Neoliberalizam i kapitalizam su jednostavno dve različite stvari.
Kapitalizam nije ideologija. Taj pojam se vrlo često koristi da označi nešto poput „vere u slobodna tržišta, individualnu privatnu svojinu i slično“. To nije ono što „kapitalizam“ znači. Naziv za taj skup uverenja je liberalizam. Liberal može biti kapitalista ili ne, takođe i obrnuto. Istorijski gledano, liberalizam zaista jeste podrazumevana ideologija kapitalista, ali to nikako nije univerzalno pravilo.
Kapitalizam je skup društvenih praksi čiji je cilj akumulacija kapitala
Kapitalizam nije isto što i trgovina, ni težnja ka profitu, ni robna razmena, ni opšta komodifikacija svih dobara, usluga i društvenih odnosa, ni „slobodna“ tržišta, ni najamni rad i potčinjavanje rada kako bi se sprečilo da radnici deluju u sopstvenom interesu, pa čak ni privatna svojina nad kapitalom — iako sve to može da uključuje i obično uključuje.
Vredi imati na umu, na primer, da Marks nikada nije koristio reč „kapitalizam“. On je govorio o kapitalu, kapitalistima i kapitalističkom načinu proizvodnje. „Kapitalizam“ je kasnije postao skraćenica za više različitih stvari. Prvo, postao je skraćenica za ono što kapitalisti rade, odnosno nastojanje da akumuliraju kapital.
Drugo, postao je skraćenica za ono što Marks naziva kapitalističkim načinom proizvodnje, što je naziv za čitav skup društvenih odnosa, institucija, praksi, ideoloških mehanizama i ostalog, koje kapitalisti koriste kako bi društvene uslove učinili što povoljnijim za sopstvenu akumulaciju kapitala.
„Neoliberalizam“ je naziv za određenu političku filozofiju i skup uverenja
„Neoliberalizam“ je naziv za određenu političku filozofiju i skup uverenja, kao i za političke programe koji su njima inspirisani. Ta filozofija polazi od toga da razume nešto o ljudskoj prirodi i ekonomiji i tvrdi da joj to razumevanje daje superiorne uvide u to kako koristiti mehanizme države kako bi se maksimizovalo ljudsko blagostanje.
Jedno od tih uverenja jeste da je jedini pravi način da se maksimizuje ljudsko blagostanje — maksimizovanje profita kapitalista.
U praksi, neoliberalizam favorizuje čitav niz mehanizama sa kojima smo svi dobro upoznati, kao što su privatizacija javnih usluga i deregulacija finansijskih tržišta. U suštini, on je podržao politički program koji je dramatično povećao moć i prestiž finansijskog kapitala — banaka, hedž fondova i kreditora uopšte — na račun svih ostalih, uključujući proizvođače, potrošače, radnike i dužnike.
Može se raspravljati o tome u kojoj meri je ovo favorizovanje finansijskog u odnosu na industrijski kapital ugrađeno u samu neoliberalnu teoriju, ali je svakako svojstveno načinu na koji je ono što bih nazvao „stvarno postojećim neoliberalizmom“ funkcionisalo od ranih sedamdesetih godina.
Šta kažu poznati kritičari?
Marksistički kritičari, naročito Dejvid Harvi, skloni su stavu da je neoliberalizam, iako nominalno koherentna politička filozofija, u praksi politička strategija finansijskog kapitala da ponovo uspostavi moć koju je izgubio u srednjim decenijama dvadesetog veka, nakon Ruske revolucije, uspona evropske socijaldemokratije, sloma Volstrita 1929. godine i Nju dila u Sjedinjenim Državama.
Komentatori poput Vila Hatona vole da ističu da postoji „više vrsta kapitalizma“, na primer američki model neoliberalnog finansijskog kapitalizma nasuprot modelima koji više naglašavaju državna ulaganja u infrastrukturu i državnu podršku punoj zaposlenosti kao načine upravljanja ukupnom tražnjom i investicijama u ekonomiji.
