Izveštaji iz Španskog građanskog rata, devedeset godina kasnije: Dedijer i Crnjanski kao ratni reporteri

Već skoro puna dva meseca rat na Bliskom Istoku je naslovna tema u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Vesti o situaciji u Ormuskom moreuzu pristižu iz časa u čas, a njihov karakter promptno utiče na cenu sirove nafte. Svaki televizijski izveštaj o dešavanjima u trenutno najpoznatijem svetskom tesnacu ilustrovan je jednim te istim prizorima kamenite obale i naftom natovarenih lađa što plutaju po i fizički i metafizički uzburkanom moru.

Devedesetih godina prošloga veka, ovdašnji TV gledaoci su svake bogovetne večeri u „Dnevniku“ RTS-a mogli da vide sredovečnog muškarca kako u sivoj trenerci džogira u pratnji zlatnoga retrivera, dok se u pozadini nad njima uzdiže kupola kongresnog zdanja na Kapitol hilu. Tim videom je bio ilustrovan svaki izveštaj o onome šta o situaciji u raspadajućoj Jugoslaviji ima da kaže Vašington. Stavovi zvanične Moskve behu pak propraćeni slikom automobila koji klize džadom udenutom između zidina Kremlja i velike reke.

Ali sem agencijskih vesti koje su čitli spikeri, iz Vašintona, Moskve, Berlina, Londona i Rima telefonom su se javljali naši dopisnici, baš kao što su svoje izveštaje iz Beograda, Zagreba, Sarajeva i sa tolikih ratišta slali dopisnici novina, časopisa i TV stanica iz celog sveta.

Znamo da je u tim izveštajima često bilo malo ili čak nimalo istine. No, i kada su lagali svoje čitaoce i gledaoce, dopisnici su to radili sa lica mesta, što danas nikako nije slučaj. Izveštači velikih medijskih kuća se, istina, javljaju sa ključnih tački aktuelnog bliskoistočnog sukoba, ali to čine sa terasa ili krovova hotela i pres centara. Gotovo niko više ne šalje izveštaje sa linije fronta, jer novinarima danas više niko ne može da garantuje ni minimum bezbednosti. To, nažalost, najbolje ilustruje broj novinara koji su tokom prethodne dve i po godine poginuli izveštavajući iz Gaze.

Uporedo sa ovom neposrednom ratnom opasnošću, odigrava se ubrzano izmeštanje sadržaja na digitalne platforme. Ko zna da li ćemo u najskorijoj budućnosti imati priliku da pročitamo neki duži tekst ili pogledamo reportažu na osnovu kojih ćemo moći da steknemo sud o onome šta se u nekom ratu zaista dešava.

Naši reporteri u Španskom građanskom ratu

Pre devedeset godina u Španiji je izbio građanski rat u kome su, sem na smrt ideološki posvađanih Španaca, učestvovali i pripadnici mnogih naroda i narodnosti. Pošto još uvek nije bilo ni televizije, mnoge novinske redakcije su na lice mesta poslale svoje najbolje dopisnike. Neki od njih ne samo da su izveštavali o toku borbi između republikanaca i snaga generala Franka već su i sami uzimali puške u ruke. Među njima su bili Ernest Hemingvej, Džordž Orvel i Andre Malro, koji su o svome viđenju Španskog građanskog rata napisali izuzetno vredna dela. O tome su knjige napisali i naši levičarski intelektualci onog vremena August Cesarec i Oto Bihalji Merin.

Skoro dve hiljade Jugoslovena se od 1936. do 1938. u Španiji borilo protiv fašizma. Neki od njih su u svojim svedočanstvima o tom vremenu istakli kako su na njihovu odluku da se prijave kao dobrovoljci presudno uticali izveštaji o situaciji u Španiji koje su objavljivale naše novine. Bile su to uglavnom kraće agencijske vesti, ali su u dva maha „Politika“ i „Vreme“ objavili seriju članaka svojih dopisnika sa lica mesta.

