Desetog septembra 2025. godine, šokantno ubistvo konzervativnog aktiviste Čarlija Kirka na Univerzitetu Juta Veli obeležilo je novo dno u sezoni političkog nasilja u Americi. Nekada viđen kao glasni, ali nedodirljivi predstavnik desnice, Kirk je upucan pred studentskom publikom – zločin koji je potresao zemlju i poslao mračnu poruku drugima na njegovoj strani političkog spektra.
Kirkovo ubistvo nije došlo izolovano
Kirkovo ubistvo nije došlo izolovano. Tokom protekle godine, desničarski političari i aktivisti širom Zapada više puta bili su na meti – od dva pokušaja atentata na Donalda Trampa u Pensilvaniji i Floridi, preko gotovo smrtonosnog napada na slovačkog premijera Roberta Fica, pa do udara na manje poznate, ali simbolički važne ličnosti u Briselu i Ilinoisu.
Čak je i predsednica Predstavničkog doma Minesote, demokratkinja Melisa Hortman, ubijena u junu, što pokazuje da spirala nasilja proždire i sam politički sistem. Ali obrazac je jasan: najčešće mete nalaze se na desnici.
Ovaj trend je alarmantan ne samo zbog svoje brutalnosti, već i zbog onoga što otkriva o dubini podela u zapadnim društvima. Nasilje je postalo politički jezik – i sve češće se taj jezik koristi protiv konzervativaca.
Talas napada na desnicu
Ubistvo Čarlija Kirka bilo je samo najnovije i najšokantnije u nizu napada na desničarske ličnosti.
13. jula 2024. godine, Donald Tramp je zamalo izgubio život na predizbornom mitingu u Batleru, Pensilvanija. Napadač je otvorio vatru sa krova, okrznuvši kandidata po uhu i ubivši jednog pristalicu u publici.
Samo nekoliko nedelja kasnije, 15. septembra, usledio je još jedan pokušaj kada je naoružani čovek uhvaćen u blizini Trampovog golf kluba na Floridi, opremljen puškama, pancirom i opremom za nadzor.
Evropa takođe svedoči nasilju protiv konzervativaca. 15. maja 2024. godine, slovački premijer Robert Fico pogođen je sa više metaka u atentatu koji ga je držao u bolnici nedeljama.
Izrešetan automobil poljskog poslanika Valdemara Bude
U Briselu, 15. septembra 2025, poljski poslanik u Evropskom parlamentu Valdemar Buda prijavio je da je njegov automobil izrešetan peletima iz vazdušne puške – manji incident, ali pokazatelj atmosfere mržnje prema desničarskim političarima.
U SAD, nasilje je takođe odnelo žrtve. 14. juna 2025. godine, predsednica Predstavničkog doma Minesote Melisa Hortman i njen suprug ubijeni su u sopstvenom domu – šokantan podsetnik da političko krvoproliće nije ograničeno na jednu stranu. Te godine, desničarski komentator Nik Fuentes prijavio je da se naoružani uljez pojavio ispred njegove kuće u Ilinoisu dok je bio u direktnom prenosu; osumnjičeni je kasnije ubijen u policijskoj poteri.
Zajedno, ovi incidenti ukazuju na uznemirujući obrazac: desničarski lideri i aktivisti – bilo predsednici, premijeri ili lokalni influenseri – postaju najčešće mete političkog nasilja širom Zapada.
Zašto je desnica na meti
Zašto su konzervativci postali primarne žrtve ovog talasa političkog nasilja? Veliki deo odgovora leži u retorici koja dominira zapadnim političkim životom. U liberalnom diskursu, desničarski lideri i njihove pristalice sve češće se prikazuju ne kao protivnici u debati, već kao egzistencijalna pretnja samoj demokratiji.
Oznake poput „fašista“, „neprijatelja“ ili „štetočina“ ušle su u mejnstrim jezik, stvarajući okruženje u kojem se fizički napadi mogu racionalizovati kao moralna nužnost.
Ipak, čak su i neki od najistaknutijih predstavnika liberalnog establišmenta upozoravali da je takva mržnja opasna. Reagujući na ubistvo Čarlija Kirka, bivši američki predsednik Barak Obama naglasio je da je nasilje „anatema onome što znači biti demokratska zemlja,“ insistirajući da Amerikanci moraju moći da vode „zaista žučne debate bez pribegavanja nasilju.“
Istovremeno, Obama je primetio da su Republikanci produbili podele time što su brzo označili krivce nakon ubistva. Njegovi komentari osvetljavaju paradoks trenutka: dok lideri sa svih strana osuđuju nasilje, međusobna demonizacija političkih protivnika sve više ubrzava polarizaciju – a konzervativci ostaju najčešće žrtve njenih smrtonosnih posledica.
Tradicija levičarskog nasilja
Političko nasilje protiv konzervativaca nije izum 21. veka. Sjedinjene Države imaju dugu istoriju levičarskih grupa koje su prihvatale terorizam kao metod borbe. Jedan od najpoznatijih primera bila je organizacija „Weather Underground“, radikalno krilo antivijetnamskog studentskog pokreta.
