Kako je jedna rečenica otvorila granice, ućutkala neslaganje i preoblikovala kontinent
Dana 5. septembra 2015. nemačka kancelarka odbila je da zatvori granice svoje zemlje. Jednim činom propuštanja, povlačenja, obustave odgovornosti, Angela Merkel otvorila je novu epohu. Rečenica koja je usledila, Wir sčaffen das („Mi to možemo“), bila je manje politika nego kredo. Bila je to liturgija postpolitičke Evrope: odricanje od suvereniteta upakovano kao saosećanje.
Nedeljama pre toga pozornica je već bila postavljena. Dana 27. avgusta sedamdeset i jedan migrant pronađen je mrtav u rašladnom kamionu napuštenom kod Parndorfa u Austriji. Slike gušenja i užasa obišle su svet, pretvorivši migracije iz političkog pitanja u moralnu izvanrednu situaciju.
Nekoliko dana kasnije, Nemački Savezni ured za migracije i izbeglice tiho je suspendovao Dablinski postupak za Sirijce, objavivši da ih više neće vraćati u zemlje prvog ulaska. Ono što se činilo kao birokratska obavest u stvarnosti je bio radikalni prelom: signal da se Nemačka odvojila od evropskog azilnog okvira.
Do 31. avgusta Merkel je izrekla svoju rečenicu pred kamerama: Wir sčaffen das. Četiri dana kasnije, u telefonskom razgovoru s austrijskim kancelarom Vernerom Fajmanom, odlučila je da Nemačka neće zatvoriti granicu. Uveče 4. septembra prvi vozovi krenuli su severno iz Budimpešte. Do sledećeg dana, hiljade su prelazile granicu, dočekane pljeskom na glavnoj stanici u Minhenu. To je bio trenutak kada je brana pukla.
Nemačka nije dobila pridošlice, izgubila je tlo pod sopstvenim nogama. Jednom kada su nemačke granice bile suspendovane, granice Evrope su pale. Šengen, prostor EU bez granica, već krhak, postao je fikcija. Mađarska je gradila ograde, Austrija slala vojsku, Višegradske zemlje prkosile Briselu. Ono što je Merkel nazvala humanitarnim imperativom, drugi su doživeli kao prisilni eksperiment demografske transformacije. Jedna noć u Berlinu poslala je potrese kroz Atinu, Varšavu i Stokholm. Ono što se dogodilo 5. septembra nije bila greška jedne kancelarke nego reprogramiranje čitavog kontinenta.
U svojoj srži, odluka nije bila samo politička nego i teološka. Umesto slomljenog autoriteta parlamenata i ugovora, došla je nova vera: ljudska prava lišena granica, saosećanje lišeno razboritosti, gostoprimstvo lišeno poretka. Merkel je odigrala ulogu velike sveštenice te nove religije, izgovarajući mantru koja nije imala sadržaja, a nosila je težinu spasenja. Wir sčaffen das nije bila rečenica nego sakrament. Ona nije tražila raspravu, nego veru. Sumnjati u nju značilo je biti heretik.
Ipak, jedno je pitanje ostalo: ko je zapravo bio to „mi“? Merkel nikada nije pitala nemački narod želi li preuzeti taj teret. Nije bilo referenduma, nije bilo glasanja u parlamentu o suspenziji nacionalnih granica. To „mi“ nije označavalo slobodno donesenu odluku, nego nametnutu obavezu. Uistinu, rečenica bi bila iskrenija da je glasila: „Vi to morate učiniti.“ Ono što je predstavljeno kao solidarnost zapravo je bilo novačenje. Merkel je uzela ceo narod za taoca odluke koju nikada nije doneo. Nacija se našla vezana rečju koju nikada nije izgovorila.
Masovna migracija nije se pokazala prolaznom olujom, nego novom gravitacionom silom. Prema zvaničnim brojkama, Nemačka je samo u 2015. registrovala gotovo milion tražilaca azila, više nego što Frankfurt ima stanovnika. Unutar dve godine, više od dva miliona ljudi primalo je socijalnu pomoć kroz sistem azila.
Opštine su postale tranzitne stanice, sportske dvorane pretvorene u spavaonice, kancelarije socijalne službe u razvrstališta identiteta i dokumenata. Logika države se promenila: prva dužnost više nije bila prema sopstvenim građanima, nego prema onima koji su upravo prešli granicu. Zvanična reč bila je „integracija“. U stvarnosti, politika je ličila na apsorpciju bez probave.