Krajem 1936, za „Politiku“ je iz republikanske Španije pisao Vladimir Dedijer, dok je krajem juna 1937. za „Vreme“, iz tabora generala Franka, izveštavao Miloš Crnjanski.

Baš negde u to vreme, u Madridu je počeo da izlazi „Dimitrovac“, list bataljona „Dimitrov“, u kome je bilo najviše naših „Španaca“. Idejni tvorac i prvi glavni urednik ovog lista koji je štampan nedaleko od linije fronta bio je Blagoje Parović. Nakon njegove pogibije zamenio ga je Veljko Vlahović.

O sve tri navedene epizode iz Španskog građanskog rata mogao bi sa napisati po roman. Mi ćemo ih ovde dati tek u obrisima, ne bismo li se podsetili kako tih naizgled davnih dana, tako i važne uloge novinarstva u formiranju slike jednog vremena.

Put vredan Betovenove Šeste simfonije i 35.000 franaka

Vladimir Dedijer je u Španiju otputovao gotovo ilegalno. Budući pisac „Priloga za biografiju J. B. Tita“ je u vreme izbijanja Španskog građanskog rata bio član redakcije „Politike“. Uredništvo najstarijeg dnevnog lista na Balkanu je tokom prve godine borbi otvoreno držalo stranu republikancima. Iako podeljena na nekoliko ideoloških struja, redakcija lista se unisono opredelila za antifašiste, a vlasnici „Politike“ nisu imali ništa protiv takvog stava, sve dok je tiraž rastao.

U to vreme, uvodnike koji se odnose na spoljnu politiku pisao je bivši jugoslovenski ambasador u Berlinu Živojin Balugdžić, a slične stavove je i svojim člancima iznosio i dugogodišnji „Politikin“ dopisnik iz Pariza Mihajlo Petrović. Još više simpatija za republikansku Španiju u svojim tekstovima ispoljavali su i drugi članovi redakcije, među kojima je bio i Žikica Jovanović, koji će uskoro otići na lice mesta, u borbu, te steći nadimak po kome ga poneko još i danas pamti.

Iza kulisa, ipak se odvijao proces koji će uskoro dovesti do toga da iz lista budu odstranjeni svi oni kojima je srce i ideološki bilo na levoj strani. Pre nego što se to desilo, na inicijativu Veselina Masleše, Vladimir Dedijer je uz znanje tek nekoliko svojih kolega, uključujući i glavnog urednika Vladislava Ribnikara, otputovao u Španiju.

Krenuo je na put 21. oktobra, a neposredno pred polazak, Veselin Masleša mu je rekao da će mu veza doneti neku poštu za Centralni komitet Partije, čiji su se članovi u to vreme nalazili u Parizu. Pošiljku je trebalo da odnese u knjižaru „Horizont“, koju je u to vreme vodio Živojin Pavlović, koji će kasnije napisati knjigu „Bilans sovjetskog termidora“, zbog koje će ga partizani streljati u rodnom Užicu, tokom prvih dana postojanja Užičke republike.

Poštu za CK Dedijeru je u redakciju „Politike“ donela Lula Vučo, supruga pisca-nadreliste Aleksandra Vuča, i on je pošiljku odmah po dolasku u grad svetlosti uručio Ivanu Krndelju. Tom prilikom je ponovio ono što je u Beogradu rekao Masleši: da bi se radije pridružio Internacionalnim brigadama i ostao na frontu. Krndelj mu je ponovio ono što je Dedijeru u Beogradu rekao Masleša: više će za Partiju i borbu protiv fašizma uraditi novinarskim perom nego puškom, pogotovo što još nije bio odslužio vojsku.

I tako je Dedijer stigao u Španiju 30. oktobra 1936. i tamo ostao do 14. novembra. Prvih nedelju dana je proveo u Barseloni, a drugu u Valensiji. Hteo je da putuje i do Madrida, ali je to bilo nemoguće jer je put za špansku prestonicu bio zatvoren.