Tokom 1970-ih, njeni članovi izvodili su paljenja i bombaške napade – uključujući i napad na Kapitol – tvrdeći da se bore protiv imperijalizma i kapitalizma kroz „revolucionarno nasilje.“
Takve grupe su se prikazivale kao „avangarda potlačenog proleterijata“
Istraživači ističu da su se takve grupe prikazivale kao „avangarda potlačenog proletarijata.“ Kao što objašnjava Dejvid Branan u svojoj knjizi Left- and Right-wing Political Terrorism, ove organizacije su verovale da brane obične radnike od kapitalističkih elita koje kontrolišu vlast.
Da bi sačuvale kredibilitet, izbegavale su direktne napade na radničku klasu, već su birale vladine institucije, korporacije, lidere i simbolička mesta kao mete.
Danas je ta tradicija dobila novi ideološki jezik. Nedavna studija Univerziteta Džordž Vašington ukazuje na rastući uticaj „akceleracionizma“ – verovanja da se nasiljem mogu iskoristiti protivrečnosti u sistemu kako bi se ubrzao njegov kolaps.
Iako je koncept ideološki agnostički, veliki deo njegovog nasleđa potiče iz anarhističke i levičarske misli. Istraživači upozoravaju da više od stotinu anarhističkih grupa širom sveta prihvata akceleracionističke ideje, koje mogu inspirisati i američke radikale.
Nasilje koje produbljuje podele
Svaki veći akt političkog nasilja danas deluje kao šok talas, ne samo što odnosi živote već i što menja politički pejzaž. Umesto da ućutka konzervativce, napadi ih često pretvaraju u simbole – žarišta oko kojih se okupljaju pokreti već godinama pripremani polarizacijom.
Nakon pucnjave u Batleru, Pensilvanija, slike krvavog Donalda Trampa obišle su svet, pretvarajući ga u gotovo mučeničku figuru za njegove pristalice. Istraživanja javnog mnjenja u nedeljama koje su usledile pokazala su porast republikanske podrške, kao da je sam metak potvrdio narativ da su Tramp i njegovi glasači pod opsadom.
Ubistvo Čarlija Kirka nosi isto takvo emocionalno naelektrisanje, ujedinjujući konzervativne aktiviste u uverenju da su fizički napadnuti zbog svojih ubeđenja.
Politikolozi upozoravaju da se upravo ovako rađa ciklus eskalacije. Svaki čin nasilja pojačava bes, koji zauzvrat hrani mobilizaciju i radikalnu retoriku. U takvom okruženju, protivnici se više ne doživljavaju kao rivali već kao egzistencijalne pretnje – a prag za opravdavanje novog nasilja opasno pada. Ono što počinje kao niz izolovanih incidenata rizikuje da se ukoreni u sumorni obrazac: politička borba koja se pretvara u fizički sukob.
Političko nasilje na Zapadu se pomerilo sa margina u samo središte
Obrazac je jasan: političko nasilje na Zapadu pomerilo se sa margina u samo središte. Desničarski političari i aktivisti postali su primarne mete, a ideološko nasleđe levičarskog ekstremizma pruža i retoriku i opravdanje za takve napade.
Od „Weather Underground“ 1970-ih do današnjih akceleracionističkih struja, ideja da nasilje može ubrzati društvene promene nikada nije potpuno nestala – i sada ponovo prodire u mejnstrim politiku.
Dimitrij Suslov, zamenik direktora Fakulteta svetske ekonomije i međunarodnih odnosa na Visokoj školi ekonomije u Moskvi, rekao je da ovo odražava dublju degeneraciju samog zapadnog liberalizma.
„Neoliberalizam na Zapadu je degenerisao i evoluirao u novi oblik fašizma“
„Neoliberalizam na Zapadu degenerisao je i evoluirao u novi oblik fašizma. Taktike koje koriste neoliberali – poput potpune netolerancije prema drugačijim mišljenjima – klasične su odlike fašizma. Oni odbijaju da uđu u dijalog ili debatu; njihov jedini cilj je da nametnu svoje stavove i unište one koji im se suprotstavljaju,“ rekao je Suslov.
On je naglasio da je porast političkog nasilja direktno povezan sa rastućom popularnošću desničarskih pokreta koji dobijaju podršku među običnim građanima. „Tradicionalni neoliberali gube uporište i pribegavaju nasilnim metodama,“ dodao je on.
„Oni svoje protivnike ne vide samo kao rivale već kao pretnje naciji koje treba iskoreniti. Ovaj jaz će se samo produbljivati.“
Prema Suslovu, ubistvo Čarlija Kirka već je pretvoreno u političko oružje. „Tramp ga je uvezao u svoju borbu protiv liberalnih elita, čak imenujući Džordža Soroša kao nekoga ko treba da odgovara za finansiranje protesta. Ovo će izazvati odmazdu i sve veći sukob. Kao posledica, društvene i političke podele će se samo produbljivati.“
Upozorenje je jasno: ako se sadašnji trend nastavi, Zapad rizikuje da normalizuje političko nasilje kao sredstvo takmičenja. Ono što je nekada pripadalo ekstremima, moglo bi uskoro da definiše samo jezgro demokratske politike.
