja, um bi počeo da zamišlja šta će se desiti, budući da je stražar mogao da pozove ostale stražare da uđu u ćeliju i da te prebiju zato što si pokucao na vrata. Ili su dvojica ili trojica mogla da dođu i da te izvređaju i pretraže ćeliju, i tako dalje. Naš um bi bio tako uzbuđen, a mašta tako prenapregnuta zbog tog čekanja da ti se činilo da je bolje da budeš mučen.
Tako je i moja duša bila u nevolji zbog maštanja, i mnogo sam žalio što sam pokucao na vrata. Posle sat vremena, stražar je otvorio špijunku (prozorčić na vratima) i pitao me šta hoću. Rekao sam:,,Gospodine, daj mi parče hleba, jer hoću da služim Liturgiju”. Pogledao me je kao ludaka! Znate, bio je stražar u zatvoru skoro dvadeset godina i hiljade zatvorenika mu je tražilo hleb zato što su gladni. Ali zamoliti njega, đavoimanog čoveka, za hleb da biste služili Liturgiju, to je bilo apsolutno van pameti. Tako, pogledao me je, zatvorio vrata i izašao. Bio sam veoma tužan i moja mašta je ponovo počela da radi; stvarno, izgledalo mi je kao kraj života. Onda, posle još sat vremena je došao i dao mi hleb. Dao mi je čitavo parče – ne samo malo parče, već sledovanje za čitav dan. Nisam mogao da verujem. Gledao sam hleb u ruci i nisam bio siguran – možda je to samo moja maštarija. Bio sam veoma srećan. Služio sam Liturgiju i stražar me nijednom nije prekinuo. Čitav hodnik je bio u apsolutnoj tišini. Nikada nisam imao takvu Liturgiju! Stvarno sam osećao Božije prisustvo i osećao Hristovo prisustvo. Mala salveta je bila moj antimins. Sačuvao sam je. Bio sam tako srećan. Molio sam se za njega. Veoma kasno popodne, pre nego što je došla sledeća smena, došao je ponovo. ,,Oče” – to je bio prvi put da me pozvao ,,oče” a ne ,,pope” – ,,nemoj da kažeš nikome da sam ti dao hleb. Ako moj komandir sazna, uništiće me”. Rekao sam: ,,Kako možeš to i da zamisliš? Ti si anđeo Božiji koji mi je doneo u ćeliju Telo Hristovo. Služio si Liturgiju sa mnom! Ti si nalik na sveštenika”. Od tada me nikad nije uvredio, i za vreme službe dok je on stražario vladala je najveća tišina tako da sam mogao da se molim, da razmišljam, pa čak i da služim Liturgiju.
Dakle, možete da vidite čudo u tome. Nisam tražio od Boga da učini čudo. Najvažnije čudo koje je Bog učinio tokom moje zatvorske kazne je bilo čudo u srcu; ne to da slomi vrata, da me oslobodi, da pošalje svoje anđele u moju ćeliju, već da promeni srce mog mučitelja. Nema većeg čuda od toga.“
Čudo je osnova vere hrišćanske – pre sveg, čudo obraćenja ljudske duše.
ZATVORI KAO ŠKOLE
Slično tome, otac Arsenije ( Papačok ) govoreći o svom zatočeništvu početkom četrdesetih godina, pod režimima kralja Karola i Jona Antoneskua, izjavljuje:„Nikakva druga priprema nije mogla pružiti takve mogućnosti za rast u veri, za duhovno produbljivanje, za živi odnos sa Bogom, kao što su to omogućavala stradanja u zatvoru.“
Često je Morzeova azbuka bila jedini način komunikacije među zatvorenicima, pa su se ispovesti obavljale kuckanjem po zidovima. Da bi se zatvorenicima uskratio duhovni i intelektualni život, vlast im je zabranjivala posedovanje knjiga, dnevnika, pa čak i običnog papira.
Kada bi uslovi bili nešto blaži, zatvorenici su koristili bogatstvo znanja koje su posedovali mnogi ugledni umovi. Kao što je svedočio arhimandrit Justin (Prvu):„Bilo nas je svakojakih tamo: učitelja, profesora, inženjera, lekara, pravnika, sveštenika. Svaki je učio od drugih. To je bila škola, univerzitet života u svakom pogledu. Neki su učili nemački i italijanski. Teolozi su predavali dogmatiku, čitali molitve, himne, akatiste – sve. Svi smo učili jedni od drugih. Tako se održavala iskra života; tako smo opstajali.“
ŽIVOT POSLE ZATVORA
Godine 1964. vlada je proglasila opštu amnestiju, i većina političkih i verskih zatvorenika je oslobođena. Skoro svi duhovni oci Rumunije bili su jednom ili više puta hapšeni za četvrt veka. Neki su ponovo hapšeni. Otac Georgije Kalčiu, koji je već proveo šesnaest godina u zatvorima, bio je ponovo uhapšen 1978. godine, kada je osuđen na još šest godina zatvora.
Često su ih prebacivali iz manastira u manastir ili stavljali u kućni pritvor. Čak i kada im je bilo zabranjeno da se obraćaju narodu, samo njihovo prisustvo u društvu bilo je svedočanstvo sile Hristovog stradanja na Krstu i pobede nad smrću.
Nakon pada Čaušeskuovog režima 1989. godine, mnogi zatvoreni manastiri su ponovo otvorili svoja vrata. Rasejani širom Rumunije, preživeli ispovednici prihvatili su novi podvig: odricali su se odmora kako bi utešili stotine ljudi koji su svakodnevno dolazili da ih vide.
Otac Arsenije (Papačok) govorio je:„Stalno ispovedam narod. To mi je najnapornije poslušanje! Ali tešim se mišlju da Bog to tako želi, i da ne treba da imam razloga za tugu. Sačuvaj Bože! Ne treba biti tužan! Moramo biti u stanju neprestane radosti koja nas drži uspravnim i pokreće… Ništa nije izgubljeno dokle god je vera čvrsta, duša se ne predaje i čovek ponovo podiže glavu!“
Vera je pobedila. Komunizam je propao, a Crkva je opstala. Na znanje svima koji danas gone Crkvu.
Vladimir Dimitrijević
