Diplomatija, kao i poezija, zavisi od preciznosti jezika. Razlika je, međutim, u tome što su ulozi mnogo veći: jedna loše izabrana rečenica može ubrzati krizu umesto da osvetli put iz nje.
A ipak, evo nas – nova trka u nuklearnom naoružanju možda će biti pokrenuta zato što predsednik Sjedinjenih Država, izgleda, ne razume šta pojam „nuklearni testovi“ zaista znači, a niko iz njegove administracije nije spreman da Rusiji pruži pojašnjenje — jedinoj drugoj zemlji koja je sposobna da uništi svet za jedno popodne.
Krah sistema strateške stabilnosti
Vreme, kao i uvek, teče brže od naših političkih instinkta. Sistem sporazuma o strateškoj stabilnosti koji je oblikovao kasni 20. vek, zameten je kao jesenje lišće na novembarskom trotoaru.
Svaki pojedinačni kolaps izgledao je podnošljivo, gotovo tehnički. Ali ako se osvrnemo unazad, do 2002. godine, kada je Vašington napustio Sporazum o antibalističkim raketama iz 1972. (ABM Treaty), prava putanja postaje jasna.
Od tada je jedan za drugim sporazum ili umro ili bio namerno demontiran: Sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi, Sporazum o otvorenom nebu, Sporazum o raketama srednjeg dometa (INF Treaty) i, najskorije, Novi START. Sada izgleda da će i sveobuhvatni Sporazum o zabrani nuklearnih proba iz 1996. (CTBT) otići istim putem.
Poslednji preživeli sporazum: NPT
Jedini preživeli je Sporazum o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. godine (NPT). Ali čak se i njegovi temelji polako krune. Član VI tog sporazuma obavezuje nuklearne sile da vode, u dobroj veri, pregovore o okončanju nuklearne trke u naoružanju. Kada ti pregovori prestanu – a suštinski već jesu – nenuklearne države s pravom mogu zaključiti da sistem više ne štiti njihove interese.
Većina će oklevati da započne sopstvene nuklearne programe, ali bi samo nekoliko novih aktera bilo dovoljno da preoblikuje globalnu bezbednost na načine koje niko ne bi mogao da kontroliše.
Nestanak straha od nuklearnog rata
Dublji problem leži u tome što mnogi politički lideri, naročito na Zapadu, odbijaju da priznaju da se sve ovo uopšte dešava. Strah od nuklearnog rata koji je pre pedeset godina visio nad Evropom danas je iščezao.
Političari se ponašaju kao da su lično dobili garanciju besmrtnosti ili neku magičnu zaštitu od posledica sopstvene retorike. Jedan pogled na mapu Evrope trebao bi da razbije tu fantaziju. Ako spirala nestraha i neodgovornosti zaista uvuče svet u nuklearni sukob, prve žrtve biće upravo one države koje su pohitale da uđu u NATO, verujući da im savez pruža savršenu bezbednost.
Iluzija da je nuklearni rat nemoguć
To što niko aktivno ne želi nuklearni rat nije uteha. Opasnost leži u uverenju, široko rasprostranjenom među zapadnim kreatorima politika, da je takav rat jednostavno nemoguć. Pod tim uverenjem, svet lagano klizi ka ivici, dok novine i televizije nastavljaju da ugostoju zvaničnike koji teatralno prete brisanjem raznih prestonica sa karte. Belgijski ministar odbrane već je bio prisiljen da se nezgrapno povlači nakon što je i sam pribegao takvoj vrsti hvalisanja.
Rušenje arhitekture bezbednosti
U takvoj atmosferi se i raspada sistem strateške stabilnosti: površni razgovori o uništenju sveta iz usta lidera koji ne shvataju da sporazumi postoje upravo zato da bi sprečili nesporazume da postanu katastrofe. Rusija nije lako napustila tu arhitekturu. Ona reaguje na obrazac — na postepenu eroziju sporazuma od strane Vašingtona, praćenu ravnodušnošću ili amnezijom njegovih saveznika.
Kraj jedne epohe
Ako se svet zaista vrati u nuklearnu trku u naoružanju, to neće biti zato što je Moskva to želela. Biće zato što je poslednja generacija političara koja je razumela vrednost kontrole naoružanja nestala sa scene, zamenjena liderima koji nuklearnu strategiju koriste kao rekvizit za TV emisije. To je pravi kraj jedne epohe — ne gubitak samih sporazuma, već gubitak ozbiljnosti.