Po povratku u Pariz, Živojin Pavlović mu je u knjižari „Horizont“ dao poštu za Pokrajinski komitet u Beogradu. Bile su to note Betovenove Šeste simfonije na kojima su poruke bile napisane nevidljivim mastilom. Uz Betovena, Dedijer je u Jugoslaviju poneo i 35.000 franaka. Sve to je dao Luli Vučo čim je stigao u Beograd, 21. novembra.

U međuvremenu se u „Politikinoj“ redakciji saznalo za ovo Dedijerovo polutajno putovanje. Neki urednici su se bunili zbog toga, ali to nije sprečilo Vladislava Ribnikara da 25. novembra objavi prvi od devet Dedijerovih tekstova. Poslednji je štampan u broju „Politike“ za 15. februar 1937.

Centralni deo prvog teksta Dedijer posvećuje razgovoru sa predsednikom katalonske vlade Luisom Kompanisom.

„Španija ulazi u peti mesec građanskog rata ali Barselona je življa od Pariza“, kaže Dedijer na samom početku svoga izveštaja. „Automobili jure tamo ovamo, kafane su pune sveta (sa kragnom i mašnom), futbalsko prvenstvo u jeku (u Madridu se igralo do pre dve nedelje), puške ne prašte, već se Španjolci na Rambli okupljaju oko prodavnica novina i slatko se smeju vestima ‘Žurnala’, ‘Eko de Paria’, ‘Deli Mela’ o ‘užasnom bombardavanju Barselone, koje je pričinilo 50 mrtvih i 350 ranjenih’, u restoranima se jede bolje i jevtinije nego usred Beograda, slavni toreadori i dalje svake nedelje ubijaju bikove, luksuzne radnje i dalje otvorene, a uveče kastanjete po malim kafanicama i najotmenijim varijetejima odnose aplauze.“

Četiri dana kasnije, „Politika“ objavljuje Dedijerov razgovor sa Žomom Miraviljesom, generalnim sekretarom glavnog odbora Antifašističke milicije, koji je vođen u Parizu, na dan kada je održan veliki miting podrške španskim republikancima kome je prisustvovalo trideset hiljada ljudi.

Potom slede članci posvećeni različitim vojnim i političkim događajima koji su obeležili taj period građanskog rata, ali i o podizanju trideset novih škola u Barseloni, razlozima zbog kojih se Baskijci i španski seljaci bore na strani madridske vlade…

Poslednji članak Dedijer posvećuje Frankovom napadu na Malagu, „duboku i važnu luku na jugu, koja ima oko 200 000 stanovnika“.

„I Malaga je pala“, piše Dedijer. „Pritešnjena sa svih strana, ona nije mogla da se održi protiv svežih trupa iz inostranstva i modernog oružja. General Franko likuje. Likuje i ministar spoljnih poslova jedne sile koja je poslala napadače na Malagu. On javno daje izjavu da je pad Malage delo njegovih trupa. Ali duh milicionara ne opada. Alvarez de Vajo najavljuje: ‘Za svaki poraz odgovorićemo dvema pobedama’.“

Ruska ruka u Španiji

Tri i po meseca kasnije, naslovnu stranu „Vremena“ za 6. juni 1937. zauzeo je članak Miloša Crnjanskog „Zašto je propala španska monarhija“, propraćen redakcijskim antrfileom, u kojem je, između ostalog, pisalo:

„’Vreme’ je umolilo našeg poznatog književnika, g. Miloša Crnjanskog, koji je već jednom bio gost Azanje, da obiđe ponovo Španiju, svom njenom širinom i svom dužinom krvavih frontova. Sa broda koji se već primiče španskoj obali, g. Crnjanski nam je poslao svoje prve uvode, u špansku tragediju. Mi počinjemo danas da ih objavljujemo, uvereni, da će oni naići na najširi odziv u našoj javnosti. Naši čitaoci dobiće iz napisa čuvenog g. Crnjanskog, objektivnu sliku današnje Španije i odgovore na pitanja, koje svakog dana postavlja svaki Evropljanin.“