Skloniji sam da mislim da je ova formulacija pomalo varljiva. Korisnije je reći da postoje različiti, u suštini pro-kapitalistički modeli vlasti koji imaju različite stavove o ispravnom odnosu između kapitalizma i nekapitalističkih delova ekonomije.
Tako, na primer, socijaldemokratija ne želi samo drugačiji tip kapitalizma od neoliberalnog, već želi društvo u kojem su veliki delovi društvenog života izrazito nekapitalistički po svojoj prirodi, a kapitalizam se drži na svom mestu kao motor ekonomskog rasta, ali mu se ne dozvoljava da diktira vrednosti i norme u čitavoj kulturi i društvu.
Sve to dobro zvuči dok se ne postavi pitanje šta će te vlade učiniti kada kapitalisti požele da preuzmu delove ekonomije iz kojih javnost ne smatra da bi trebalo da izvlače profit. Socijaldemokrate imaju tendenciju da veruju da se sve to može nekako rešiti bez većih potresa.
Marksisti smatraju da je takav pogled naivan
Marksisti, međutim, smatraju da je takav pogled naivan — da ako se kapitalizam ne ukine pre ili kasnije, ili ako bar ne postoje vlade koje su stalno na oprezu prema težnji kapitalista da izbegnu regulaciju i akumuliraju moć i bogatstvo na račun drugih, kapitalizam će se osloboditi socijaldemokratskih ograničenja i uništiti institucije blagostanja.
Pogled na svet nakon 1980. godine pokazuje da su, u osnovi, u pravu. Zato sam sklon stavu da čak i ako neko želi da bude umereni socijaldemokrata po merilima šezdesetih godina, mora da zauzme bar donekle antikapitalistički stav, inače će biti potpuno nadmudren od strane kapitalista.
Iz ove perspektive vidimo da je neoliberalizam politička filozofija i program koji imaju izrazito „maksimalistički“ odnos prema kapitalizmu. Dok su istorijski liberali, konzervativci i socijaldemokrate, iako u suštini naklonjeni kapitalizmu, polazili od pretpostavke da postoje oblasti društvenog života koje ne treba u potpunosti organizovati u skladu sa logikom akumulacije kapitala, neoliberali odbacuju takav stav.
Oni smatraju da kapitalistički uslovi treba da se prošire što je više moguće na sve sfere društvenog života, čak i silom ako je potrebno. Jezik koji koriste obično je jezik „tržišta“ kao nečeg pozitivnog. Ali u praksi oni nikada ne misle samo na tržišta — uvek misle na tržišta na kojima velike korporacije mogu da dominiraju jer nisu regulisane i ne postoje društvene snage koje bi im parirale.
Teorijski je moguće biti za tržišta, a protiv kapitalizma
Važno je naglasiti da je teorijski moguće biti za tržišta, a protiv kapitalizma. Moguće je zamisliti društvo u kojem postoje stroga ograničenja akumulacije kapitala, ali se sve, od obrazovanja do vode do seksualnih usluga, tretira kao roba koja se slobodno razmenjuje.
To je svet kakav neki ljudi sa radikalnih rubova libertarijanske, „anarho-kapitalističke“ desnice misle da žele. Problem je u tome što, pošto ne razumeju kako kapitalizam zaista funkcioniše, ne shvataju da bez snažne države ili drugih društvenih institucija ne postoji način da se takav sistem ne pretvori vrlo brzo u onaj u kojem velike korporacije gospodare nad svima ostalima.
Sve ovo stvara situaciju u kojoj je veoma teško napraviti jasnu razliku između kapitalizma i neoliberalizma, jer je neoliberalizam najfanatičnije pro-kapitalistička ideologija do sada, i zato što je postao podrazumevana ideologija gotovo svih stvarnih kapitalista, a svakako gotovo svih pro-kapitalističkih političkih stranaka.
Ipak, važno je praviti tu razliku, jer oni ne samo da nisu isto — već nisu ni iste vrste pojava. Kapitalizam je ekonomska praksa. Neoliberalizam je filozofija o tome kako društva u kojima ta praksa dominira treba da budu upravljana, kao i program koji je, bar nominalno, zasnovan na toj filozofiji.
