Током лета, широм Канаде, одржавају се индијански фестивали на којима публика може да види староседеоце како на плус 30 степени изводе свој традиционални плес у тешким костимима од коже, крзна и перја.
Улазница за фестивал кошта само 15 долара, а публику углавном чине белци пензионери (са ходалицама и штаповима) и Канађани азијског порекла; иако се месецима, унапред, емитују бројне рекламе за “Пау вау” фестивал, за који организатори тврде да је манифестација испуњена радошћу и заједништвом, да представља културна окупљања која су важан део аутохтоног идентитета и традиције за многе заједнице Прве нације, и да баш ту можете као гост или као учесник да доживите домородачку културу.
Када је почео свечани програм, на терен су прво изашла два војника, један је носио заставу Канаде, а други Америке, а иза њих је ишло десетак Индијанаца, војних ветерана који су се борили у Вијетнамском рату за интересе Канаде и суседне Америке. После њих, на терен је изашло неколико стотина Индијанаца у традиционалним живописним одорама. Сви до једног носили су велике бројеве које су редари-Индијанци уредно уписивали у свеске јер, како кажу, “најбољи извођачи ће добити награде”.
Нажалост, посетиоцима нису подељени проспекти, брошуре, ни леци који говоре о животу Индијанаца и њиховом вековном страдању, као ни информације о напорима државе да им живот учини “подношљивим”. Али зато, када су ветерани Индијанци кренули у почасни круг по осунчаном терену, публику је преко микрофона (невидљиви водитељ) позвао да устане и да им аплаузом ода почаст; притом је публика могла да уочи да поједини ветерани тешко ходају, што због старости, што због страшне врућине типичне за летње дане у Канади.
Питање које вреди барем милион долара, а на које нисмо могли да добијемо тачан одговор гласило би: О чему мисле Индијанци док плешу по врелом јулском дану, а о чему мисли публика док их посматра?
Да ли Индијанци размишљају о земљи коју им је одавно отео “европски бели човек”, како они воле да кажу, или о томе како су им разорили породице? Наиме, Католичка и Англиканска црква су од половине 19. века заједно са канадском државом кренуле у процес “социјализације” Индијанаца који је трајао све до 1996. Канадски школски систем је имао за циљ да “елиминише учешће родитеља у интелектуалном, културном и духовном развоју деце староседелаца” – како често саопштава Комисија за истину и помирење.
У том периоду, државне и црквене институције насилно су отеле из индијанских породица више од 150.000 деце и затварали их у школе-интернате у којима су многа била физички, сексуално и духовно злостављана. Хиљаде деце је умрло, а многи родитељи никада нису сазнали шта се догодило са њима.
Мучни систем “асимилације” створио је вишегенерацијску трауму која је имала дубок и трајан утицај на преживеле, њихове потомке и целокупну заједницу. Поменута Комисија прогласила је Канаду кривом за “културни геноцид” (2015), а до данас влада није успела да смислено поправи или материјално надокнади трајну штету, осим што маше наранџастим заставама на којима пише “Свако дете је важно”.
Премијер Џастин Трудо је признао “културни геноцид” над индијанским народом (2018), али се може поставити (иронично) питање: Да ли је постојао и “некултурни геноцид?”
Члан Провинцијског Парламента, Сол Мамакуа (Онтарио), својевремено је на свом Твитер налогу написао: “Поглавица Вилијамс Лејка јавно је причао о деци која су била силована и мучена, о бебама које су бацане у пећи за спаљивање…”
Да ли публика на фестивалу размишља колико још неоткривених гробова индијанске деце има широм Канаде или једноставно само слушају индијанску музику са разгласа, размишљајући шта ће да купе од сувенира и које ће ново кулинарско искуство стећи на овој манифестацији.
Саговорник из публике, који је желео да остане анониман, рекао је за РТ Балкан да преко 20 година има своју фирму, да одлази у индијанске резервате “да пружа офтамолошке услуге… “, али је престао да иде у неколико резервата на Северу јер је “мржња према белцима огромна и тера страх у кости”.
Саговорници Индијанци који су такође инсистирали на анонимности, жалили су се на недостатак пијаће воде у појединим резерватима, објашњавајући како воду морају прво да прокувају да би је потом пили.
“Немамо пијаћу воду у Канади, у 21 веку!”, узвикивали су. Говорили су о лошим условима становања, депресији и проблемима са алкохолом и дрогама.
Када се фестивал завршио, на излазу, посетиоци су могли да обиђу бројне штандове на којима су Индијанци продавали разне рукотворине, међу њима и мајице на којима пише: “Боримо се против тероризма од 1492.” са старом фотографијом четири висока Индијанца са пушкама у рукама. Ту су и мајице са паролом “Сви смо ми комшије” са приказима риба, пчела и цвећа (Индијанци сматрају да су људи, животиње и биљке комшије); и наранџасте мајице на којима је одштампана јасна порука “У знак поштовања према онима који су преживели резиденцијалне школе!”
Ту је и штанд Канадске војске који је богато опремљен пропагандним материјалом у коме се позивају Индијанци да ступе у војску, тј. да се прикључе летњој обуци.
У материјалу пише: док су у програму, сви пријављени добијају бесплатан смештај, одећу и храну – и наводе да постоји пет летњих програма. Када се обука заврши, постоји опција да полазници задрже посао у канадским оружаним снагама. У Програму за Индијанце пише: научи нешто више у вези војске; стекни корисно искуство; заради; стекни много нових пријатеља; и – сви трошкови су покривени.
Све у свему, дубоки јаз између публике и извођача био је готово опипљив, тако да од лепршавих порука на бројним рекламама “о манифестацији испуњеној радошћу и заједништвом” није било ни трага ни гласа.
Марина Булатовић