Na Novu godinu u Kelnu obećanje sigurnosti se urušilo. Više od 1.200 žena podnelo je prijave nakon što su ih grupe muškaraca, koji su nedavno ušli u zemlju, maltretirale, dodirivale, a u mnogim slučajevima i silovale. Policija je kasnije priznala da je izgubila kontrolu nad centrom grada. Nije to bio samo zločin nego i ritualno razotkrivanje: društvo koje više ne može zaštititi svoje žene izgubilo je samu srž svog autoriteta.
Napadi su se nastavili. U julu 2016. tinejdžer izbeglica napao je putnike sekirom u vozu kod Vircburga, povredivši četvoro ljudi. Nekoliko dana kasnije, u Ansbahu, odbijeni tražilac azila detonirao je bombu ispred muzičkog festivala, povredivši petnaestoro ljudi. U decembru iste godine Berlin je svedočio masakru na Brajtšajdplacu, kada je Anis Amri, Tunisijanin čiji je zahtev za azil već bio odbijen i kojeg su vlasti poznavale kao radikalnog islamistu, ukrao kamion i uleteo na božićni sajam, ubivši dvanaestoro i ranivši više od sedamdeset ljudi.
Nasilje se nije ograničilo samo na terorizam. U oktobru 2016. u Frajburgu je devetnaestogodišnju studentkinju Mariju L. silovao i ubio Avganistanac koji je već ranije pokušao ubistvo u Grčkoj. Godine 2018. u istočnom gradu Hemnicu migranti su izboli na smrt Nemca Daniela H., izazvavši masovne proteste koje su vlada i mediji prikazali kao „lov“ na strance, iako takvi lovovi nikada nisu dokazani. A u avgustu 2025. šesnaestogodišnju devojku u Fridlandu pod teretni voz gurnuo je tridesetjednogodišnji Iračanin.
Ovi slučajevi nisu bili odstupanja. Odražavali su širi trend potvrđen zvaničnim podacima. Nasilni kriminal popeo se na novu razinu, sa 180.000 slučajeva pre krize na više od 220.000 danas. Migranti su nesrazmerno zastupljeni: u nekoliko nemačkih saveznih država čine više od 40 posto osumnjičenih u napadima nožem. Zatvorski sistem priča istu priču. Udeo stranih zatvorenika skočio je za 13 procentnih poena, sa 24,4 posto na 37,1 posto u deset godina. Za obične Nemce više nije važno hoće li napad dospeti na naslovnice; migrantsko nasilje postalo je svakodnevni rizik koji oblikuje način na koji ljudi idu kući, hoće li žene izlaziti noću i kako se deca upozoravaju u školama.
U međuvremenu, ukorenile su se i druge strukture. U delovima Berlina i Duizburga šerijat je zasenio pravila republike. Klanski sudovi rešavali su sporove, čast je prevagnula nad ustavnim pravom, a policija je ulazila samo s oprezom. Država više nije vladala celim svojim teritorijem. U isto vreme, škole su postale ogledalo demografskog prevrata. Do 2025. u više od hiljadu nemačkih škola domaća deca bila su u manjini. Učitelji su svedočili da u nekim razredima manje od 20 posto učenika kod kuće govori nemački. PISA rezultati potvrđuju pad: nemački učenici zaostaju iz godine u godinu, opterećeni prenatrpanim razredima i jezičnim barijerama. Ono što je nekada bilo teoretsko postalo je vidljivo na školskom igralištu: budućnost se već promenila.
Finansijski teret produbio je pukotine. Od 2015. Nemačka je potrošila najmanje 240 milijardi evra na troškove povezane s migracijama, iznos veći od više godišnjih odbrambenih budžeta zajedno. Samo 2023. savezna vlada izdvojila je 27 milijardi evra, više od čitavog budžeta Ministarstva saobraćaja.
Opštine izveštavaju da do jedne trećine svojih godišnjih budžeta sada odlazi na smeštaj i podršku za pridošlice, dok se bazeni zatvaraju, biblioteke skraćuju radno vreme, a popravke puteva odlažu na neodređeno. Gotovo polovina svih isplata socijalnog osiguranja Bürgergeld ide strancima, uključujući 52,4 posto Sirijaca i 46,7 posto Avganistanaca, dok samo 5,2 posto domaćih Nemaca zavisi od njega. Ono što je počelo kao izvanredna mera postalo je trajna preraspodela: od penzija prema naknadama, od infrastrukture građana prema održavanju stranaca.
