Tokom leta, širom Kanade, održavaju se indijanski festivali na kojima publika može da vidi starosedeoce kako na plus 30 stepeni izvode svoj tradicionalni ples u teškim kostimima od kože, krzna i perja.
Ulaznica za festival košta samo 15 dolara, a publiku uglavnom čine belci penzioneri (sa hodalicama i štapovima) i Kanađani azijskog porekla; iako se mesecima, unapred, emituju brojne reklame za “Pau vau” festival, za koji organizatori tvrde da je manifestacija ispunjena radošću i zajedništvom, da predstavlja kulturna okupljanja koja su važan deo autohtonog identiteta i tradicije za mnoge zajednice Prve nacije, i da baš tu možete kao gost ili kao učesnik da doživite domorodačku kulturu.
Kada je počeo svečani program, na teren su prvo izašla dva vojnika, jedan je nosio zastavu Kanade, a drugi Amerike, a iza njih je išlo desetak Indijanaca, vojnih veterana koji su se borili u Vijetnamskom ratu za interese Kanade i susedne Amerike. Posle njih, na teren je izašlo nekoliko stotina Indijanaca u tradicionalnim živopisnim odorama. Svi do jednog nosili su velike brojeve koje su redari-Indijanci uredno upisivali u sveske jer, kako kažu, “najbolji izvođači će dobiti nagrade”.
Nažalost, posetiocima nisu podeljeni prospekti, brošure, ni leci koji govore o životu Indijanaca i njihovom vekovnom stradanju, kao ni informacije o naporima države da im život učini “podnošljivim”. Ali zato, kada su veterani Indijanci krenuli u počasni krug po osunčanom terenu, publiku je preko mikrofona (nevidljivi voditelj) pozvao da ustane i da im aplauzom oda počast; pritom je publika mogla da uoči da pojedini veterani teško hodaju, što zbog starosti, što zbog strašne vrućine tipične za letnje dane u Kanadi.
Pitanje koje vredi barem milion dolara, a na koje nismo mogli da dobijemo tačan odgovor glasilo bi: O čemu misle Indijanci dok plešu po vrelom julskom danu, a o čemu misli publika dok ih posmatra?
Da li Indijanci razmišljaju o zemlji koju im je odavno oteo “evropski beli čovek”, kako oni vole da kažu, ili o tome kako su im razorili porodice? Naime, Katolička i Anglikanska crkva su od polovine 19. veka zajedno sa kanadskom državom krenule u proces “socijalizacije” Indijanaca koji je trajao sve do 1996. Kanadski školski sistem je imao za cilj da “eliminiše učešće roditelja u intelektualnom, kulturnom i duhovnom razvoju dece starosedelaca” – kako često saopštava Komisija za istinu i pomirenje.
U tom periodu, državne i crkvene institucije nasilno su otele iz indijanskih porodica više od 150.000 dece i zatvarali ih u škole-internate u kojima su mnoga bila fizički, seksualno i duhovno zlostavljana. Hiljade dece je umrlo, a mnogi roditelji nikada nisu saznali šta se dogodilo sa njima.
Mučni sistem “asimilacije” stvorio je višegeneracijsku traumu koja je imala dubok i trajan uticaj na preživele, njihove potomke i celokupnu zajednicu. Pomenuta Komisija proglasila je Kanadu krivom za “kulturni genocid” (2015), a do danas vlada nije uspela da smisleno popravi ili materijalno nadoknadi trajnu štetu, osim što maše narandžastim zastavama na kojima piše “Svako dete je važno”.
Premijer Džastin Trudo je priznao “kulturni genocid” nad indijanskim narodom (2018), ali se može postaviti (ironično) pitanje: Da li je postojao i “nekulturni genocid?”
Član Provincijskog Parlamenta, Sol Mamakua (Ontario), svojevremeno je na svom Tviter nalogu napisao: “Poglavica Vilijams Lejka javno je pričao o deci koja su bila silovana i mučena, o bebama koje su bacane u peći za spaljivanje…”
Da li publika na festivalu razmišlja koliko još neotkrivenih grobova indijanske dece ima širom Kanade ili jednostavno samo slušaju indijansku muziku sa razglasa, razmišljajući šta će da kupe od suvenira i koje će novo kulinarsko iskustvo steći na ovoj manifestaciji.
Sagovornik iz publike, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je za RT Balkan da preko 20 godina ima svoju firmu, da odlazi u indijanske rezervate “da pruža oftamološke usluge… “, ali je prestao da ide u nekoliko rezervata na Severu jer je “mržnja prema belcima ogromna i tera strah u kosti”.
Sagovornici Indijanci koji su takođe insistirali na anonimnosti, žalili su se na nedostatak pijaće vode u pojedinim rezervatima, objašnjavajući kako vodu moraju prvo da prokuvaju da bi je potom pili.
“Nemamo pijaću vodu u Kanadi, u 21 veku!”, uzvikivali su. Govorili su o lošim uslovima stanovanja, depresiji i problemima sa alkoholom i drogama.
Kada se festival završio, na izlazu, posetioci su mogli da obiđu brojne štandove na kojima su Indijanci prodavali razne rukotvorine, među njima i majice na kojima piše: “Borimo se protiv terorizma od 1492.” sa starom fotografijom četiri visoka Indijanca sa puškama u rukama. Tu su i majice sa parolom “Svi smo mi komšije” sa prikazima riba, pčela i cveća (Indijanci smatraju da su ljudi, životinje i biljke komšije); i narandžaste majice na kojima je odštampana jasna poruka “U znak poštovanja prema onima koji su preživeli rezidencijalne škole!”
Tu je i štand Kanadske vojske koji je bogato opremljen propagandnim materijalom u kome se pozivaju Indijanci da stupe u vojsku, tj. da se priključe letnjoj obuci.
U materijalu piše: dok su u programu, svi prijavljeni dobijaju besplatan smeštaj, odeću i hranu – i navode da postoji pet letnjih programa. Kada se obuka završi, postoji opcija da polaznici zadrže posao u kanadskim oružanim snagama. U Programu za Indijance piše: nauči nešto više u vezi vojske; stekni korisno iskustvo; zaradi; stekni mnogo novih prijatelja; i – svi troškovi su pokriveni.
Sve u svemu, duboki jaz između publike i izvođača bio je gotovo opipljiv, tako da od lepršavih poruka na brojnim reklamama “o manifestaciji ispunjenoj radošću i zajedništvom” nije bilo ni traga ni glasa.
Marina Bulatović
