Министарство финансија објавило је Нацрт закона о контроли државне помоћи у коме је детаљно дефинисано ко, како и под којим условима може да додељује помоћ из јавних средстава.
Основни циљ закона је да обезбеди контролу државне помоћи како би се очувала фер конкуренција на тржишту. Закон уређује принципе тржишне економије, подстиче привредни развој и уводи транспарентност у процес доделе јавних средстава.
Посебно место у овом систему има Комисија за контролу државне помоћи, независно тело које има надлежност да прати, оцењује и контролише мере које држава и други јавни субјекти додељују привреди.
Осим општих правила, законом је регулисан и поступак који Комисија спроводи када одлучује у управним стварима. Такође су дефинисани услови за доделу такозване помоћи мале вредности, познатије као de minimis помоћ, која се додељује у ограниченим износима и под посебним условима.
Закон не обухвата све врсте подстицаја
Ипак, закон не обухвата све врсте подстицаја. Помоћи пољопривреди и рибарству изузете су из његове примене, јер се та област регулише посебним правилима која произлазе из Споразума о стабилизацији и придруживању између Србије и Европске уније.
У законском систему контроле кључни појам је – државна помоћ. Под тим се подразумева сваки стварни или потенцијални јавни расход, али и ситуација у којој држава одустане од дела јавних прихода како би одређеном привредном субјекту обезбедила повољнији положај на тржишту. То може бити директна финансијска подршка, али и различити облици пореских олакшица, повољних кредита или других мера које компанијама дају предност у односу на конкуренцију.
Један од важних инструмената у систему подршке је такозвана шема државне помоћи. То је акт или група аката који омогућавају да се помоћ додели већем броју корисника који нису унапред одређени. Реч је о програмима подршке који су намењени ширем кругу привредних субјеката. Такве шеме могу се односити на подстицаје за инвестиције, развој одређених индустрија или подршку појединим регионима.
Међутим, закон поставља и временско ограничење. Шема државне помоћи не може трајати дуже од десет година од дана ступања на снагу, осим у посебним случајевима када закон предвиђа изузетке.
Поред тога, постоји и индивидуална државна помоћ. За разлику од шеме, она се додељује унапред одређеном кориснику – конкретној компанији или организацији. Таква помоћ се додељује на основу посебног акта даваоца помоћи или у оквиру постојеће шеме, али уз обавезу пријављивања и контроле.
Могућа промена статуса државне помоћи
Закон прави и разлику између постојеће и нове државне помоћи. Постојећа помоћ обухвата мере које су већ биле на снази пре одређених рокова из међународних споразума или које је Комисија већ оценила као усклађене са правилима. Она може укључивати и мере које у тренутку увођења нису представљале државну помоћ, али су због развоја тржишта или либерализације одређених делатности касније добиле тај статус.
С друге стране, нова државна помоћ обухвата све мере које не спадају у постојећу помоћ, као и измене већ постојећих програма. Посебно се новим мерама сматрају шеме код којих се буџет повећа за више од 20 одсто.
Закон такође дефинише врсте државне помоћи
Она може бити регионална, када се подстиче развој мање развијених подручја, или хоризонтална, када се подржавају одређене привредне активности без обзира на сектор. Постоје и посебне категорије помоћи за заштиту животне средине и енергетику, културу и информисање, саобраћај, као и за санацију и реструктурирање предузећа.
Један од значајних облика је и помоћ у виду накнаде за обављање услуга од општег економског интереса – на пример у областима где држава обезбеђује функционисање важних јавних услуга.
Државна помоћ се може додељивати кроз различите инструменте. Најчешћи су субвенције, односно бесповратна средства, као и субвенционисане каматне стопе на кредите. Поред тога, држава може одобрити пореске олакшице, смањење или ослобађање од плаћања доприноса, царина или локалних такси.
Куповина јавне имовине може бити представљена као државна помоћ
Помоћ може бити и у облику повољних кредита, државних гаранција, отписа дугова, као и продаје или коришћења јавне имовине по цени нижој од тржишне. У неким случајевима држава може и да купује имовину по цени вишој од тржишне, што такође представља вид подршке.
Кључни акт у овом процесу је одлука или уговор којим се помоћ додељује. Према закону, државна помоћ се сматра додељеном оног дана када је давалац помоћи донео акт или закључио уговор са корисником.
Закон уводи и обавезу контроле
Давалац помоћи мора да прати како се додељена средства користе, односно да ли су утрошена за намену због које су одобрена. Уколико се утврди да средства нису коришћена у складу са одлуком, реч је о ненаменски коришћеној државној помоћи, о чему се обавештава надлежна институција за ревизију.
Посебан део закона односи се на усклађеност државне помоћи. Одређене мере се аутоматски сматрају усклађеним, као што је помоћ за отклањање штете од природних катастрофа или подршка за обављање услуга од општег економског интереса.
Поред тога, помоћ може бити одобрена ако доприноси развоју економски неразвијених подручја, решавању озбиљних поремећаја у привреди или реализацији пројеката од посебног значаја за државу. Такође је могућа подршка развоју појединих привредних делатности или заштити културног наслеђа, под условом да се тиме не нарушава конкуренција на тржишту.
У појединим ситуацијама државна помоћ може бити дозвољена и ако давалац докаже да њени позитивни ефекти превазилазе негативне. То подразумева да постоји стварна потреба за интервенцијом државе, да је мера примерена циљу који се жели постићи и да је њен обим сведен на минимум неопходан за остваривање тог циља.
Закон предвиђа и случајеве када одређене мере не представљају државну помоћ. То се, на пример, односи на активности које спадају у искључиву надлежност државе, као што су војска, полиција или безбедносне службе. Такође, подршка која се директно додељује потрошачима без дискриминације у погледу порекла робе не сматра се државном помоћи.