Crnjanski je kao novinski izveštač u Španiji prvi put boravio 1933, kada su ga, sa još dvadeset i šest kolega iz redakcija evropskih listova, tamošnji odbori za doček, sastavljeni „od krajnjih levičara i autoriteta. I najlepših žena“, vodili sa banketa na banket. „Hteli su“, pisao je tada za „Vreme“, „da nam pokažu revolucionarnu Španiju, tu pravu pravcatu zarzuelu!“

Zarzuela je, pojašnjavao je čitaocima, „komad sa pevanjem, sličan opereti“. Na zarzuelu je podsećala i citirana najava Crnjanskovih izveštaja sa „krvavih frontova“. Pisca romana „Kap španske krvi“ nešto je oduvek, kako je pisao, „vuklo u tu zemlju“. Na Iberijsko poluostrvo Crnjanski je prvi put hteo da otputuje još 1930. godine. Nije, međutim, stigao dalje od Risna, jer je na moru vladalo veliko nevreme, te brod kojim je trebalo da doplovi do Španije nije ni napustio Bokokotorski zaliv.

I 1933. i 1937. on je u Španiju putovao avionom. Detalje prvog putovanja ne opisuje, već samo kaže da se iz vazduha upija očima „velika, geološka lepota te zemlje“. Putovanje u zemlju u kojoj već godinu dana bukti građanski rat pak detaljno opisuje, izveštavajući čitaoce „Vremena“ kako je u Salamanku doleteo čak iz Štutgarta.

Pisac „Seoba“ je u to vreme sa svojom suprugom živeo u Berlinu, gde je, kao i krajem dvadesetih godina, ponovo radio pri našem poslanstvu. Ovoga puta, obavljao je dužnost atašea za štampu. Put u Španiju pominjao je u pismu Ivi Andriću još krajem marta 1937, ali je u pismu predsedniku jugoslovenske vlade Milanu Stojadinoviću objasnio da još čeka da ga Poslanstvo generala Franka u Berlinu preporuči u Salamanki, kako bi bezbedno putovao.

Ta preporuka je najzad stigla sredinom juna i Crnjanski prvo celu noć vozom putuje iz Berlina za Štutgart, odakle redovnom linijom „Lufthanze“ preko Ženeve leti za Salamanku, u koju stiže, kako je izvestio čitaoce „Vremena“, na dan sahrane generala Mole.

Emilio Mola Vidal bio je jedan od španskih generala koji su, pobunivši se protiv republikanaca, otpočeli građanski rat. Poginuo je u avionskoj nesreći 2. juna 1937, a sahranjen je u Burgosu.

„Ceo Burgos“, piše Crnjanski, „i cela Salamanka izlepljeni su slikama poginulog Mole, koga sam toliko želeo da vidim. Sad me sa zidova gleda samo njegova slika, sa naočarima naučnika i pogledom španskog popa. General Franko sa Molom gubi jednog od najboljih španskih generala.“

Ovih tek nekoliko redova i više su nego dovoljni da zaključimo kako „Vreme“ svoje čitaoce nije obmanulo samo onom tvrdnjom da je Crnjanski u Španiju otputovao brodom. Od obećane objektivne slike tadašnje Španije i davanja odgovora na pitanja koje svakog dana postavlja svaki Evropljanin, jasno je, u tekstovima Miloša Crnjanskog neće biti ništa. Ali će zato biti svega onoga zbog čega ga, uz Andrića, smatramo za najvećeg našeg pisca.

Tekst „Kako sam stigao na sahranu generala Mole“ tek je četvrti u nizu njegovih dopisa iz Španije. Crnjanski je u prva tri teksta čitaocima „Vremena“ izložio genezu događaja koji su doveli do izbijanja građanskog rata u Španiji. A onda je opisivao let do Salamanke i izneo prve utiske sa lica mesta i čitaoci su dobili priliku da još jednom uživaju u njegovom spisateljskom geniju.

Njegova jedinstvena pripovedačka energija sve vreme je otvoreno na strani snaga generala Franka. Ali koliko god Crnjanski kočoperno „navijao“ za one koji ne zaslužuju ni gram naše simpatije, njegovo pesničko biće je na strani čoveka i čovečnosti.