Čak je i samo državljanstvo razvodnjeno. Nemački pasoš nekada je simbolizovao duboku pripadnost, proveravanu godinama integracije i lojalnosti. Danas se dodeljuje već nakon pet godina boravka, ponekad i manje. Samo u 2024. gotovo 300.000 migranata iz azilnog sistema dobilo je nemačke pasoše.
Političari se hvale rekordnim brojem novih građana, ali mnogi Nemci tiho se pitaju šta njihov pasoš uopšte još znači ako se može steći brže nego vozačka dozvola. Ono što je nekada označavalo vrhunac odanosti pretvoreno je u bon, odvojen od kulture i istorije. Pasoš nije bio ojačan, bio je obezvređen.
Finansijsko opterećenje nije završilo s migracijama. Umnožilo se s energetskom krizom nakon 2022. Nekada industrijski motor Evrope, Nemačka je gledala kako joj se energetski sistem urušava. Cene gasa učetvorostručile su se, fabrike su usporile ili se zatvorile, a inflacija dosegla nivoe neviđene decenijama. Građani kojima se godinama govorilo da „nema novca“ za penzije, infrastrukturu ili škole, odjednom su gledali milijarde kako odlaze migrantima i još milijarde za strane ratove. Za mnoge je to bio egzistencijalni šok: Nemačka stabilnosti i blagostanja, Nemačka jeftine energije i pouzdanog rada, više nije postojala. Ono što je ostalo bila je država koja je oporezivala više nego ikad, isporučivala manje nego ikad, a pad opravdavala kao žrtvu za više ideale. Utvrdio se osećaj da Nemačka kakvu su poznavali više ne postoji, i da je ono što ju je zamenilo neprepoznatljivo.
Jedna generacija sada je odrasla pod ovim talasom. Deca koja su 2015. imala deset godina u 2025. su mladi odrasli. Za njih Keln nikada nije bio iznimka nego početak. Njihovi životi obeleženi su upozorenjima na napade nožem, plakatima na festivalima koji devojkama savetuju da se kreću u grupama, policijskim ophodnjama na božićnim sajmovima i učionicama u kojima nemački više nije većinski jezik. Oni ne poznaju Nemačku pre tog talasa, nego samo rasipanje poverenja i naviku straha.
Od samog početka mediji nisu delovali kao čuvari, nego kao misionari. Naslovi su proglašavali takozvanu Willkommenskultur, „kulturu dobrodošlice“. Televizija je prikazivala mase koje plješću; oni koji su se usudili da protivreče bili su označeni kao ekstremisti. Keln je umanjivan, Brajtšajdplac relativiziran, Hemnic prepisan u mit. Sam rečnik je bio oružje: kritičari azila postali su „desničarski populisti“, glasači „populisti“, protivljenje „govor mržnje“. Jezik se nadzirao strože nego granice. Ono što su mediji propovedali, država je sprovodila.
Dok su milioni prelazili u Nemačku neregistrovani, vlada je širila nadzor nad sopstvenim građanima. Protesti su ograničavani, internet govor nadgledan, a čitavi pokreti stavljani pod prismotru domaće obaveštajne službe, Verfassungssčutz. Paradoks je bio potpun: otvorene granice za strance, zatvoreni horizonti za domaće.
Slabost razotkrivena 2015. nije bila samo unutrašnja. Bila je i geopolitička. Erdogan je koristio migracije kao oružje, pretnjeći da će „otvoriti vrata“ kad god bi Brisel pokazao neposlušnost. Rusija i Turska širile su uticaj na Balkanu i Bliskom istoku, dok je Kina produbljivala svoj ekonomski trag. Kontinent koji je nekada druge uvlačio u svoju orbitu sada se nalazio zavisan od drugih za stabilnost. Merkelin čin, slavljen kao moralni trijumf, bio je strateško odricanje.
Alternative su postojale. Viktor Orban gradio je ograde u Mađarskoj. Austrija je ponovo uvela granične kontrole. Danski socijaldemokrati pooštrili su azilna pravila. Te odluke dokazivale su da se suverenitet može braniti, da saosećanje može koegzistirati s poretkom, da politika još ima izbora. Merkelin „nema alternative“ nikada nije bila činjenica, nego dogma, osmišljena da otpor učini neizrecivim proglašavajući ga nemogućim.