У систему контроле важи и принцип тржишног понашања. Ако се држава у конкретној трансакцији понаша као типичан приватни инвеститор или учесник на тржишту, таква мера се не третира као државна помоћ. Комисија прописује критеријуме на основу којих се утврђује да ли је држава поступала у складу са уобичајеним тржишним условима.
Предвиђене и казне за прекршаје при додели субвенција
Нацрт закона о контроли државне помоћи предвиђа читав низ казнених мера за институције и правна лица која не поштују правила доделе државних субвенција. Циљ ових одредби је да се обезбеди већа транспарентност и дисциплина у систему државне помоћи, али и да се спречи њена злоупотреба.
Према предложеним решењима, давалац државне помоћи – правно лице – може бити кажњен новчаном казном од 50.000 до чак 500.000 динара ако не поступа у складу са прописаним правилима. Казне се односе на више различитих ситуација које се тичу начина доделе, евидентирања и контроле државне помоћи.
Један од основних прекршаја односи се на случај када давалац не усклади постојећу шему државне помоћи са новим подзаконским актима које доносе Влада или Комисија за контролу државне помоћи. Закон предвиђа да се такво усклађивање мора спровести у року од годину дана од доношења одговарајућих подзаконских прописа. Уколико се то не учини, следи новчана санкција.
Казна је предвиђена и у ситуацијама када давалац помоћи не прибави писану изјаву од корисника о томе да ли је већ добио државну помоћ за исте трошкове. Та изјава је важна како би се утврдило да ли се средства могу кумулирати и да ли се тиме прелазе дозвољени лимити државне подршке.
Шта још представља прекршај?
Прекршај представља и ситуација у којој давалац не обавести Комисију о додељеној такозваној de minimis помоћи, односно мањим износима државне подршке који се додељују по посебном режиму. Иако је реч о релативно малим износима, закон и у овим случајевима захтева евидентирање и достављање података надлежном телу.
Посебно озбиљан прекршај односи се на доделу државне помоћи без претходне пријаве и без одлуке Комисије о њеној усклађености са прописима. Другим речима, ниједна помоћ не би смела да буде додељена без претходне контроле и оцене да ли је у складу са правилима конкуренције и прописаним ограничењима.
Казне су предвиђене и у случајевима када давалац помоћи не сарађује са Комисијом током поступка контроле. Тако, ако не поступи по закључку или захтеву Комисије да достави одређене податке, или ако на захтев не достави документацију неопходну за анализе, може бити санкционисан.
Још једна важна обавеза односи се на вођење евиденције о додељеној државној и de minimis помоћи. Давалац је дужан да све податке унесе у регистар у прописаном року. Уколико се та обавеза не испуни, следи прекршајна одговорност.
Анализе ефеката помоћи
Закон такође предвиђа да се државна помоћ у одређеним случајевима мора евалуирати, односно анализирати њени ефекти. Уколико таква евалуација не буде спроведена када је то законом предвиђено, и то може бити основ за изрицање новчане казне.
Посебан сегмент обавеза односи се на евиденцију подстицаја у пољопривреди. Давалац мора водити податке о додељеној државној помоћи, de minimis помоћи и другим подстицајима у овом сектору, као и благовремено достављати податке неопходне за израду годишњег извештаја о државној помоћи. Непоштовање ове обавезе такође се третира као прекршај.
Поред правних лица, закон предвиђа казне и за одговорна лица. Тако ће одговорно лице у правном лицу које додељује државну помоћ бити кажњено новчаном казном од 50.000 до 150.000 динара ако се утврди да је дошло до неког од наведених прекршаја. Иста казна прописана је и за одговорна лица у државним органима, органима аутономне покрајине или јединицама локалне самоуправе које додељују државну помоћ.
Нацртом закона предвиђена судска контрола државних субвенција
Нацрт закона предвиђа и механизам судске контроле одлука Комисије за контролу државне помоћи. Наиме, против коначног решења Комисије може се поднети тужба Управном суду, и то у року од 30 дана од дана када је решење достављено странци у поступку. Међутим, само подношење тужбе не значи аутоматски и одлагање извршења одлуке.
Ипак, постоји могућност да Комисија, на захтев подносиоца тужбе, одложи извршење свог решења до правоснажности судске одлуке. У том случају уз захтев се мора приложити доказ да је тужба заиста поднета Управном суду, а о самом захтеву одлучује Савет Комисије по хитном поступку.
Нацрт закона уређује и питање застарелости. Комисија, према предложеним решењима, неће моћи да наложи повраћај неусклађене државне помоћи након истека периода од десет година. Тај рок почиње да тече од дана када је спорна помоћ исплаћена кориснику.
Ток застарелости се може прекинути
Ипак, закон предвиђа да се ток застарелости може прекинути. Свака радња Комисије или странке у поступку која се односи на неусклађену државну помоћ прекида рок, након чега он почиње поново да тече.
Поред тога, право изрицања процесног пенала – односно новчане мере због непоштовања налога Комисије – застарева након три године од дана када је пропуштено извршење наложене радње или обавезе. И овај рок може бити прекинут радњама Комисије у поступку, али укупно трајање застарелости у том случају не може бити дуже од шест година од дана пропуста.
Прелазне одредбе
На крају, нацрт закона предвиђа и прелазне одредбе. Поступци који су започети пре ступања закона на снагу наставиће се по прописима који су важили у тренутку њиховог покретања. Међутим, ако након почетка примене новог закона неко решење Комисије буде поништено или укинуто, поновљени поступак ће се водити према новим законским одредбама.
Истовремено, Комисија за контролу државне помоћи наставља свој рад и након ступања закона на снагу, али у складу са новим правилима и овлашћењима прописаним овим законом.