Ova protivrečnost se najvidljivije ispoljava u tekstu „Na madridskom frontu“, koji je „Vreme“ štampalo 24. juna 1937. godine. Crnjanski u svojim ratnim izveštajima iz Španije u nekoliko navrata ističe svoju želju da vidi front, što se, kako napominje, nikako ne sviđa njegovom, danas bismo rekli, „fikseru“. Na kraju mu se želja ispunjava i on prvo opisuje svoj susret sa jednim neobičnim majorom, koji Crnjanskog podseća na profesora matematike i „gleda vrlo strogo kroz svoje naočare“. Taj „stari, žilavi Španac“ odbija da ratnom izveštaču beogradskog „Vremena“ kaže svoje ime jer mu, kako kaže, „nije potrebna nikakva slava“.

Potom piše o majoru Munjosu Vaiskilu, jednom neobično elegantnom oficiru „modernih manira, melanholičnog pogleda“. Major Viskailo „stanuje na dva sanduka, ispod kojih je slagalište nemačkih i italijanskih ručnih granata, a iznad kojih je na jednom drvetu učvrstio sliku jednog konkursa lepotica u kupaćim kostimima. Jednu uspomenu iz Bijarica.“

Ovaj major Crnjanskom prvo hvali marokanske vojnike i njihovu umešnost u uništavanju sovjetskih tenkova, a potom ga vodi do same linije fronta, gde se nalazi nekoliko spaljenih olupina. Artiljerija je tenkovima prvo pokidala gusenice, a „ostalo je bio posao Marokanaca“.

„Dok mi je major Munjos Viskailo tumačio propast tenka, ja sam beležio ono što sam brzo pregledao na njemu i oko njega“, piše Crnjanski. „Nad desnim lančanikom napisano je belom bojom: ‘El Teror’. Top je čitav, ostalo je sve razbijeno, od granata i dinamita. Tenk je pokušao da siđe sa druma i da se probije između žbunja. U njemu je potpuno čitav manometar. Piše: ‘Nomer pervij 141526’. Na jednoj drugoj strani čitam: ‘Temperatura masla. I opjat masla’. Unutra leži jedna izgorela šaka. Koža je ostala bela i podnadula. Crvi beli gamižu u sagorelom tkivu. Major Viskailo mi veli: ‘Vi izgleda znate da čitate ruski’, i gleda me podozrivo. A ja mu kažem: ‘Zapisaću broj manometra na ovom tenku, Nomer pervij 141526. Objaviću to u novinama. Možda će tako saznati neka sirota mati ili žena: čija je bila u Španiji ova ruska ruka…“

Ovaj trenutak označava neku vrstu raskršća. Jer, iako u narednim tekstovima opisuje ulazak Frankovih snaga u Bilbao i sam susret sa budućim generalisimusom koji će vladati Španijom sve do svoje smrti, 1975. godine, Crnjanskog kao da preplavljuje ono isto osećanje izraženo u „Lirici Itake“.

To se, možda, najbolje vidi u poslednjem tekstu iz Španije, objavljenom u „Vremenu“ 5. jula 1937. Crnjanski prvo kaže kako je „išao u Španiju sa dubokom simpatijom za stranu nacionalista“, da bi na samom kraju teksta napisao:

„Što se mene tiče, ja smatram da sam se isuviše oduševljavao za generala Franka i da je vreme, po povratku iz Španije, da obuzdam malo svoje oduševljenje.“

„Pobjeda je naša“

Samo dan nakon što su čitaoci „Vremena“ mogli da pročitaju poslednji napis „čuvenog pera g. Crnjanskog“, na Madridskom frontu je kod mesta Vilanueva de la Kanjada poginuo član najužeg rukovodstva KPJ Blagoje Parović.

Prema svedočanstvima Parovićevih saboraca, ovaj Nevesinjac, obućarski radnik koji je gotovo ceo svoj vek posvetio revolucionarnoj borbi, pao je pokošen mecima vojnika generala Franka dok je, po naređenju nadobudnog komandanta divizije, kao novopostavljeni komesar preko jedne čistine predvodio juriš interbrigadista na neprijateljski položaj.

