„Baš u vreme kada se Srbija spremala na ustanak, po Evropi je brujala vest da je Napoleon uspostavio monarhiju i da je i samog papu u svojoj moći ponizio tako što je odbio scenario ceremonijal-majstora i odbio da krunu primi iz ruke svetog oca. Stavivši je samom sebi na glavu, izgovorio je onu čuvenu rečenicu: „Ja sam francusku krunu našao u prašini i digao je!“
U to vreme, vožd Karađorđe lako donosi zaključak ko drži u šaci čitavu Evropu i šalje kapetana Rada Vučinića, svoga emisara, u Pariz sa pismom Napoleonu Bonaparti, koje je na srpskom i latinskom sastavio tada najučeniji Srbin Dositej Obradović: „Slava oružja i dela Vašeg veličanstva pronela se širom zemaljske kugle. Nacije vide u Vašoj uzvišenoj ličnosti svoga branitelja i zakonodavca, a srpski narod želi da učestvuje u tom čestitanju.
Vladaru, imaj na umu Slavjano Serbe, kojima ne manjkaju ni ratnička hrabrost, ni vernost dobročinitelju. Budućnost i prigodna prilika pokazaće da je to istina i da je naš narod potpuno dostojan zaštite jedne velike nacije.
Preuzvišeni care, čvrsto verujem i iskreno se nadam da ćete oceniti da smo dostojni da budemo ohrabreni Vašim visokim cenjenim odgovorom. Veoma pokoran i veoma privržen sluga Vašeg Carskog Veličanstva, Karađorđe Petrović.
Beograd, 16. avgusta 1809.“
Napoleonu posle Vagrama i Beča i ostvarene i političke i ekonomske moći nad većim delom evropskog kontinenta nije odgovaralo da kvari uspostavljene dobre odnose sa Turskom zbog jedne male Srbije, iako je bila hrišćanska, jer kako vidimo nije za njega versko ujedinjenje bilo primarno polazište. On ne odgovara na ovo Karađorđevo pismo.