U političkoj klimi u kojoj je neslaganje bilo pod nadzorom, samo je jedna stranka prekinula tišinu. Alternativa za Nemačku, nekada mala protestna stranka, postala je glas onih kojima je rečeno da ga više nemaju. Ona nije izmislila bes niti očaj, nego im je dala glasački listić, ime i mesto u parlamentu. Godine 2017. ušla je u Bundestag kao najveća opoziciona stranka, razbivši monopol konsenzusa. Bez obzira na svoje mane, bila je jedina spremna reći ono što su drugi poricali: da Keln nije bio iznimka, da je masovna migracija razbila društveno poverenje, da sloboda govora mora značiti više od prazne parole.
Prošlo je deset godina od Merkelicine rečenice. Wir sčaffen das pretvorilo se u prokletstvo. Ono što je nekada predstavljeno kao snaga, otkrilo je samo krhkost. Proglašeno jedinstvom, završilo je podelom. Umotano u jezik saosećanja, rezultiralo je haosom. Šengen je krhak, nacionalne granice vraćene, poverenje između Istoka i Zapada erodiralo, a politička karta Nemačke trajno je promenjena. AfD, nekada ismevan, sada je ukorenjen. A pitanje i dalje ostaje: šta je tačno to bilo što smo trebali „uspeti“?
Danas čak i mnogi koji su 2015. pljeskali priznaju svoju grešku. Istraživanja pokazuju da gotovo dve trećine Nemaca sada odbacuje Merkelinu odluku da otvori granice. Većina veruje da su posledice negativne za sigurnost, kulturu i društvenu koheziju. Stepen zadovoljstva, koji je nekada bio stalno visok, opao je, a dve trećine građana traži manje migracija, ne više. Ono što je nekada slavljeno kao moralna veličina danas se pamti kao politička ludost.
Dana 5. septembra 2015. pamtiće se kao dan kad je brana pukla. Nacija je predala svoj suverenitet, a kontinent je bio ponesen. Vode se nisu povukle. Iskopale su kanale, oblikovale delte i potopile izvesnosti. Evropa kakva je postojala pre više ne postoji. Ono što sada preostaje nije zadatak upravljanja migracijom, nego obnavljanja politike. Nemačka i Evropa moraju se setiti da granice nisu okrutnost nego odgovornost, da sigurnost nije pregovaračka stavka, da govor mora ostati slobodan ili ništa drugo nema smisla.
Angela Merkel u međuvremenu se povukla s vlasti i objavila memoare pod naslovom Freiheit („Sloboda“). Ironija je nepodnošljiva. Za žrtve Kelna, Frajburga, Berlina, Hemnica i Fridlanda ono što im je oduzeto bila je upravo ta sloboda: sloboda da se sigurno hoda, sloboda da se otvoreno govori, sloboda da se živi bez straha. Nazvati njenu ostavštinu slobodom znači izvrnuti sam jezik. Na kraju, njena „sloboda“ značila je samo slobodu politike da izda svoj narod. Deset godina kasnije, žrtve nemaju spomenika, nemaju zaštite, nemaju glasa u zvaničnom narativu. Knjiga stoji na policama, ali grobovi ćute.
Ono što sada doista vredi nije više pitanje „možemo li to“. Pitanje je poseduje li Evropa još uvek volju da preživi kao Evropa i može li se uzdići iznad voda pre nego što se utopi. Deceniju plima se dizala, odnoseći izvesnosti, gutajući granice, nagrizajući tlo pod našim nogama. Čitave generacije odrasle su ne poznajući ništa drugo. Ponovno uzdignuće zahtevaće više od politika ili programa. Zahtevaće odluku da budemo ono što smo nekada bili, da branimo ono što nam je povereno i da govorimo istinu bez straha. Ili će se Evropa setiti same sebe, ili će ostati zapamćena samo kao kontinent koji je izabrao predaju.
Konačna ironija zaokružuje sliku: pre nekoliko dana Kanada je izdala upozorenje za putovanja u Nemačku – pozivajući se na terorizam i napade noževima. Zemlja koja je nekada obećavala da će „upravljati“ migracijom sada se tretira kao rizik. Dan kada je brana pukla nije završio; on i dalje poplavljuje kontinent.
"How a single sentence opened borders, silenced dissent, and reshaped a continent."
Filip Gašpar | Angela Merkel’s ‘We Can Do It’: Ten Years That Changed Europehttps://t.co/A2d4lsaC2l
— The American Postliberal (@ampostliberal) September 5, 2025