Ipak, njegova smrt do dan-danas nije prestala da bude predmet spekulacija i pseudoistoriografskih učitavanja koje istoričari Vladan Vukliš i Stefan Gužvica, u tekstu „Muške fantazije: Smrt Blagoja Parovića“, posvećenom Parovićevoj pogibiji, detaljno analiziriju, uključujući i teoriju da je Parović pao kao žrtva unutarpartijskih obračuna, te da je likvidiran po nalogu Josipa Broza Tita, koji je Španski građanski rat iskoristio ne bi li se oslobodio svih onih drugova koji bi mogli da mu preotmu mesto Generalnog sekretara KPJ.

Ali kako god da je nastradao, vest o Parovićevoj pogibiji objavljena je u svim republikanskim glasilima, a hrabri revolucionar je uz sve počasti sahranjen na groblju boraca Interbrigada u madridskom naselju Fuenkarales.

Paroviću je cele dve strane posvetio i „Dimitrovac“, list bataljona „Dimitrov“, koji je u maju 1937. počeo da izlazi u Madridu. Na drugoj strani petog broja „Dimitrovca“, štampanog 23. jula, objavljen je nekrolog pod naslovom „Pobjeda je naša“.

To je, između ostalog, Blagoje Parović poručio u otvorenom pismu našim borcima odmah po dolasku u Španiju. Treću stranu petog broja „Dimitrovca“ zauzele su fotografije sa Parovićeve sahrane.

Ni na jednom mestu, međutim, ne piše da je upravo Parović osmislio i pokrenuo štampanje ovog po mnogo čemu jedinstvenog lista, koji će u Madridu izlaziti do kraja 1937. godine.

Parović je u Španiju stigao iz Pariza početkom marta 1937. godine, nakon što ga je, nekoliko meseci ranije, tadašnji prvi čovek KPJ Milan Gorkić lišio članstva u Politbirou. Imenovan je za privremenog predstavnika CK KPJ, čiji je zadatak bio da sa ranije poslatim drugovima radi na okončanju ideoloških sukoba koji su među našim dobrovoljcima tinjali od samoga njihovog dolaska u Španiju.

Ubrzo su se videli prvi rezultati njegovog delovanja. Stizao je svuda i bez mnogo problema uspevao da smiri strasti i izgladi ideološke nesporazume. Prema svedočanstvu revolucionara Karla Mrazovića, Parović je u njihovim razgovorima jasno detektovao najosnovnije uzroke stanja koje je zatekao. Naši dobrovoljci su bili hrabri i spremni na svaki samopregor, ali ih je, po Parovićevom mišljenju, trebalo što pre grupisati u nekoliko jedinica. Takođe je istakao potrebu da se hitno pokrene jedno glasilo na našem jeziku.

„Taj list će nas povezati ne samo međusobno“, seća se Mrazović reči Blagoja Parovića, „nego će on biti upućivan u sve zemlje, gdje žive u većim skupinama jugoslovenske narodnosti, a prije svega u samu Jugoslaviju. Smatrao je za veoma potrebno da se pokrenu i radio-emisije  iz Španije na našem jeziku.“

I tako je Mrazović sa Parovićem krajem aprila stigao u Madrid, gde su se smestili u Velaskezovoj ulici, „u jednoj dvokrevetnoj sobi“. „Za kancelariju smo dobili jednu sobu. Tu smo imali i ishranu“, kaže Mrazović i nastavlja:

„Već sutradan po našem dolasku u Madrid Parović je pristupio stvaranju najpotrebnijih preduslova za realizaciju svojih planova. Ja sam se divio njegovom snalaženju u postojećim skučenim prilikama. Meni je za svaki dan davao određene konkretne zadatke. Za čas je nabavio najpotrebniji kancelarijski materijal. Dogovorio se sa tiskarom i radio-stanicama. Uspostavio je veze sa jedinicama na položajima u kojima su se nalazili ‘Naši Španjolci’, sa bolnicama gdje su ležali naši ranjenici, sa bazama u pozadini, pa i mnogim pojedinim drugovima. Organizirao je dopisništvo. Osigurao je da najbržim putem dobijemo osnovnu dnevnu štampu iz Jugoslavije itd. Posao je brzo krenuo i za nekoliko dana odštampan je prvi broj ‘Dimitrovca’.“

