Стеван Синђелић (1770/1771 – 31. мај 1809) један је од највећих јунака Првог српског устанка и симбол српског отпора османској власти. Рођен је у селу Војска код Свилајнца у Моравском округу, у породици занатлије Радована Ракића и мајке Синђелије. Након очеве ране смрти, мајка се преудала у суседно село Грабовац, па је Стеван по њој добио надимак Синђелић. Као младић служио је код чувеног ресавског кнеза Петра из Гложана, кога су дахије погубиле у Сечи кнезова 1804. године. Тај догађај дубоко га је потресао и подстакао да се активно укључи у припреме за устанак.Још пре избијања буне, Синђелић је био у контакту са Карађорђем и помагао у организовању устаника у Ресави. Након смрти кнеза Петра, преузео је вођство у том крају и подигао Ресаву на оружје. Његов први значајнији подвиг догодио се у заседи код Јасењара, између Свилајнца и Ћуприје, где је са Ресавцима и јунаком Кривокућом разбио турску колону која је кренула против Петра Добрњца. У бици на Иванковцу 1805. године, где је Хафис-паша претрпео тежак пораз, Синђелић се истакао као способан војсковођа.
Карађорђе га је тада именовао за ресавског војводу и поверио му команду над Ресавском бригадом. Учествовао је и у бици код Делиграда 1806. године, где су устаници поново показали снагу.Највећа слава и трагични крај везују се за 1809. годину и бој на Чегру. Током похода на Ниш, српска војска под главним командантом Милојем Петровићем подигла је шест шанчева код Каменице. Први и најистуренији шанац на брду Чегар бранио је Синђелић са око три хиљаде Ресаваца. Двадесетог маја (по јулијанском календару) Турци су кренули у жесток напад. Упркос храброј одбрани, бројчано надмоћнији османски војници продрли су у шанац. Видевши да је положај изгубљен, да су многи саборци пали и да не жели да падне жив у руке непријатељу, Синђелић је сишао у барутану, запалио буре барута и дигао шанац у ваздух. Експлозија је усмртила њега, преостале српске браниоце и велики број Турака који су упали у утврђење.
Подвиг војводе Синђелића постао је легенда о пожртвовању и јунаштву. Турци су након победе подигли Ћеле-кулу код Ниша од лобања погинулих Срба, али тај страшни споменик није успео да угаси сећање на Чегар. Име Стевана Синђелића остало је синоним за храброст и љубав према отаџбини. Његова жртва није довела до коначне победе у том походу, али је ојачала дух устанка и постала део националног идентитета. Данас се његово име носе школе, улице и споменици широм Србије, а бој на Чегру се памти као један од најпотреснијих тренутака у борби за слободу. Војвода Синђелић није само историјска личност – он је вечити узор српског јунаштва.
