Kada bi postojala mogućnost, da li biste platili da živite zauvek? Neki milijarderi iz Silicijumske doline više se ne bave samo razvojem tehnoloških proizvoda – njihov cilj postala je besmrtnost.
Društvene mreže preplavljene su influenserima koji promovišu peptide, „funkcionalne“ prahove od pečuraka i druge, često naučno nepotvrđene, metode za produženje životnog veka. Neki čak tvrde da mogu da „vrate biološku starost“ kao što je popularni bioheking influenser Brajan Džonson, koji je postao sinonim za ovu „industriju“.
Potraga za dužim životom, mlađim izgledom ili jednostavno „najboljom verzijom sebe“ prerasla je u ogromnu industriju. Ona obuhvata najrazličitije tretmane – od ledenih kupki i sauna, preko krioterapijskih komora, pa sve do terapije crvenim svetlom.
Međutim, iza velikog dela marketinga i objava na društvenim mrežama stoje komercijalni interesi spremni da zarade na strahu ljudi od starenja i smrti.
Niko ne živi večno
Glavni razlog zbog koga ljudi nisu besmrtni leži u evoluciji. Ona favorizuje genetske osobine koje omogućavaju uspešno razmnožavanje i prilagođavanje, a ne neograničeno produženje života pojedinca.
Još su stari Grci upozoravali na opasnosti potrage za besmrtnošću. Oni koji su joj težili najčešće su plaćali visoku cenu. Mitski Titon, na primer, dobio je večni život, ali ne i večnu mladost, pa je bio osuđen na beskrajno starenje i propadanje.
Sa druge strane, mi, pravoslavni hrišćani, težimo večnom životu ali koji ima totalno drugačiji koncept, ukratko, to je život u zajednici sa Bogom u Carstvu Nebeskom koji je oslobođen stega ovozemaljskog života.
Industrija dugovečnosti i milijarde dolara
Danas industrija dugovečnosti ima snažnu podršku investicionih fondova, slavnih investitora i farmaceutskih kompanija.
Ipak, veliki deo tog novca ulaže se u proizvode i usluge za koje postoji malo ili nimalo dokaza da zaista poboljšavaju zdravlje ili produžavaju život.
U svojoj javno poznatoj potrazi za produženjem života, američki investitor Brajan Džonson navodno troši milione dolara i prolazi kroz konstantna medicinska testiranja sa gotovo nemogućim ciljem – da nikada ne umre.
Njegov režim uključuje strogo kontrolisanu ishranu, stotine suplemenata dnevno, rigorozne rutine sna i vežbanja, a čak je primao i transfuzije krvne plazme sopstvenog sina.
Profit ispred dokaza
Inovacije su u središtu industrije dugovečnosti, što privlači veliki broj investitora iz Silicijumske doline koji žele da „hakuju“ proces starenja. Ipak, mnoge od tih inovacija nisu potkrepljene kvalitetnim naučnim dokazima.
Na primer, snimanje celog tela magnetnom rezonancom (MRI) reklamira se kao način da se rak i druge bolesti otkriju rano, pre nego što postanu opasniji. Međutim, nema dokaza da ovakvi pregledi poboljšavaju zdravstvene ishode. Medicinska udruženja širom sveta ne preporučuju MRI celog tela kod zdravih osoba.
Ovakva testiranja mogu dovesti do takozvanih „incidentaloma“ – slučajno otkrivenih promena koje često uzrokuju nepotrebne dodatne analize, troškove i anksioznost.
Revolucionarna alternativa klasičnom zdravstvu
Industrija dugovečnosti predstavlja sebe kao revolucionarnu alternativu klasičnom zdravstvu. Ali ona i dalje zavisi od tog sistema. Skeneri, laboratorijski testovi i eksperimentalni tretmani na kraju zahtevaju dodatne preglede, konsultacije sa specijalistima i intervencije u bolnicama i klinikama.
To dodatno opterećuje već preopterećene zdravstvene sisteme – i finansijski i kadrovski – a pritom često ne donosi značajnu korist javnom zdravlju.
Što više testiranja – više „bolesti“
Uprkos velikom entuzijazmu javnosti prema skrining testovima, stručnjaci već dugo upozoravaju da više testiranja ne znači nužno i bolje zdravlje.
Jedan od najvećih problema je prekomerna dijagnostika – situacija kada se otkrije abnormalnost ili bolest koja nikada tokom života neće ugroziti zdravlje pacijenta.
Što više testirate, više ćete i pronaći – ali veliki deo tih nalaza nema stvarni klinički značaj. Tako se stvara začarani krug.
Nepotrebna ispitivanja mogu dovesti do prekomerne dijagnostike, slučajnih nalaza i čitavog niza dodatnih, često nepotrebnih procedura i analiza.
Dugovečnost nije isto što i prevencija
Promoteri dugovečnosti tvrde da su njihovi proizvodi i usluge deo „preventivne medicine“ – otkrivanje bolesti pre nego što se razvije i očuvanje zdravlja što je duže moguće.
Međutim, pokret dugovečnosti u velikoj meri se razlikuje od stvarnih principa prevencije u javnoj medicini.
Prevencija u savremenoj medicini podrazumeva jednostavne i naučno utemeljene mere – poput vakcinacije i skrininga za određene vrste karcinoma u preporučenim godinama života.
Za mnoge iscrpne testove i tretmane koje promoviše industrija dugovečnosti ne postoje jasni dokazi da poboljšavaju dugoročne ishode kod inače zdravih ljudi.
Oni jednostavno koštaju mnogo novca, zahtevaju velike resurse i često vode ka novim, nepotrebnim testiranjima.
Zašto je ovo važno?
Pretvarajući starenje u medicinski problem, fenomen dugovečnosti postaje klasičan primer stvaranja „tržišta bolesti“. Istovremeno, on rizikuje da dodatno učvrsti ageizam u savremenom društvu – predstavljajući prirodno starenje kao nešto što treba lečiti, umesto prihvatiti kao deo života.
Takođe postoji opasnost da se pažnja i resursi odvuku od osnovnih funkcija javnog zdravstva koje bi mogle poboljšati kvalitet života miliona ljudi dok dostojanstveno stare.
Pomama oko mnogih nepotvrđenih tvrdnji o dugovečnosti odvlači pažnju od onoga za šta već znamo da deluje: redovne fizičke aktivnosti, zdrave ishrane, kvalitetnog sna, smislenih odnosa sa ljudima i jednakog pristupa dokazano efikasnom lečenju.