Taj prvi broj izašao je 1. maja 1937, a Prazniku rada bila je posvećena cela prva strana „Dimitrovca“. U nepotpisanom članku se, između ostalog, ukazivalo na to da radnici celoga sveta taj Prvi maj dočekuju u znaku borbe za jedinstvo i slobodu celokupnog naprednog čovečanstva. Naslovni tekst „Prvi maj na frontu slobode“ završavao se pobedničkim usklicima: „Živila pobeda bratskog španskog naroda! Živila bratska solidarnost svih naroda! Živio Prvi maj!“

Naredne stranice prvog broja „Dimitrovca“ donosile su pismo Georgiju Dimitrovu, vesti sa frontova i sa međunarodne političke scene. Štampane su i dve pesme, te dva pisma koji su dobrovoljcima koji su došli u Španiju da se bore za Republiku slali njihovi najmiliji.

Bilo je tekstova štampanih i na španskom i francuskom jeziku, a tekstovi na srpskohrvatskom štampani su „ošišanom“ latinicom, jer u štampariji „Diana“, koja se nalazila u ulici Lara, očekivano nisu imali naših slova.

U samom dnu poslednje stranice prvog broja štampana je napomena uredništva:

„Po želji boraca iz bataljona ‘Dimitrova’ pokrećemo list našega bataljona. List je ispunjen njihovim člancima, pisanim u kratke časove odmora i nosi njihov otisak. Izdajemo list bez obzira na to, što još nemamo naših slova i što će se list zbog toga teže čitati, pa molimo drugove čitaoce da to uvaže. List treba da izrazi život, misli, borbu i junaštvo svih boraca našeg bataljona. Za to je neophodno potrebno da svi drugovi pišu i sarađuju u listu. Pišite kratko i jezgrovito, jer prostor lista ne dozvoljava štampati suviše dugačke članke. Članke predavajte drugu Tabakovu, komesaru bataljona, komesarima četa, ili delegatima u vodovima. Članci i pjesme, koje nisu mogle ući u ovaj broj, odštampati ćemo u slijedećem broju.“

Od drugog broja, na stranicama lista štampaju se i tekstovi na češkom jeziku. Među vestima iz Jugoslavije, nalaze se i one o štrajku studenata, radnika železare u Zenici, hapšenjima u Beogradu i velikim poplavama. Poslednji broj koji je uredio Blagoje Parović otvara tekst o ulasku Frankovih snaga u Bilbao, a na šestoj strani se nalazi i uputstvo „Za tačno streljanje“, koje se odnosi na korekcije nišanjenja usled jakoga vetra.

Od petog broja uređivanje je na sebe preuzeo Veljko Vlahović, koji je sve vreme bio angažovan i na pripremanju i emitovanju radio-programa na srpskohrvatskom jeziku. Te emisije su preko Radio Madrida emitovane sredom i subotom od 18.30 do 18.45 i mogle su se čuti u Jugoslaviji.

U predgovoru fototipskom izdanju „Dimitrovca“, koje je sedamdesetih objavio beogradski Arhiv za radnički pokret, Veljko Vlahović navodi kako je u redakciju „Dimitrovca“ stizalo mnogo pisama iz Jugoslavije, među kojima se našlo i pismo studentske omladine Beograda koje je potpisalo 676 akademaca.

Jedanaesti broj „Dimitrovca“ likovno je bio uredio Đorđe Andrejević Kun, a naredni, dvanaesti broj, štampan u Barseloni uoči nove 1938. godine, bio je i poslednji.

Na poslednjoj, osmoj strani, štampan je i izveštaj na španskom jeziku o iznosu koji su borci prikupili za organizovanje proslave prve godišnjice postojanja bataljona „Dimitrov“. Sve ukupno, prikupljeno je 4274 pezeta.